U špajzu ima jedan sira… E, taj je sira Nebojša Vasović s posebnom pažnjom obogatio ljupkom uranijumskom injekcijom svoje mržnje i netrpeljivosti, i potom pokojniku, ali ne i mrtvom piscu Danilu Kišu postavio kišolovku. Kad ono – međutim: Kišu ništa, ama se Vasović Nebojša ne oseća baš najbolje! Lovi, a ulovljen! Polivač, a poliven! Samo mu se knjiga jošte postojano oseća, što jes’ jes’.
Krenimo, dakle, redom: Nebojša Vasović, pesnik ovdašnji perolake književne težine, sa adresom u Kanadi, iz nekih je razloga sročio otrovan mizantropski pamflet koji bi imao biti ništa manje nego „polemički osvrt na delo i ideje Danila Kiša“, i nazvao ga, s visprenošću dostojnom njemu omiljenog Dragana M. Jeremića, „Lažni car Šćepan Kiš“ („kiš“ je na mađarskom „mali“, razumećete tu dovitljivu šalu? Ho, ho…), a „Narodna knjiga“ ga izdala u svojoj ediciji „Savremena proza“. Čuj, proza?! Da je prozaično – jeste, ali proza vala nije, čak ni u pokušaju. Osim ako nam N. V. naknadno ne objasni da se samo šalio, mistifikovao, parodirao i navlačio nas na tanak led… Možeš misliti. Okej, samo da ne ostarimo čekajući?!
Elem, šta smo ovde imali? Ukratko, Vasović je Nebojša bio naumio da ovim pamfletom superiorno iscepka u froncle „nezasluženu“ reputaciju Danila Kiša, i to na svim frontovima. Kako pisac „Lažnog cara“ opetovano tvrdi i neumorno varira kroz ovu knjigu, Danilo bi Kiš imao biti ni manje ni više nego sasvim nedarovitim piscem, štaviše, osobom koju karakteriše „potpuno odsustvo čula za maternji jezik“; čista tragedija, ali da je Kiš bio makar „dobar čovek“ pa hajde de, bar mu se dobri Bog obradovao, ali jok – pretenciozni palanački pozer, uporni samoreklamer, profiter hladnoratovskih šablona i svog (polu)jevrejskog porekla, sve u svemu hulja i gnjida neopevana. Da stvar bude gora, a sve u duhu oficijelnog parapatriotizma devedesetih, Kiš je – mrko (sa)gledan ovako odozdo – osoba koja mrzi i prezire narod međ’ kojim je odrastao i dugo živeo i čijim je jezikom pisao (ovaj se diskvalifikatorski stereotip magareće uporno i volovski inteligentno prišljamčuje svima koji nešto suvislije guknu protiv nacionalističke histerije, on je dakle već Opšte Mesto jednog diskursa), Danilo K. je „plemenski pisac“ koji hvali i slavi samo „ljude svoje vere“ (izrailjske, dabome) ili pak svoje prijatelje; za svoje „saplemenike“ ima lepu ili makar uzdržanu reč čak i kada je u sukobu s njima, ali na ostale nekontrolisano bljuje vatru; on se vazda „ulaguje“ mrskom imperijalističkom Zapadu – i književno i politički; njegovi su čuveni argumenti protiv nacionalizma nelogični i bezvredni, a osim toga nikada se nije suprotstavio jevrejskom (Vasović će reći, pazi sad – talmudskom!) nacionalizmu… Prema svojim kritičarima je surov, a sam ne ume da piše kritiku (kao da je Kiš ikada bio aktivni kritičar?!); da je Kiš preispoljni plagijator mudri je Jeremić Dragan dokazao odavno, u onoj legendarnoj megapolemici, ali mu zli lobiji svih vrsta tu zaslugu nisu priznali. Ima toga još, koliko volite, ali će i ovo biti dovoljno makar za dočaravanje osnovnih kontura Vasovićeve argumentacije.
TALMUDSKI LOBI: Načelno, nema ničega lošeg u tome da se o Kišu, ili bilo kojem drugom „kanonizovanom“ piscu, piše s izrazitim kritičkim otklonom, čak i strasno negatorski. Da je ovo dobra knjiga, da je inteligentno, pismeno i darovito napisana i „špikovana“ validnom ili makar diskutabilnom argumentacijom, bila bi vrlo dragocen prilog drugačijem – pa makar i radikalno kritičkom, zašto da ne? – sagledavanju jedne značajne autorske ličnosti ovog dela sveta. Samo što u mučenog Vasovića ničega od toga nema – tek gola poništiteljska žudnja, garnirana proplamsajima netrpeljivosti koja nije samo lična ili estetska, nego je gdegde na polukorak od otvorenog antisemitizma – u zoni potuljenog i podlog antisemitizma lights, dakle; piscu utoliko nije mrsko čak ni da odvratno cinculira s poznatom floskulom da su i ti Jevreji, brate mili, nekako sukrivci za sve što im se u XX veku dogodilo; u tu će svrhu Vasoviću poslužiti sve što se nađe pri ruci (pri glavi se, naime, slabo šta našlo), čak i citiranje Isaka Singera, koji da je nekakav pošteni Ješa (bajdvej, kao i Stanislav Vinaver, koji se u ratu „borio za svoju zemlju“, protivno Kišu koji je istu olajavao gde je stigao), dočim je Kiš(on) Danilo cinični eksploatator stvarnih i nabeđenih jevrejskih stradanja. Pa su ga zato njegovi ovdašnji, a naročito uticajni belosvetski „saplemenici“ iz „talmudskog lobija“ na pravdi boga isfabrikovali u književnu veličinu…
Nesumnjivo je smislenije da se, kao čitaoci ove knjige, od pitanja „kakav je Kiš“ okrenemo relevantnijem pitanju „kakav je Vasović“ – jer njegovo delce čitamo, ne? – pa šta nam Bog, Allah, Mojsije & co. daju. A tu onda dolazimo do puno lipih stvari, prosto ne znam odakle da krenem. Vasović pokušava da, metodom koja bi imala podsećati na ono što je Kiš u „Času anatomije“ uradio Brani Šćepanoviću a zapravo je njena nenamerna travestija, secira Kišove rečenice iz troknjižja „Porodičnog ciklusa“ (koji da je sasma kičerozan), ali se sve mahom svodi na tendenciozno i neduhovito poigravanje citatima izolovanim od izvornog smisla u celini teksta. Tek ponegde Vasovićeve stilske primedbe imaju nekog smisla, ali se radi o minornim stvarima – još se nije rodio taj majčin sin (ili kćer) čija će svaka ikada napisana rečenica biti „savršena“. Isto vredi i za Kišovo uistinu ponekad preterano rogušenje na (našu) književnu kritiku „kao takvu“ – odveć je lako danas tome „principijelno“ prigovarati, ne vodeći računa o tome u kakvim su okolnostima (hajke na njega) one izrečene i napisane. Uostalom, po Vasoviću „hajke“ nije ni bilo, nego su okati i pošteni književni pozornici Jeremić i društvo uhvatili Kiša in flagranti u literarnom lopovluku. Način na koji Vasović potkrepljuje, to jest podgreva i „osvežava“ stare jeremićevske jeremijade opet nije drugo do (svesno?) ignorantsko zaplitanje odavno raspletenih čvorova – kao da se uvek moramo vraćati na jedno te isto, kako već koji nadrndani pamfletista ustane na levu nogu?! Da li je sledeće na redu preispitivanje „dogme“ da Zemlja nije ravna ploča u središtu kosmosa? Gde god se Vasović lati direktnog seciranja Kišove tekstualnosti nastane lele i kuku – ama ne za Kiša. Vasović se pokazuje nesposobnim (ili nevoljnim, tj. zlovoljnim) da na korektan način analizira tuđe pisanje, manj’ ako u to ne ubrojite nategnuto đilkoško ismevanje napabirčenih Kišovih polurečenica, praćeno očajno neinteligentnim zaključivanjem i farsičnim „poentiranjem“ na bazi iz malog prsta isisanih (kvazi)premisa, obično uz redikulozno i mučno jesam-li-vam-rekao „trijumfovanje“.
NOVA NEPISMENOST: Ako već nema šta da kaže o Kišu kao piscu, Vasović će u „Lažnom caru…“ reći dosta o sebi. Recimo, o vlastitoj povremeno dirljivoj nepismenosti i neznanju, kojima je naumio parirati Danilu Kišu, tom „nepoznavaocu materinjeg jezika“. Dokle ovo ide, najbolje je ilustrovati citatom Vasovićevog citiranja Kiša: „… jer ja se pri tom služim jednim legitimnim književnim postupkom, koji bi bio legitiman i onda kada bi svi ti reoovski citati bili doslovce preuzeti (što ovde nije slučaj) i kada ne bi ukazivao (što ja činim) na njihovu paraliterarnu provinijenciju“ („Čas anatomije“, str. 175). Ne, to nije možno! Otvaram svoj primerak „Časa anatomije“ (Nolit 1978) i na narečenoj strani, dakako, nalazim „ne biH ukazivao“, baš kako i treba, te „provEnijenciju“. Oh, mon Dieu, čovek može još samo da se gorko našali – čak i ovi veselnici koji Kiša optužuju da je plagijator morali bi da mu priznaju da je makar dobro prepisivao – Vasović ne može ni da prepiše deo jedne jedine Kišove rečenice a da je ne zagadi nekim od tipičnih iskaza Nove Nepismenosti sa prelaza vekova, one iste kojoj pripadaju legendarni izrazi poput „bezbedonosno“, „bi ste“, „majca“ i slično. Uostalom, Vasović je, u istom maniru, sklon da upitne rečenice ne završi upitnikom, uveren je da nacija ima „članove“ kao da se, božmeprosti, radi o političkoj stranci ili ogranku Gradske biblioteke, brljavi sa ijekavicom… Još je veselije što ovaj književni znalac (dva puta, da se ne pomisli da je slučajan lapsus ili „tipfeler“!) Dragoslava Mihailovića proglašava Mihajlovićem, „Kroniku palanačkog groblja“ Isidore Sekulić naziva „Hronikom“, kubanskog pisca, autora sjajnog „Pribežišta u metodi“ krsti kao Aleha Karpantijea etc. Siroti Kiš stvarno nije imao šanse protiv ove Moralne I Intelektualne Gromade!
EKOLOŠKI OTPAD: „Lažni car Šćepan Kiš“ svojevrstan je, možda „prekretnički“ mizeristički manifest, posle kojeg će u srpskoj književnosti i pisanju o književnosti novost biti jedino to da je njeno Dno pomereno naniže. To je knjižuljak opake mržnje, ne samo prema jednom nesagledivo boljem piscu, nego i mržnje i netrpeljivosti političke, svetonazorne, čak i „rasne“ naravi. Pisana sa neskrivenom namerom ideološke „odbrane“ nacionalizma kao uzvišenog i plemenitog osećanja dostojnog samo Boljih Duhova, ova otužna knjiga uzduž i popreko dokazuje suprotno: u njoj sve vrvi od ofrlje prikrivenog difamatorskog govora o „Jevrejima sveta“, kako će to N. V. reći (zlih i sebičnih čak i kad stradaju: dok su evropski Jevreji transportovani u logore, oni američki su mirno „zgrtali pare“; pazite, ne radili i zarađivali kao sav pošten svet, nego baš „zgrtali pare“!), od trećerazrednih ideoloških fantazama o mraku Zapada i svetlu Istoka (podjednako virtuelnih, ako ćemo pravo), od uzrujanog prebrojavanja stvarnih ili nabeđenih „kroatizama“ i sličnih „krležizama“ u Kišovom delu (kao i tuđica uopšte), od mrakobjesne opakosti ostrvljene na onoga koji je bio kriv jer je bio Bolji – kako za života, tako i sad, kako jeremićima, tako i vasovićima. Ne bih se, dakle, čudio da ovaj patetični uradak postane hit u onoj „specijalizovanoj“ fašističkoj (bivšoj „Komunistovoj“!) knjižari na Trgu Nikole Pašića – tamo joj je, među svim onim ekološkim otpadom, i pravo mesto. Vaistinu, njenom bi autoru bilo bolje da „prizna“ da se samo ružno zevzečio, jer ako je ovo „ozbiljno“, onda ne smem ni da pomislim šta bi se još moglo očekivati od ovog pompeznog megalomana na ego-tripu bez povratne karte: prvo se „zagrevao“ svakakvim nedostojnim konfabulacijama o Borislavu Mihajloviću Mihizu, potom je napisao takođe slabo suvisli ukoričeni pamflet „Protiv Kundere“, a sada je opus uvrhunio ovim nedarovitim, ali zato zloćudnim poganjenjem i cipelarenjem Danila Kiša. Šta je sledeće iz njegove mabuzeovske laboratorijice? „Kako sam raskrinkao Filipa Rota“? „Tomas Man, ono preispoljno đubre“? „Sol Belou ne biti dobar Ješa“? „Bolji sam od Tabukija, majke mi“? „Pol Oster nema pojma“? „Sudija nema pišu“? Kako god, onaj se Vasovićev sira iz kišolovke već toliko obogatio da je počeo i da svetli u mraku; no, jadan je onaj ko misli da će na tom i takvom svetlu progledati.
