(Ne)prozirnost sveta

Handkeova prva pesnička knjiga – ako se ne računaju jedna plaketa i jedno Fluxus izdanje – Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta prvi put je objavljena godine 1969, na vrhuncu omladinskih revolucija koje su potresale Evropu, pa dakle i Zapadnu Nemačku u kojoj Handke tada živi, i taj kontekst je važno imati u vidu da bi se razumela kako sama ova poezija tako i njegova celokupna umetnost. Šezdesetih godina prošlog veka generacija bejbibumera, kojoj i Handke pripada, ispostavlja javnosti prvi moralni račun: u Americi mladi se bune jer ne žele da idu u rat u Vijetnamu; u Čehoslovačkoj ne žele sovjetsku okupaciju; u Jugoslaviji se bune protiv komunističke, tzv. crvene buržoazije; u Nemačkoj se u punom obimu uobličava slika Holokausta i zločina iz Drugog svetskog rata koje su Nemci počinili i mladi postavljaju pitanje odgovornosti za nacionalnu katastrofu generaciji svojih roditelja. Ukoliko su glavni nacisti pohapšeni, delom i likvidirani, pravila ponašanja i ključne matrice u međuljudskim odnosima, dakle oni dubinski, podzemni obrasci koji oblikuju svakodnevni moral jednog društva ostali su u velikoj meri netaknuti.

...

Handkeova umetnost od početka predstavlja suprotstavljanje ovom kompleksu, kako na ravni tema, odnosno sadržaja, tako i na ravni forme i jezika. Već od uvodnih stihova iz prevratničke antologijske pesme “Nova iskustva”: “1966./ U Bajrojtu/ pre izvođenja opere Tristan i Izolda/ ubacio sam/ na jednom parkiralištu/ prvi put/ novčić/ u automat za parkiranje:/ bilo je to za mene novo iskustvo/ i pošto se ljudi ponose/ novim iskustvima/ bio sam ponosan/ na ovo novo iskustvo; (…)” jasno je da pesnik Handke predstavlja ne samo nova ljudska iskustva, koja donosi novo doba, koja zapravo donosi svako doba, već da je reč i o novom pesničkom subjektu, o novom odnosu prema poeziji. Taj subjekat tokom pesme predočava razna iskustva koja deli sa ljudima (svih) prethodnih epoha (prvi susret sa smrću i osećanje straha od smrti, prvi doživljaj stida, susret sa ludakom), ali ono što je novo, avangardno, ključno za Handkea, jeste njegovo lično iskustvo, koje je jedinstveno. Rečju: nema ničeg novog pod suncem, osim nas koji smo baš sad baš ovde, samo sad i samo ovde, i tom autentičnošću i neponovljivošću umetnost treba da se bavi. Pesma se pred kraj pretvara u etičku, te dakle i političku pobunu protiv sistema: “Danas/ (iako bi se moglo reći “Vidim to kao prvi put”/ vidim/ ne prvi put/ sliku/ na kojoj jedan predstavnik vlasti/ goni/ nekog koga ta vlast predstavlja/ i ne prvi put/ čitam o tome/ kako su nekog tukli/ sve dok nije bio spreman/ da izjavi/ kako ga nisu tukli”, ali u samoj završnici prelazi u krajnji individualizam, opisujući vrlo lična iskustva, koja samo za lirskog junaka mogu imati određeno značenje, ali čija se univerzalnost i krije upravo u tom radikalizmu: “i ugledah/ prvi put/ prvi put/ kafu/ kako se iznenada/ prosula iz šolje/ na beli stolnjak/ u Transevropa-ekspresu.”

Svaka pesma ove knjige poseban je poetski događaj, što podrazumeva i formalnu različitost: od čuvene pesme/teksta “Sastav 1. FK Nirnberg/ od 27.1. 1968.”, čiji tekst čine prezimena prve postave pomenutog tima, koja je, uzgred, bila inspiracija za brojne slične poetske eksperimente kod nas tokom osamdesetih godina, preko pesme “Za pokojnikom tuguju”, koja ima formu čitulje i sastoji se od beskrajnog spiska pojedinaca i institucija koje tuguju za neimenovanim preminulim, pa potom pesme “Japanska hit parada od 25. maja 1968.”, koja sadrži listu, dakle puki spisak najslušanijih pop pesama i izvođača u Japanu navedenog datuma, ili pesme “Boni i Klajd”, koja predstavlja opet samo spisak svih koji su učestvovali u proizvodnji ovog, ubrzo kultnog filma, pa sve do niza, ako se tako može reći – metajezičkih pesama u kojima se preispituju različite jezičke konvencije, odnos jezika i sveta koji želi da predstavi, kao i sama priroda jezičkog medijuma. Ono čega u Handkeovoj knjizi najmanje ima jesu pesme koje bi bile bliske klasičnijem lirskom izrazu.

Ali iz ovoga ne bi trebalo izvući zaključak da pesnik ne govori o klasičnim lirskim temama; on to čini, samo na bitno drugačiji način. Pomenuta pesma “Za pokojnikom tuguju”, na primer, tematizuje jednu od najkompleksnijih umetničkih tema: smrt. Ovde se, međutim, temi prilazi iz posve neobičnog ugla, preko spiska ožalošćenih, koji sam po sebi, s obzirom na dužinu i šarolikost životnih sfera koje obuhvata, deluje karikaturalno, a iz čega se potom mogu izvlačiti zaključci o pokojnikovom životu, ali i o celom društvu u kome je živeo.

I upravo to izdvaja ovu poeziju iz mora sličnih neoavangardnih eksperimenata toga doba, koji su, ostajući u ravni provokacije – društveno-političke, umetničke, poetičke ili kakve druge – u tom dobu i ostali. Svaka Handkeova pesma, pa i one koje se na prvi pogled mogu svesti na jednostavne književne i formalne trikove, sadrže uvek ne samo različite podrazumevane kontekste (o nekima je Jan Krasni pisao u pogovoru ovoj knjizi, što je, uzgred, jedan od najboljih tekstova koji su na srpskom jeziku napisani o Handkeu) već i socijalno-političku, metajezičku, a u konačnici i metafizičku podlogu, koja im omogućuje da traju u vremenu.

Iako su polja u kojima je ostvario najveći uticaj i, uostalom, napisao svoja najvažnija dela, pre svega proza i drama, Handke je i u poeziji bio jednako revolucionaran. Taj uticaj je i kod nas bio vidljiv tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, i nezaobilazan je kod pesnika kakvi su Zvonko Maković i Miroslav Kirin, ili Žarko i Miloje Radaković, da spomenemo samo najvažnija imena. Sada, kada se Handkeova ključna pesnička knjiga pojavljuje u celini, vreme je da se ponovo pročita svet.