Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Panel diskusija „Izazovi kreativne industrije“ koja je održana u Privrednoj komori Srbije, rezultirala je predlozima koji se odnose na poresku politiku, a koji bi znatno pomogli u poboljšanju statusa slobodnih umetnika.
Rečeno je da je još Bernskom konvencijom identifikovana neophodnost razvoja ekonomskih mera za podršku umetničkom stvaralaštvu, da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj se porezi i doprinosi plaćaju na svaki pojedinačni prihod koji se ostvari, da je neophodno uvesti poreske olakšice za stimulaciju umetničkog stvaralaštva poput smanjenja poreske stope na promet umetničkim delima, priznavanja ulaganja u umetnička dela kao poslovni rashod kompanija i obaveznog izdvajanja za umetničko opremanje novoizgrađenih objekata.
Rečeno je i da neophodno poboljšanje statusa slobodnih umetnika – kroz regulativu.
Za nezavisnu kulturnu scenu se retko ko od državnih i društvenih institucija interesuje.
Usmereni ka javnom dobru
O tome kako živi i radi, najviše (jedino?) se zna na osnovu rezultata brojnih istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) , koji već gotovo 15 godina istražuje u oblasti kulture.
Predrag Cvetičanin, glavni istraživač CESK-a rekao je za portal SEEcult da organizacije nezavisnih kulturnih scena spadaju među najproduktivnije u poljima kulturnog stvaralaštva u Srbiji i regionu.
Opisuje ih kao „male organizacije čije je delovanje neprofitno, odnosno usmereno prema javnom dobru, i to u profitno usmerenoj kulturi. Reč je pritom o organizacijama sa najobrazovanijim članstvom, u društvu u kojem je vrednost obrazovanje devalvirana. To su organizacije koje su najčešće kritične i u delovanju i u umetnosti u odnosu na populizam, nacionalizam i partokratski način upravljanja društvom i kulturom, pa onda i ne mogu očekivati da će ih zastupnici populističke, nacionalističke i partokratske politike podržavati. Taj položaj je dopunski otežan gotovo potpunim povlačenjem inostranih donatora, koji su tokom 1990-ih i u prvoj deceniji ovog veka značajnim sredstvima podržavali delovanje nezavisne kulturne scene.“
Bez prostora za rad
Dakle, „ne samo što ih čine visokoobrazovani kadrovi i što iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici iz ovog dela Evrope, nego njihova znanja i veštine u oblasti kulturnog menadžmenta ne zaostaju za onima kojima raspolažu zaposleni u kulturnim ustanovama, dok ona u oblasti menadžmenta projektnog ciklusa (pisanja predloga projekta, rukovođenja projektima, tehnika monitoringa i evaluacije, pisanja finansijskih izveštaja za međunarodne projekte…) daleko prevazilaze sve druge aktere.“
S druge strane, rezultati analiza ukazuju da su ove organizacije tehnički izuzetno slabo opremljene – „u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji skoro polovina nema ni službene prostorije za rad, niti pak svoj prostor za prezentaciju kulturnih programa, a i oprema, posebno ona potrebna za realizaciju kulturnih programa, krajnje je oskudna.“
Ljudi su im jedino bogatstvo
Takođe, pokazalo se da, sa izuzetkom u Sloveniji, „ove organizacije imaju veoma male budžete, za najveći broj njih ukupan godišnji budžet ne prelazi 25.000 evra, i da veliki broj zaposlenih/angažovanih u organizacijama civilnog sektora nema bilo kakve prihode, te da od onih koji su plaćeni, više od polovine ima prihode manje od minimalnih zarada u ovim zemljama“, kaže Cvetičanin.
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Ivovativne podukcije
Produkcije nezavisne scene su, „po pravilu, male, low-budget ili no-budget, bez mnogo korišćenih rekvizita, prilagođene za izvođenje/prezentaciju u različitim prostorima (često i u javnim prostorima – na trgovima, ulicama, u autobusima…), sa relativno malim brojem aktera, uz marketinške aktivnosti koje se uglavnom odvijaju preko socijalnih mreža i generalno nose karakteristike gerila marketinga”.
Na drugoj strani, ističe Cvetičanin, „one su, takođe po pravilu, inovativne u korišćenju umetničkih sredstava, eksperimentalne su i usmerene na istraživanje relativno nepoznatih umetničkih tema i tehnika i često, u ovim aspektima, predstavljaju poslednju reč u datim umetničkim oblastima, koje mogu stajati rame uz rame sa produkcijama iz kulturno najrazvijenijih svetskih centara.“
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Publika koja ih prati je „malobrojna, ali izuzetno obrazovana, spremna na izazovne teme i artističke eksperimente, kao i na odsustvo komfora u prostorima u kojima se predstave/izložbe/koncerti odvijaju. Često je čine drugi umetnici“, kaže Cvetičanin.
Država se prema nezavisnoj sceni ponaša kao da je nevidljiva. A to je, ipak najveći problem.
Izvor: SEEcult
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
