Ni fašisti ni nedužne beživotne table!

Moramo priznati da smo se jako zabavljali čitajući recenziju singla Govedina, koju je za prošli broj nedeljnika „Vreme“ napisao gospodin Nenad Čanak. Zabavljao nas je način na koji je jedan totalni laik za hip-hop muziku, očigledno isprovociran načinom na koji se on pominje u dotičnoj pesmi, „stručno“ kritikovao muzičku strukturu i interpretatorske sposobnosti izvođača. Sve nam je to bilo zaista simpatično i u granicama dobrog ukusa. Čak nam je i imponovala činjenica da je jedan partijski lider, pretendent na zvanja ozbiljnog čoveka i profesionalnog političara, odvojio toliko vremena od svog obavezama pretrpanog dana i možda baš tokom leta helikopterom na neki od svojih brojnih partijskih sastanaka napisao tako žestoku, iskrenu i „objektivnu“ kritiku našeg „uradi sam“ izdanja.

Sve se to lepo uklapalo u imidž „galamdžije“ i „vojvođanskog Šešelja“ koji, krijući se iza „urbanih“ simbola kao što su: vožnja motorom, detalji palestinske narodne nošnje, šlageri Frenka Sinatre, pisanje recenzija muzičkih izdanja i nuđenje pomoći mladim „ruralnim“ grupama oko organizacije koncerta u Novom Sadu, sebe pokušava da prikaže kao modernog i slobodoumnog političara, baš onakvog za kakvima svaka zemlja u tranziciji prosto vapi. Jednom rečju, sve je samo potvrdilo izbor gospodina Čanka za jednog od protagonista naše satirične pesmice.

Jako nam se svidela rečenica iz intervjua koji je za radio Slobodna Evropa, par dana ranije, dao gospodin Čanak a čiji je deo prenet kao uvod u recenziju: „…ko se plaši kako će ga neko pominjati neka se ne bavi javnim poslovima“. Budući da je bavljenje muzikom javan posao, iako ne toliko odgovoran kao bavljenje politikom, zaista smo bili spremni da stoički izdržimo kritiku gospodina Čanka. Ali, onda je na red došao deo teksta u kome je, vadeći iz konteksta pesme poslednjih par stihova, gospodin Čanak uspeo sebi da obezbedi opravdanje za povezivanje Beogradskog sindikata s likom i delom Adolfa Hitlera?!

Isprovocirani ovom indukcijom, koja ovih dana sa rastom popularnosti koji Govedina beleži u narodu postaje sve češća među ljudima „prozvanim“ u pesmi, odlučili smo da otpišemo gospodinu Čanku i njegovim saborcima.

Poruka pesme Govedina ne može se svesti na izjavu vernosti „Guči, kajmaku i radži“! Istina je da se nijedan od članova Beogradskog sindikata ne stidi svog nacionalnog identiteta, ali u ovoj je pesmi ta tema samo ovlaš dotaknuta. Ako iko zaista želi da posluša šta Beogradski sindikat ima da kaže na temu patriotizma i dubokog poštovanja prema bitkama naših predaka, neka slobodno natenane posluša pesmu Na bojnom polju (Viteška 2), koja se nalazi na našem debi albumu Bssst…tišinčina!.

Zamenili ste teze, gospodine Čanak. Ovde nije reč o tipu ljudi koji svoje „neizdiferencirano nezadovoljstvo“ pokušavaju da gase ultradesničarskim krilaticama. Reč je o mladim ljudima koji su se zajedno sa mnogim od vaših kolega političara i vođa nevladinih organizacija poslednjih godina odlučno i svim sredstvima borili protiv režima Slobodana Miloševića, ne tražeći za uzvrat nikakvu materijalnu nagradu već samo moralno pravo da se kao nezavisni i slobodni građani ove zemlje usprotive i javno kritikuju loše poteze svakog budućeg establišmenta. Tako je i nastala ova pesma, prilično nepretenciozna i banalizovana kritika loših poteza koji su autorima najviše „boli oči“, napisana jezikom i interpretirana na način zajednički za pijacu, birtiju i (nažalost) skupštinsku govornicu.

„Guča, kajmak i radža“, kao banalni primeri tradiconalnih i, kako ste lepo primetili, „seljačkih“ (Da li je to bila pežorativna konotacija?! Iz usta predstavnika žitnice Balkana?!) vrednosti, stavljeni su nasuprot „Hrvata (u kontekstu kampanja tolerancije koje generišu profit za čelne ljude organizacija koje ih vode i iznošenja neoporezovanih deviza iz zemlje od strane hrvatskih muzičkih zvezdica), Borke (pomenute u kontekstu tribine u Reksu na kojoj se, baš kao i vi sada, po meni, suviše lako koristila rečju „fašista“) i gej parada (pomenutih u kontekstu lažnog merila demokratičnosti društva u kome su funkcioneri partija na vlasti i dalje „nedodirljivi“) kao isto tako banalizovanih simbola kulturno-političkog establišmenta, koji bi po svaku cenu „piletu da ugradi silikone“ tj. da uz uvoz tehnologije i idejnih rešenja iz razvijenijih zemalja, bez ikakve filtracije i adaptacije, uveze i sve njihove kulturne vrednosti.

Svako ko se imalo suprotstavi mišljenju ove intelektualne elite i za sekund posumnja u neprikosnovenost njihove vizije načina povezivanja sa svetom, argumentujući neslaganje starom marketinškom maksimom „THINK GLOBAL, ACT LOCAL“ (koja poziva na lokalnu adaptaciju svake globalne ideje, uvažavajući različitosti svetskih kultura), odmah biva prozvan FAŠISTOM!? Ili barem paranoičnim vernikom u teorije zavere i „internacionalno srbomrstvo“. Neodmerenost takvih izjava ide toliko daleko da čak i samu upotrebu ćiriličnog pisma na omotu kompakt diska posmatra kao naše jasno kretanje „nazad i udesno“. Da li ste se ikada zapitali da li se možda i samo „frljanje“ tako bombastičnim etiketama može svrstati u domen fašizma i „govora mržnje“?

Dakle, poruka pesme Govedina svakako nije otpor reformama i integraciji Srbije u moderno evropsko društvo. Poruka Govedine nije ksenofobično odbacivanje svega nesrpskog. U pitanju je samo izražavanje ličnog nezadovoljstva naratora postojećim političkim establišmentom i isticanje neophodnosti promene ili barem mogućnosti promene istog. Možda ne toliko drastične promene poput one koja se dogodila petog oktobra… a možda je baš izostanak istinskih promena petog oktobra pravi uzrok sadašnjeg stanja…

Ali šta mi znamo? Mi smo samo šačica „getoizirano-urbanih“ (Gde ste tačno u našim pesmama čuli ove dve reči? Opet etikete?) mladića, koje su teške sankcije lišile najsrećnijeg dela detinjstva, osakativši ih tako za sva vremena i pretvorivši ih u ksenofobične mutante koje „politika u klasičnom smislu ne zanima“. Možda i jeste tako. Ali, ako ste vi, gospodine Čanak, prototip modernog srpskog političara koji treba da ovu zemlju uspešno provede kroz neminovu tranziciju, onda možemo samo da vam poručimo da ste bili u pravu kada ste uporedili Govedinu s Balaševićevim najvećim promašajem u karijeri. Možda je za podnaslov pesme, od već upotrebljenog „Svi zajedno“, zaista prikladnije „NE računajte na NAS!!!“.

Toliko iz štaba Beogradskog sindikata… Za sada…