Nesavršena freska epohe propadanja

Ako ima ičega oko čega bi se lako složili i najpostojaniji obožavaoci lika i dela Salmana Ruždija i oni koji ne mogu očima da ga vide (a njegove knjige odavno ne čitaju, ili ih čitaju tek koliko im treba za održavanje plamena antipatije), onda bi to mogla biti tvrdnja da piscu Dece ponoći nikada nije, hm, nedostajalo ambicije. I ambiciji prikladnog uverenja da je baš on taj koji će u svojim delima detektovati, reflektovati i na onoliko delova na koliko treba razložiti onu (meta)supstancu zvanu duh epohe. Nije li, recimo, svaki Ruždijev roman nešto između Božanstvene komedije i Ljudske tragedije? Mogao je pisac menjati – i menjao je, svojom voljom ili sticajem dobrih ili rđavih prilika – poglede i uverenja, stilske postupke i tematske opsesije, državljanstva i prebivališta, žene i (ne)prijatelje, ali bar jedno je ostajalo konstanta: nikada nije igrao „na male golove“. Šta to konkretno znači? Nije to, samo po sebi, ni dobro ni loše. Ali ima jedna zanimljiva zakonitost: ima Ruždi i (relativno) slabih knjiga, ali nema beznačajnih, suvišnih.

Drugim rečima, ono što je dobro je da su njegovi pogoci bili veličanstveni, ali bogme ni (relativnim) promašajima nije nedostajalo formata. Mada je to umelo i da bude nepovoljno po recepciju njegovih novijih knjiga: teško da je manje od hiljadu kritičara, na ne manje od stotinu jezika, poslednjih decenija izvariralo onaj smarajući trop tipa „nije ovo loše, ali gde je to od Dece ponoći ili Satanskih stihova„…

Jesenas je u Americi objavljen novi Ruždijev roman, karakteristično voluminozna i raspričana saga na blizu četiri stotine strana The Golden House; pohvalnom se brzinom ova knjiga pojavila i u srpskom prevodu kao Kuća Goldenovih (prevela Ljiljana Petrović Vesković; Vulkan izdavaštvo, Beograd 2017). Pročitao sam petnaestak kritika iz američke, britanske, kanadske štampe: uglavnom mrzovoljno, neretko ironično ili sarkastično, uz prilično suzdržane pohvale, ne računajući one za „minuli rad“. A nije nedostajalo ni uobičajenih (para)političkih invektiva, ovaj put uglavnom iz kvazifeminističkog mrtvog ugla; doduše, Ruždi je tu vrstu disputa svesno izazvao, virtuozno se zavitlavajući s kontroverzama „politika identiteta“, ovaj put naročito onih „rodnih“, a to je danas isto jedna akademska industrijska grana iliti branša kojoj se nije zgodno zamerati ako želiš da budeš ostavljen na miru. Samo, šta će „ostavljenost na miru“ čoveku koji je preživeo neuporedivo opasnije i doslovno ubojitije neprijatelje?

Elem, Kuća Goldenovih smeštena je u Ruždijevu novu sredinu, u Ameriku, zapravo Njujork, još zapravije u (donji) Menhetn, u ono što će i sam opisati – sledeći kontemplacije mnogih posmatrača nakon tragikomične katastrofe u vidu poslednjih predsedničkih izbora – kao mehur u kojem u izvesnom smislu izolovano živi karakterističan segment visokourbane, sofistifikovane, levo-liberalne, politički korektne, u raznim trendi smislovima „osvešćene“ akademsko-umetničke klase. To je ona koja je dva Obamina mandata smatrala nekom vrstom trijumfa višedecenijskih emancipatorskih borbi raznih vrsta, da bi, taman kad je bilo „logično“ da prvog crnog predsednika zameni prva žena na toj dužnosti, nastupio backlash u vidu nezamislivog, neprispodobivog, neizaberivog, na milion načina nadrealnog i košmarnog Donalda Trampa. Tramp se u romanu ne pojavljuje pod svojim imenom nego kao Džoker, dok je njegova suparnica Betmenka; oboje su pojave iz daleka, deo pozadinske buke vremena koja prati živote romanesknih junaka, ali kako roman odmiče tako je njihova uloga sve važnija, to jest, Amerika koju simbolizuje mračni, nihilistički Džoker izranja iz horizonta kao monumentalna noćna mora, toliko svenatkriljujuća da se narator pita da li je to zapravo ona „prava“ Amerika, a da je sve ostalo samo lepa iluzija onih blagoslovenih življenjem u permisivnom okruženju donjeg Menhetna, odakle ionako potiču sve naše (u smislu: globalne, vanameričke, ali i američke iz „unutra-

šnjosti“) predstave o jedinstvenom liberterskom duhu Velike Jabuke, znate već ono: Vudi Alen, „Njujork tajms“, fri džez, sve kuhinje sveta, beskrajno radeći barovi za sve vrste čudnovatih noćnih ptica, knjižare sa najekscentričnijom ponudom etc.

Eh da, narator: 24-godišnji Rene, nadobudni wannabe filmadžija, sin univerzitetskih profesora doseljenih iz Belgije, ukratko: ideal-tipski model liberalnog, otvorenog belog Njujorčanina iz više srednje klase. U njegov se komšiluk doseljavaju zagonetni otac-patrijarh sa tri odrasla sina, nadevaju sebi pompezna lažna imena antičkih korena i vrlo se trude da niko ne sazna ko su „zapravo“ i odakle su došli, jer bi to odakle su došli moglo da ih stigne i ovde, a To nije nimalo koncilijantno… Razume se da ćemo brzo saznati da se radi o familiji indijskog magnata iz Bombaja („Mumbaja“, je li), novozvanog Neron Golden, koji je izgubio suprugu u tragičnom terorističkom incidentu, što je shvatio kao poslednju opomenu da je vreme da se povuče iz svojih preopasnih indijskih poslova s obe strane zakona… A sinovi, tjah, znate već kako je to sa sinovima takvih familija, trećesvetskih fast food budenbrokovskih sažetaka za XXI vek: jedan je genijalna autistična sanjalica potpuno nedorasla „banalnim“ izazovima života u tzv. običnoj stvarnosti, drugi je umetnička zvezda u usponu koji nikada neće biti baš-tako-jako-veliki–uspon, treći ima vrlo ozbiljnih problema s polnim, pardon rodnim identitetom, a sva trojica, ma koliko beskrajno različiti od svoga oca, živeće, a možda i umreti (nije red da sve otkrivamo), pod teškom senkom još težeg nasleđa Goldenovih, ili kako su se već zvali u staroj otadžbini. Posle nekog vremena, u Neronov život – a time, hteli oni to ili ne, i u živote njegovih sinova – ušetaće fatalna ruska lepotica Vasilisa, vrlo spremna i voljna i ništa manje sposobna da iz njega isisa sve što joj treba za nezadrživ uspon na društvenoj skali Novog sveta. Rene se zbližava s njima (s Vasilisom, hm, i više nego što je želeo i planirao) i stiče njihovo poverenje postajući polako neka vrsta pridruženog člana familije, tretirajući ih pre svega kao materijal i likove za (para)dokumentarac kojim će se, naravno, proslaviti i otići na Sandens ili već tako neko mesto gde se rađaju američke (i globalne) alternativne zvezde… U međuvremenu, Rene i njegova devojka Sučitra – jedan od retkih jednoznačno besprekornih, a opet ne i plošnih likova u romanu – volontiraju u kampanji Džokerove protivkandidatkinje, usput lamentirajući nad tim u šta se to njihov grad i njihova zemlja pretvaraju. Jer, poraz je neizbežan poput usuda: iz pepela iluzija gajenih u „mehuru“ rađa se zelenokosi King Kong, kao neka jenkijevski šljaštava i bučna verzija „nadirućeg prostaka“ iz davnih mračnih vizija prozorljivog ruskog mislioca Mereškovskog.

Svašta je, u pravu su kritičari, Ruždi nadrobio i promešao u Kući Goldenovih, ali on to tako uglavnom radi u svojim „realističkim“ (šta god to značilo) romanima: nekad ta čorba bude hranjivija, nekad ponečega bude previše pa ukus bude malo čudan, ali nikada, baš nikada to nije nevredno konzumacije. Priča Goldenovih donosi neophodni indijski (to jest: indijsko-pakistanski, hindusko-muslimanski, versko-sekularni, zapadno-trećesvetski etc.) šmek, i tu možda nema bog zna čega novog za poznavaoce Ruždijevog opusa, ali nije teško dokonati zašto mu je ovaj imigrantski sloj bio važan. Naposletku, i sam je Ruždi imigrant u današnjoj Americi, u koju je otišao na razne načine zamoren Britanijom (Englishman in New York?), da bi sada gledao kako se i njegova nova (Tramp) i stara domovina (Bregzit), a bogami i ona izvorna (Narendra Modi) pretvaraju u karikature svega do čega mu je stalo. Videćemo šta će famozni „sud vremena“ reći, ali ja bih tipovao na to da će ovaj roman sasvim solidno preživeti svoje vreme i neposredne povode, doduše, ne nužno kao jedan od Ruždijevih vrhunaca, ali kada imate toliko vrhunaca koliko ih ima Salman Ruždi, onda vlastito delo nekako počne da radi protiv vas jer se takmičite sa najnezgodnijim protivnikom – sa samim sobom, pa nikako da vam se prizna da ste u stanju da dosegnete najbolje trenutke sopstvene prošlosti. Eh, da, prosečnijim piscima je lakše: oni nas uvek prijatno iznenade…

Kuća Goldenovih je impresivan i uprkos površinskom utisku „prenatrpanosti“ za čitanje lako prohodan roman koji se gladno guta, mada pati od raznih lako vidljivih nedostataka, i povremeno je gotovo pa šlampavo vođen; nije to prvi put kod Ruždija, i biće da je to jedno od njegovih svojstava koja najviše izluđuju kritičare-pedante (neostvarene gimnazijske profesore „lepe književnosti“): to kako Ruždi gradi svoje rečenice, kako prekida scene koje su mu „dosadile“ ili ne zna kud bi dalje s njima, kako ubija likove koji mu više nisu potrebni, kako meša naratorova i (očigledno) svoja razmatranja, kako levom rukom vaja i rastvara likove – to je noćna mora za kojekakve „kurseve kreativnog pisanja“; ne bi on tamo, kumašine, ni dvojku fasovao… Pa ipak, Ruždi u svakom trenutku i na svakoj stranici ovog intrigantnog romana ostaje izuzetan pisac neuporediv s bilo kojim savremenikom. Što će reći da ovaj roman, kao i svaki dobar, ima hiljadu mana, ali ne možete ga se zasititi, za razliku od palete (pre)dizajniranih skvrčenih brabonjaka posluženih na velikom belom tanjiru, koje bi vam pedanti mnogo radije preporučili, a koji su inače načelno odlični, uz samo jednu manu: ne valjaju ništa.