Nerazumni izumiru

Handkeova drama Nerazumni izumiru, nastala 1973, pokazuje retku kombinaciju jezičke bravuroznosti, idejne dubine, precizne kompozicije, suptilne ironije i produhovljenog humora. U poređenju sa njom, najnovija ostvarenja etabliranih autora Jana Fosea (Snevanje), Rolanda Šimelfeniga (Početak i kraj) ili Nila LaBjuta (Bivše devojke), koja se trenutno takođe igraju u Akademskom pozorištu, deluju kao studentske vežbe. Fose i Šimelfenig pokušavaju da putem fragmentarne strukture, lišavajući se odrednica vremena i prostora, te prepoznatljivih karaktera, izgrade enigmatičnu parabolu o savremenoj ljudskoj situaciji, ali im za rukom ne polazi više od skupine pretencioznih banalnosti. I Nil LaBjut je iznenađujuće plošan, pa iako su mu dijalozi mestimično iskričavi i šarmantni, iza njih se ne otvara za ovog pisca karakteristična druga dimenzija, u kojoj se ogleda abnormalnost „normalnog“.

Handkeova drama Nerazumni izumiru superiornija je u još jednom pogledu: iako napisana pre trideset tri godine, ona deluje aktuelnije i polemičnije u odnosu na sadašnji trenutak nego što je to slučaj sa navedenim komadima. Drama se odvija među bogatim fabrikantima, u uslovima slobodne tržišne privrede, a pokazuje kako gubitak osećanja za meru i za realnost jednog čoveka dovodi do krize sistema i propasti hiljade drugih ljudi. Prateći motivi komada kao pohvala reklame, koja je „duša“ proizvoda, ili otpuštanje radnika i otvaranje fabrika u egzotičnim krajevima sa jeftinom radnom snagom, na najneposredniji način korespondiraju sa savremenim rezonom globalizacije.

Glavni junak Kvit je fabrikant/menadžer koji prolazi kroz krizu identiteta. Da bi oživeo svoje „staromodno Ja“, koje čezne za osećanjima, Kvit se odlučuje na eksperiment: on saziva sastanak sa direktorima konkurentskih firmi, kojima predlaže da međusobnu borbu obustave sklapanjem kartela, odnosno obrazovanjem jedinstvenih cena, čime će obezbediti sopstveni prestiž na tržištu, a uništiti manja preduzeća. Kako i nakon ovog poteza otuđenost od sopstvenih osećanja i okoline ne prestaje, Kvit se odlučuje da izdajom poslovnih partnera, tj. odustajanjem od kvaliteta proizvoda i spuštanjem sopstvenih cena, izazove bankrot svojih kolega, a time i ljudsku „tragediju“.

Ono što fascinira u Handkeovom komadu jeste svesno izabrana disonantnost između jezika i građe, između parcijalnih motiva i glavne teme. U komadu koji daje kritiku kapitalizma, a u kome su glavni protagonisti današnjim žargonom rečeno global players, neprestano se pominju duša, snovi, strah od smrti, intimna sećanja. Ova neobična mešavina zasnovana je već u jeziku, koji je za dramu sa akterima iz oblasti privrede i klasičnim linearnim razvojem priče zapanjujuće lirski, uz opulentnu koncentraciju metafora, koje žongliraju između visokog i komedijantskog tona. Ni protagonisti ne odgovaraju stereotipu o svojoj profesiji. Jedan od preduzimača je istovremeno i sveštenik koji vodi preduzeće Katoličke crkve. Mali akcionar Kilb neprestano je za petama velikim fabrikantima, koji tolerišu njegovo prisustvo čak i za vreme poslovnih razgovora. Atmosfera celine je apsurdno-nadrealistička, pa ipak prikazani rituali moći i statusne igre odgovaraju stvarnosti.

Egzemplarna u tom smislu jeste scena pregovora: iako se fabrikanti nalaze da bi postigli važan dogovor, small talk faza razgovora traje beskrajno dugo, jer bi onaj ko prvi oslovi razlog pregovora sebe stavio u statusno niži položaj. Svako maskira pravo značenje stvari rečima, ali svi poznaju pravila kako da rečeno „prevode“. Kada Kvit „prevede“ glasno iskaz kolege formulacijom „Hoćes da kažeš da nam međusobno obaranje cena neće doneti proširenje tržišta?“, kolega prekorno uzvraća – „Ne tako. Svako treba da prevodi u sebi.“

Razgovor između Kvita i fabrikantkinje Paule Taks predstavlja antologijski primer „ljubavne“ scene bez ljubavi: ona prikazuje kako muškarac i žena jednakih snaga i sposobnosti propuštaju priliku za ljubav jer su obuzeti koliko sami sobom toliko i međusobnim odmeravanjem snaga. Paula se izmiče Kvitu jer zna da ga privlači njena nepristupačnost, zna da bi on da je osvoji, a ne da je voli; Kvit pak zamera Pauli da ga meri aršinom svojih teorija, umesto da ga vidi kao individuu od krvi i mesa. Njihovo permanentno verbalno rvanje preobražava se u fizički dodir, ali samo na trenutak, kada se u pokretu koji vodi u zagrljaj obrušavaju jedno na drugo. I dok se Paula nakon ove scene zaljubljuje u Kvita, dotle Kvit, koncentrisan isključivo na sebe, seče u korenu upravo ono za čime najviše čezne – osećanja.

Kada prevareni poslovni partneri dolaze kod Kvita, on neće dobiti željenu tragediju, već komediju. Njegove kolege, doduše, cepte od besa, ali, budući da im je strateški cilj da nagovore Kvita da ih ne upropašćuje do kraja, ostaju „razumni“, te brbljaju o svemu, samo ne o tome kako se osećaju zbog izdaje. Režiserka Friderike Heler pušta da Kvit napusti binu, i pojavljujući se čas u parteru, čas na balkonu gledališta, dodatno provocira svoje bivše partnere. No, reči i dalje služe da bi se pomoću njih šifrirao sadržaj, pa tako preduzimač-sveštenik ne govori direktno o raskidu ugovora, već pokušava da Kvitu utera strah od smrti i Strašnog suda.

U poslednjoj sceni mali akcionar Kilb dolazi da ubije Kvita. Ovaj se, nakon spoznaje da je iscrpeo sve mogućnosti, nalazi u još dubljoj unutrašnjoj krizi, te koristi Kilbovo prisustvo za beskrajan monolog. Kada vidi da Kilb vadi nož, on ga steže oko vrata, pa ga tako, ne prestajući da priča, gotovo slučajno zadavi. Gledaocu smeh zastaje u grlu: čin ubistva se čini kao logičan izraz poslednjeg stupnja unutrašnje nemoći, koji se u spoljašnjoj akciji preobražava u poslednji stupanj ispoljavanja moći.

Za razliku od režiserskog trenda menjanja izvornog teksta radi „modernizovanja“ komada, ili prilagođavanja sopstvenom pogledu, Friderike Heler se odlučuje za vernost autoru. Jedina značajna intervencija u odnosu na tekst pokazala se ubedljivom u izvedbi: dok Kvit u Handkeovom komadu izvršava samoubistvo tako što se zaleće glavom u stenu dok konačno ne padne, današnjem Kvitu Friderike Heler samoubistvo ne pada na pamet – on jednostavno napušta scenu ubistva kao posle dobro obavljenog posla.