Zahvaljujući scenaristkinji, reditelju i glumcima, u koncept "Lisica" mogu da poveruju jedino oni koji su juče dobili televizor ili oni koji nisu videli ni grad ni neudatu ženu stariju od 20 godina. Kako je takvih ipak premalo, "Lisice" mogu da prođu tek kao nešto što se gleda dok se lakiraju nokti/suši kosa, kao komični predah, prekraćivanje vremena do dolaska novih epizoda serije "Seks i grad"
Ako iko poveruje da su „Lisice“, koje se emituju u udarnom terminu prvog programa nacionalne televizije, srpska verzija serije „Seks i grad“, a tu prikazane devojke prava slika neudatih 30-godišnjakinja, isti taj moći će vrlo lako da poveruje da u Srbiji nit’ ima seksa, nit’ ima grada. Sva je sreća da će isti taj mnogo lakše poverovati da glumci, reditelji, scenaristi i ostali nisu uspeli da osete duh jednog grada i vremena i da su umesto toga stvorili priču koja je brzinom, atmosferom, scenografijom i situacijama, od pravog života udaljena bar onoliko koliko je Beograd udaljen od Menhetna.
Sve bi bilo u redu da je serija „Lisice“ (režija: Gorčin Stojanović, scenario: Ana Rodić) onomad, najavljena kao priča iz kataklizmične budućnosti u kojoj se gubi veza između uzroka i posledice i u kojoj likovi izgovaraju manje-više besmislene replike. Ili da je na početku rečeno kako ono što se događa glavnim likovima nema nikakve sličnosti sa onim što se događa realnim ljudima u isto tako realnom Beogradu. Ili da će se u 16. epizodi odnekud pojaviti čarobnjak Dambldor/princ Valijant/Veliki štrumpf koji će konačno rešiti sve probleme. Ovako, najavljena kao priča o modernom Beogradu i običnim neudatim devojkama (paralelu sa serijom „Seks i grad“ svi učesnici u projektu uporno odbacuju), „Lisice“ uglavnom izazivaju oštre primedbe TV kritičara, osećaj neprijatnosti kod onih koji ih gledaju i nerviranje onih koji su u toj i takvoj seriji, kao, prikazani.
FORMA: Iako su odavno izmišljeni brza montaža i svemogući offovi, „Lisice“ pokazuju da to u Srbiji ne funkcioniše: „prazni“ kadrovi, oni u kojima se ništa ne događa, u našem slučaju ostaju – prazni. Kamera klizi po pustim i mračnim enterijerima, gledalac napeto čeka šta će se sad dogoditi… i, kao po pravilu, posle toga se ne dogodi – ništa. Pošto je kamera detaljno pregledala svaki komad nameštaja i svaku sliku na zidu, jedna od glavnih junakinja, recimo, obavlja ne preterano važan telefonski razgovor/zove je baka da joj promeni TV kanal/leži i netremice gleda u tačku na plafonu (pretpostavljamo da razmišlja o smislu svog „neudatog života“). Da zlo bude gore, cela stvar događa se uglavnom u četiri stana (Miminom, Brankinom, Filipovom i Stašinom), jednom kafiću (Miminom) ili u jednoj kancelariji (Nadinoj). Izleti u Damirov kafić, stan Miminih roditelja ili u neki hotel više su nego retki, a i te je enterijere gledalac odavno naučio napamet.
Da li zbog toga što se i oni jadni namuče dok konačno ne dočekaju da kažu ono što imaju da kažu ili zbog nečeg drugog, tek, glumci dodatno usporavaju ionako usporen tempo. Rečenice tipa „A šta ti radiš ovde sa mnom kad imaš devojku?“ izgovaraju se kao šekspirovske mudrosti, dok rečenica „Da li si oženjen?“ ne prolazi bez prigušenog jecaja ravnog onom koji bi u nekim drugim delima bio prigodan možda za sahranu najbližih. Kad se oči glavnih junaka/inja uplašeno rašire, a lice im se bukvalno zaledi, nevešti gledalac mogao bi da pomisli da sledi rečenica koja će ostati zapamćena, prepričavana i koja će godinama kružiti internetom. Onaj ko je video bar nekoliko epizoda, međutim, zna da sledi mudrost tipa „Kako ti sebe vidiš za pet godina?“ ili „Nemoj da se zezaš sa mnom“.
Plač je, međutim, najgori, što je i inače tradicija u domaćoj kinematografiji i glumištu. Tek što je nekako (teškom mukom) zaboravljen skandalozni plač Bojane Maljević u filmu Bulevar revolucije, „Lisice“ su problem histeričnih jecaja kombinovanih sa curenjem suza digle na viši nivo. Jer, dok je siroti gledalac ranije mogao makar da se smeje, sada može samo da se stidi ili da se udalji od ekrana i ode da pristavi kafu. Kao da jecaji i curenje nisu bili dovoljni, ovde su oni propraćeni teško razumljivim rečenicama koje ne objašnjavaju razloge za plač, ali čine da je suzama još teže poverovati. Bojana Maljević koja se pojavljuje u epizodnoj ulozi i opet plače, dođe kao melem na ranu. Iako opet nevešto izvedeno i začinjeno skoro metafizičkom upitanošću („Ja sam debela i trudna. Zašto sam ja debela i trudna, a njemu nije ništa. Trebalo bi da je i njemu nešto“), njeno plakanje se u konkurenciji sa plačem jedne junakinje čini kao glumački podvig.
Naturščici koji obično razbijaju monotoniju glumačkih bravura, u „Lisicama“ su zapravo jedino pravo osveženje. Gledaocu, već umornom od teško porođenih rečenica i komičnih suza, jednostavno moraju da prijaju opuštena Biljana Srbljanović u ulozi lezbijke ili Rambo Amadeus koji igra sam sebe. Čak i jednominutna uloga Milice Vujović (koju pamtimo iz Munja, a znamo sa TV B92) prevazišla je sve ono što su nam profesionalni glumci ponudili u satima i satima životne drame koju pokušavaju da dočaraju.
SADRŽAJ: Da, u poslednjih petnaestak godina ovde uglavnom nisu viđane kvalitetne serije. Da, kvalitetne serije mnogo koštaju i samim tim ovde ih je teško praviti. Da, „Lisice“ u tom smislu nisu nikakav izuzetak. Ono što ovu seriju ipak čini posebnom jeste činjenica da se omanulo u onome što je autorima bilo na dohvat ruke: u slici realnog života. Ne mora svako dramsko delo da odgovara baš svim aspektima realnog života, ali bi bilo poželjno da gledalac može da se identifikuje sa bar nekim junakom kojeg gleda u udarnom terminu na nacionalnoj televiziji. Svih ovih godina, bilo je prilike da podstanari gledaju duhovne patnje ljudi koji žive u salonskim stanovima u centru grada, da stari i bolesni gledaju kako se muče oni mladi i zdravi, da siromašni gledaju kako je teško onima koji imaju sve. U svim tim serijalima, međutim, bilo je bračnih i vanbračnih afera, bilo je zaljubljivanja u neadekvatne ljude, bilo je čekanja u redovima, bilo je odlazaka na front, bilo je običnih malih briga običnih malih ljudi. (Konačno, čak i neizbežni Hari Poter ima momente koji deluju krajnje realno i uverljivo, kao nešto što svakome može da se dogodi.) „Lisice“, koje bi trebalo da prikažu život običnih neudatih 30-godišnjakinja u običnom, malom Beogradu, ne prikazuju ništa od toga.
Glavne junakinje žive u virtuelnom svetu, prate ih junaci koji dolaze iz isto takvog sveta, svi zajedno izgovaraju rečenice koje normalan čovek ne bi nikada izgovorio i rade stvari koje realni ljudi ne bi uradili ni u snu. Već u prvim epizodama razbija se logika: Mima npr. živi u fantastičnom stanu, drži fantastičan kafić, a stan njenih roditelja pokazuje da potiče iz srednje klase. Kako ni prilično bogato nasledstvo ne bi moglo da pokrije troškove njenog života, postavlja se pitanje otkud joj sve to što ima. Branka, devojka ni po čemu posebna, glatko dobija posao na televiziji, pa i avanzuje. Čak i ako zaboravimo da je za posao na televiziji potreban ili manekenski izgled ili novinarsko iskustvo (kog ona nema), potpuno sumanuto zvuči koncept po kome Branka dobija odgovoran voditeljski zadatak kada se iskusna koleginica pred snimanje onesvesti. Večita studentkinja Staša, poreklom takođe iz srednje klase, nema nikakva primanja ali kupuje najbolje komade kod lokalne „šanerke“ i ne vozi se gradskim prevozom (po čemu se razlikuje čak i od glavne junakinje serije „Seks i grad“ koja dobro zarađuje, ali ponekad mora u njujorški metro). Logiku neupućenog gledaoca do kraja će razoriti Nada: iako, po muškim kriterijumima, izgleda fantastično, ona je uspela da sačuva nevinost skoro do tridesete. No, ako i poverujemo u tu mogućnost, nezamisliva je osoba koja će u stvarnom životu detaljno objašnjavati svojim momcima razloge za čednost – Nada to, međutim, čini iz epizode u epizodu. Želeći da sakrije sopstvenu ranjivost, ona je pruža na uvid svakom ko joj dotakne koleno.
Iako se može poverovati u koncept po kome su neke neudate 30-godišnjakinje konfuzne, neodlučne i spremne da se udaju za prvog koji ih zaprosi, teško je zamisliti da od četiri drugarice baš sve odgovaraju tom profilu. Nije poznato da li je scenaristkinja serije imala nekih problema sa devojkama tih godina i tog statusa, ali je svakako očigledno da joj nisu baš omiljene: plačljive, razmažene, u sukobu sa svim i svakim, one odgovaraju samo portretu koji su im izgradili neki iskompleksirani muškarci (citat iz realnog života, ne iz serije: „…A ove, od ’70. do ’75. godišta, to je katastrofa. Ne znaš je l’ hoće da te na’vata na dete ili da te psihički uništi“).
PUBLIKA: Prava nesreća u vezi sa „Lisicama“ jeste da u ovom trenutku spadaju u najgledanija TV ostvarenja i da ih, prema istraživanjima, gledaju uglavnom tinejdžerke. Ako je tačno da se devojčice tih godina identifikuju sa TV junakinjama, „Lisice“ će ih za sva vremena ubediti da što pre moraju dobro da se udaju – u suprotnom, doći će u situaciju da mokre ispred nečijih vrata ili da se, posle dve rečenice, „ponude“ prvom taksisti na kojeg nalete. Ostali koji makar i na trenutak poveruju „Lisicama“, uglavnom će kukati nad zlehudom sudbinom neudatih dama iz svog okruženja ili pokušati da otkriju misterije njihovog „duplog života“. Već posle treće epizode, postojala je mogućnost da svi oni zajedno poveruju da su neudate 30-godišnjakinje većinom rasplakana i zbunjena stvorenja koja izdržavaju ili virtuelni roditelji ili neka nebeska sila, da svaka čeka samo da se uda ili da otme nečijeg muža/dečka i da ih se, ukratko, treba kloniti.
Zahvaljujući scenaristkinji, reditelju i glumcima, u koncept „Lisica“ mogu, međutim, da poveruju jedino oni koji su juče dobili televizor ili oni koji nisu videli ni grad ni neudatu ženu stariju od 20 godina. Kako je takvih ipak premalo, „Lisice“ mogu da prođu tek kao nešto što se gleda dok se lakiraju nokti/suši kosa, kao komični predah, prekraćivanje vremena do dolaska novih epizoda serije „Seks i grad“. Izuzev, naravno, u slučaju da se u poslednjoj epizodi pojavi čarobnjak Dambldor/princ Valijant/Veliki štrumpf i konačno nam objasni o čemu se zapravo ovde radi.
Živi sama. U ogromnom, moderno uređenom stanu, s mačkom, papagajem i možda još kojom životinjom pride. Vlasnica je kafića u koji svraća retko ko izuzev dežurne ekipe devojaka. Igra na kartu čvrste fasade iza koje se kriju mističnost i ženstvenost.
Muškarci s kojima provede noć najčešće je razočaraju već prvog jutra. Zaljubljena je u Damira, dugogodišnjeg prijatelja i vlasnika susednog, uvek punog kafića. Damirove bezobzirne replike obično rešava krošeom ili udarcem kolenom među prepone. Dodatnu komplikaciju u Miminom životu čini Filip, pisac koji je u nju onomad bio zaljubljen, koji je u međuvremenu počeo da živi s izvesnom Sanjom, ali koga to ipak neće sprečiti da se ponovo zaljubi u Mimu. Pored njega, tu su i roditelji koji je stalno podsećaju da bi trebalo da se uda, brat čiji je brak pred razvodom i mačka koja je ostala u drugom stanju sa komšijskim mačorom.
Scene za pamćenje: pitanje „Kako je to nositi mali život u sebi?“ upućeno trudnoj mački; ležanje na šanku, raširenih nogu, sve da bi se Nadi pokazale najugodnije seksualne poze.
Živi s bakom. U ogromnom, moderno uređenom stanu. Ima psa koji joj je poklonjen „za lečenje samoće“. Izdržavaju je roditelji koji žive negde daleko. Igra na kartu urbane devojke sposobne da izgovori sve što joj padne na pamet.
Ima dugogodišnjeg dečka Andreja, kojeg je više puta prevarila. U trenutku kada on prevari nju, cela stvar se raspada – mamin sin Andrej odlučuje da krene u Pariz, za devojkom s kojom je prevario Branku. Nežno prijateljstvo s kelnerom u Miminom kafiću uspeće da pokvari rečenicom „‘Ajde da se sada malo ljubimo“ i, još fatalnijom, „Ali ja ne umem da budem sama“. Karijeru kelnerice zamenjuje karijerom spikerke zadužene za TV prognozu, a zatim, sticajem okolnosti, postaje voditeljka rok emisije.
Scena za pamćenje: „Da li Vi znate ko sam ja?“, histerično se izdire na bolničarku koja neguje njenu baku. Sve to posle dve epizode rok emisije koju vodi.
Ne zna se ni s kim ni gde zapravo živi, ali je jedina čija karijera ide uzlaznom linijom: od sekretarice postaje nešto kao asistent direktora. Završila fakultet. Igra na kartu drskosti, a drugi deo nastupa bazira na čednosti.
Kao dete samohrane majke, oduvek u zavadi s muškim rodom. Iako večito provokativno odevena, uspela je da ostane devica – slobodnom voljom, „čuvajući se za brak“. Pošto konačno izgubi nevinost sa „čovekom svog života“, nastupa nova romantična faza.
Scene za pamćenje: višednevne muke posle gubljenja nevinosti. Nada tom prilikom ne može da sedi, hoda potpuno ukočena, žali se na raznorazne bolove i brine „da li je to uvek tako“.
Živi s majkom, u ogromnom, moderno uređenom stanu. Na dobrom putu da postane večiti student. Igra na kartu bespomoćnog treptanja, smeškanja i prenemaganja.
Iz nepoznatih razloga, privlače je isključivo oženjeni muškarci – što ona obično otkrije kad je već suviše kasno za korak nazad. I oženjeni i neoženjeni mogu da je osvoje sa jednom i po rečenicom, koja se najčešće bazira na konstataciji „Kako si lepa“ ili „Kako si neshvaćena“. Čita knjige o modernoj psihologiji i svoje probleme obično iznosi taksistima. Sa jednim od njih otišla i u krevet pošto joj je rekao da je lepa i da bi je rado oženio.
Scene za pamćenje: priča o tome kako se pomokrila pred vratima jednog od svojih oženjenih ljubavnika; na svadbi jedne prijateljice ošamarila muškarca koji je zamolio za ples i posle toga joj rekao kako mu je žena u porodilištu – sledilo je histerično plakanje u hotelskom toaletu i demonstrativni odlazak sa svadbe, skok sa zadnjeg sedišta taksija na taksistu, niz treptanja i ostajanja bez teksta pred muškarcima koje oceni kao „slatke“.
Pre nego što je uobičajeno, u Leskovcu je počela Godina kulture otvaranjem izložbe koja postoji od 2024, bez medija i atmosfere kakva priliči ovakvom događaju. Bila je to direktiva Ministarstva kulture
Nacrt zakona o autorskim pravima je fasadni zakon i ne nudi pravnu sigurnost stvaraocima koju zahtevaju direktive EU, iako je navodno rađen zbog usklađivanja sa EU, kažu scenaristi
Nacrt zakona o autorskim pravima urađen je bez konsultacije sa filmskim stvaraocima, u njemu nema ni reči o AI i ne oslanja se na najnovije direktive EU već na one iz ranijih godina
Božo Koprivica bio je fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji
Sniman u Hrvatskoj i u Beogradu, akcioni naučno-fantastični film „Gospodar Oluje“, prva holivudsko-srpska koprodukcija, imaće domaću premijeru 7. aprila
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
