Izložba u Nišu posvećena šest decenija stvaralaštva Milana Stanojeva, umetnika koji i u devedesettrećoj svakodnevno slika
U Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu, u Paviljonu u Tvrđavi, otvorena je izložba grafika i slika Milana Stanojeva.
Povod nije čest – šezdeset godina rada.
Autorka izložbe Jasna Kujundžić Jovanov kaže za „Vreme“ da delo Milana Stanojeva (1931.) broji „na hiljade radova“ pa nije bilo lako izdvojiti one koje će ga reprezentovati, kao i da on i u ovim poznim godinama predano radi.
Tokom ovih šest decenija, zanimale su ga, objašnjava, mnoge teme: ljudi, svakodnevni upotrebni predmeti, prikazivao je poetičke vrednosti predela, istraživao svetlost i senku u prirodi i na urbanim detaljima.
Ljudi su obavezno prisutni na njegovim radovima do pred kraj osme decenije, oni su „vesela, nekonvencionalna bića koja probijaju granice društveno poželjnog ponašanja“, ističe Jasna Jovanov i izdvaja grafike Biciklista i dve žene, Kojem dasi cveće, Kome u posetu, Posle gađanja, Vožnja, Pevač, Na policama…
Već sredinom osme decenije Stanojev u potpunosti isključuje narativnost i tematski se opredeljuje za „poetiku malih stvari“, intimistički pristup i ciklično prikazivanje pojedinih predmeta.
„Predmet u njegovom slučaju podrazumeva voće kao prvi izbor – gomile krušaka, šljiva, dinje, odnose prijemčivih okruglastih oblika i površine – što je u krajnjem ishodu dovelo i do nagrađene grafike Kruške na stolu (1975), a zatim i predmete koji na različite načine nose lični, a istovremeno i utilitarni pečat – ciklusi zavesa, jastučnica, zembilja i drugih svakodnevnih rekvizita u našim životima.“
„U poslednjih nekoliko godina osme decenije Stanojev je posegnuo za predmetima U završnoj deceniji prošlog veka, u grafiku, kao i u slikarstvo koje sve više preuzima primat, umetnik opsesivno ponavlja markantna lica posmatrana iz profila oštrih crta, lišenih izraza i stoga sličnijim automatima a ne živim bićima, što je njegov način da ukaže na promene koje su se desile, u njegovom ličnom, kao i u svetu oko njega. Prostor grafike, kao i slike, preobražen je ili u grotesku, ili u odraz protesta, očaja, bunta koji je do današnjih dana samo dobio na intenzitetu.“
Od početaka ovog veka slikarstvo predstavlja preovlađujuću tehniku u njegovom radu Milana Stanojeva. Njegove slike su monumentalnog formata, i često zalaze u domen apstrakcije.
„Elementi njegovih slika su linije svetlosti koje se rasprskavaju iz centra, šahovska polja u kojima se nižu brojevi, motiv kocke izvučen iz sada već daleke prošlosti sopstvenog opusa, otmena đubrišta odbačenih predmeta naših života, svojevrstan repertoar simbola koji ga odvodi ka sve intenzivnijoj ekspresiji oličenoj u spoju linije i kolorita. Mada aktuelan više od dve decenije, ovaj deo njegovog stvaralaštva još čeka na pravo tumačenje“.
Milan Stanojev doslovce svaki dan provodi pred štafelajem i slika, kaže Jasna Jovanov. „I posle šest decenija Milan Stanojev i dalje stvara sa nesmanjenom posvećenošću, otvorenošću i energijom i ostaje nam samo da nagađamo u kom pravcu će se njegovo delo nastaviti“.
Mostar je podijeljen u glavama onih koji ga dijele. Ja živim svoj život u punini. To je nešto za šta sam se sam izborio i zbog čega se smatram slobodnim čovjekom. I svima drugima želim da su slobodni, ali to je nešto što oni sami moraju isposlovati
Tri izuzetna ostvarenja domaćih autora zahtevala su ne samo umetničku već i egzistencijalu odvažnost (ako je to uopšte moguće razlikovati). Želimir Žilnik ne posustaje, Stefan Malešević i dalje voli svoje junake, Maja Novaković odvažno uranja u predele tišine
U zemlji koja naizgled nimalo ne mari za visoke umetničke vrednosti (niti vrednosti uopšte), ovakva vrsta odanosti, posvećenosti, upornosti i, slobodno možemo reći, fanatizma, dok se napolju bukvalno sručuje biblijski potop – tera na ozbiljno razmišljanje
Njih više nema, tekst Dorutina Baša, režija Andrej Nosov, “Hartefakt kuća”
U Boru su u toku 15. „Dani knjige“. Gosti i razgovori sa njima, izložbe, ali i bibliotekari koji osmišljavaju raznovrstan i prijemčljiv program, razlog su popularnosti ove manifestacije
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
