Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Panel diskusija „Izazovi kreativne industrije“ koja je održana u Privrednoj komori Srbije, rezultirala je predlozima koji se odnose na poresku politiku, a koji bi znatno pomogli u poboljšanju statusa slobodnih umetnika.
Rečeno je da je još Bernskom konvencijom identifikovana neophodnost razvoja ekonomskih mera za podršku umetničkom stvaralaštvu, da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj se porezi i doprinosi plaćaju na svaki pojedinačni prihod koji se ostvari, da je neophodno uvesti poreske olakšice za stimulaciju umetničkog stvaralaštva poput smanjenja poreske stope na promet umetničkim delima, priznavanja ulaganja u umetnička dela kao poslovni rashod kompanija i obaveznog izdvajanja za umetničko opremanje novoizgrađenih objekata.
Rečeno je i da neophodno poboljšanje statusa slobodnih umetnika – kroz regulativu.
Za nezavisnu kulturnu scenu se retko ko od državnih i društvenih institucija interesuje.
Usmereni ka javnom dobru
O tome kako živi i radi, najviše (jedino?) se zna na osnovu rezultata brojnih istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) , koji već gotovo 15 godina istražuje u oblasti kulture.
Predrag Cvetičanin, glavni istraživač CESK-a rekao je za portal SEEcult da organizacije nezavisnih kulturnih scena spadaju među najproduktivnije u poljima kulturnog stvaralaštva u Srbiji i regionu.
Opisuje ih kao „male organizacije čije je delovanje neprofitno, odnosno usmereno prema javnom dobru, i to u profitno usmerenoj kulturi. Reč je pritom o organizacijama sa najobrazovanijim članstvom, u društvu u kojem je vrednost obrazovanje devalvirana. To su organizacije koje su najčešće kritične i u delovanju i u umetnosti u odnosu na populizam, nacionalizam i partokratski način upravljanja društvom i kulturom, pa onda i ne mogu očekivati da će ih zastupnici populističke, nacionalističke i partokratske politike podržavati. Taj položaj je dopunski otežan gotovo potpunim povlačenjem inostranih donatora, koji su tokom 1990-ih i u prvoj deceniji ovog veka značajnim sredstvima podržavali delovanje nezavisne kulturne scene.“
Bez prostora za rad
Dakle, „ne samo što ih čine visokoobrazovani kadrovi i što iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici iz ovog dela Evrope, nego njihova znanja i veštine u oblasti kulturnog menadžmenta ne zaostaju za onima kojima raspolažu zaposleni u kulturnim ustanovama, dok ona u oblasti menadžmenta projektnog ciklusa (pisanja predloga projekta, rukovođenja projektima, tehnika monitoringa i evaluacije, pisanja finansijskih izveštaja za međunarodne projekte…) daleko prevazilaze sve druge aktere.“
S druge strane, rezultati analiza ukazuju da su ove organizacije tehnički izuzetno slabo opremljene – „u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji skoro polovina nema ni službene prostorije za rad, niti pak svoj prostor za prezentaciju kulturnih programa, a i oprema, posebno ona potrebna za realizaciju kulturnih programa, krajnje je oskudna.“
Ljudi su im jedino bogatstvo
Takođe, pokazalo se da, sa izuzetkom u Sloveniji, „ove organizacije imaju veoma male budžete, za najveći broj njih ukupan godišnji budžet ne prelazi 25.000 evra, i da veliki broj zaposlenih/angažovanih u organizacijama civilnog sektora nema bilo kakve prihode, te da od onih koji su plaćeni, više od polovine ima prihode manje od minimalnih zarada u ovim zemljama“, kaže Cvetičanin.
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Ivovativne podukcije
Produkcije nezavisne scene su, „po pravilu, male, low-budget ili no-budget, bez mnogo korišćenih rekvizita, prilagođene za izvođenje/prezentaciju u različitim prostorima (često i u javnim prostorima – na trgovima, ulicama, u autobusima…), sa relativno malim brojem aktera, uz marketinške aktivnosti koje se uglavnom odvijaju preko socijalnih mreža i generalno nose karakteristike gerila marketinga”.
Na drugoj strani, ističe Cvetičanin, „one su, takođe po pravilu, inovativne u korišćenju umetničkih sredstava, eksperimentalne su i usmerene na istraživanje relativno nepoznatih umetničkih tema i tehnika i često, u ovim aspektima, predstavljaju poslednju reč u datim umetničkim oblastima, koje mogu stajati rame uz rame sa produkcijama iz kulturno najrazvijenijih svetskih centara.“
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Publika koja ih prati je „malobrojna, ali izuzetno obrazovana, spremna na izazovne teme i artističke eksperimente, kao i na odsustvo komfora u prostorima u kojima se predstave/izložbe/koncerti odvijaju. Često je čine drugi umetnici“, kaže Cvetičanin.
Država se prema nezavisnoj sceni ponaša kao da je nevidljiva. A to je, ipak najveći problem.
Izvor: SEEcult
Kako saznaje portal „Vremena“, sednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije sa Čedomirom Antićem na čelu jeste održana, ali na njoj nije odlučeno o konkursu za naslednika Vladimira Pištala kao što se očekivalo. Moguće je da se čeka odluka Vlade Srbije
U subotu 19. jula, Arilje postaje epicentar kreativnosti i zvuka. U gradu na Rzavu počinje festival Arlemm i trajaće do 27. jula
Filmovi srpskih autora „Kako je ovde tako zeleno“, „Među bogovima“ i „78 dana“ dobili su šest nagrada na upravo završenom Filmskom festivalu u Puli
Najnovije promene na čelu Narodne biblioteke Srbije, Narodnog pozorišta, Beogradskog sajma i NIS-a ukazuju da SNS hoće da čvrsto zavlada srpskim ustanovama
Uprkos vidljivom naporu da makar koliko uozbilji stvar, Džejms Gan ne odoleva nepotrebnom i usiljenom podsećanju na značaj ljudske dobrote, uvek i svugde, pa ubacuje reference na izraelsko-palestinski sukob, ali ga smešta u postjugoslovenski kontekst, te jedan od zlikovaca govori ekavicom i slepi je sledbenik zapadnog krupnog kapitala. Upravo taj momenat u priču vraća infantilizaciju na velika vrata
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić abolira siledžije i ludake koji prebijaju i gaze studente, dok iste te studente hapsi. Narodu u pobuni više ni goli život nije zagarantovan – ali ceh će na kraju platiti ovaj režim
Protesti u Srbiji ne nameću više pitanja „da li“ i „ako”, oni su postali sistemski događaji. Trpeljivost u društvu preokrenula se u nezajažljivu potrebu za normalnošću, za pravnom državom
Aleksandar Vučić više nije u stanju da povrati ravnotežu u pobunjenom društvu. To se najbolje vidi u ravni govora: nijedno njegovo baljezganje više ne prolazi
Ekskluzivno: Istraživanje Slobodana G. Markovića i Miloša Bešića o stavovima beogradskih studenata u plenumu
Šta sve nismo znali o njima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
