Jimi Tenor, SKC, 30. januar
Jimi Tenor je Lenny Kravitz za ljude koji nemaju para, a imaju jaku želju da budu kul. Jimi Tenor je isto tako OK, i isto tako gej, i isto tako iz Finske, i isto tako pravi prigodnu muziku za vožnju minimorisom ili bubom. Lenny Kravitz, s druge strane, nije OK, nije gej, nije iz Finske, i pravi prigodnu muziku za vožnju čirokijem iliBMW-om. Sada verovatno shvatate razlike u nijansama, kao i to koliko je muzika u prvoj vožnji bitna, a u drugoj nebitna da bi se okupirala devojčica na suvozačevom sedištu.
Svoj proboj na srpsko tržište, a slobodno se može tako reći, Jimi Tenor je napravio i istovremeno kad je osvajao Evropu. Zahvaljujući uvozničko-distributerskoj kući HMK, građani su imali priliku da se opskrbe originalnim izdanjem njegovog albuma Intervision, i to, mislim, čak i na vinilu! Jimi Tenor, kao daleki, neotkriveni rođak večitog imidža Devedesetdvojke vrlo brzo je našao stalni boravak na plej-listama ovog radija. Njegov elektroniklovani laundž kokel Princea, Burta Bacharacha i aparata za espreso izvrsno se prilagođavao jutarnjem razmrdavanju, popodnevnom beogradskom krstarenju niotkuda nikud, kao i melanholičnom sutonu u nečemu što se kod nas zove kafić. Vremenom je Jimijeva slava, kao i kvalitet njegovih albuma, zgasnula, ali je, skoro sam u to siguran, on ostao kao jedan od likova na bedžu koji ilustruju beogradski kul klub. Pored toga, on je ostao i jedan od starova Devedesetdvojke, i otuda ne čudi što su na koncertu bili skoro svi muzički saradnici tog radija.
Na koncertu su bili još i svi Jimijevi beogradski fanovi. Možda je organizator mislio da će ih biti više… Jimi se pred publikom pojavio obučen u neku vrstu orijentalne venčanice od najlona (recimo). Međutim, boljim poznavaocima lika i dela Olivera Mandića, Jimijev kostim je u najmanju ruku delovao odveć retro. Onemanshow rasporedio je naizmeničnim sviranjem sintisajzera, saksofona i upravljanjem sempler i ritam mašinom. A raditi sve to odjednom je naporan, nezanimljiv i nepraktičan ekonomski isplativ posao. Nešto kao simfonijski koncert koji ima previše pauza, jer muzičar trči od jednog do drugog instrumenta da bi odsvirao narednu deonicu. Umesto da dobijete sve odjednom, dobijate jedno po jedno. Ali, to je oduvek bio problem s elektronskim pločama koje su napravljene u spavaćoj sobi – potreban je čitav orkestar sprava i ljudi da ih posle izvede uživo (skroz uživo!).
Međutim, Jimijev samostalni nastup (po Evropi katkad vodi još dva-tri priručna muzičara) nosi i nešto od prkosnog stava superindividue koja ekstravaganciju ne traži u maksimalnom, već je nalazi u minimalnom, što, pak, može biti jedan od parametara dobrog ukusa. Čitavom kvazipozorišnom doživljaju njegovog nastupa možda bi bolje odgovarala bioskopska sala Doma omladine ili sala Beogradskog dramskog, ali za ozbiljno promišljanje nekog koncerta ovde još ima vremena.
Ne znam šta je bilo s obećanim multimedijalnim zgoditkom u vidu prikazivanja Tenorovih filmova pre koncerta, jer sam ih u duhu tradicionalne srpske odbojnosti spram pojmova multi, medija i kultura (naročito kada idu zajedno) preskočio, a čini se i svi kojima sam se obratio za informaciju o tome. A i kakva je vajda pričati o nečemu što niste videli (ni vi, ni ja).
Nastup Jimija Tenora DJ setom potpomogli su i (u svoje doba) njegovi lični promoteri – Vlada Janjić i Gordan Paunović.
Zaposleni Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda su iz „Vremena“ saznali da je njihov direktor Aleksandar Ivanović poslao Ministarstvu kulture nezakonit dokument kojim predlaže da se kompleksu Generalštab ukine status spomenika kulture. Sad se ograđuju od tog dokumenta
Pitam se koliko je umetnost bitna, koliko je bilo šta važno u odnosu na ovo što se dešava. Trenutno u Muzeju savremene umetnosti imamo izložbu Dejvida Hoknija, jednog od najvećih slikara današnjice. To je izložba godine. Baš sam razmišljao kako i dalje nisam otišao da je vidim, ali sam shvatio da je potrebna određena vrsta mira da bi se otišlo na izložbu. Da budeš tamo tri sata i da ne pogledaš na telefon kako bi proverio da li je ispred policija
U filmu svoje kćeri Džejn Mensfild prvi put dobija šansu da bude viđena kao stvarna žena od krvi i mesa, sa svim vrlinama i manama, a ne puka projekcija muških seksualnih fantazija o nezasitoj prsatoj plavuši. S druge strane, Ešli Ejpril i Amanda Lir na scenu izvode svoje višesmislene identitete, prihvatajući ih i odbacujući ih. Zapravo, poigravajući se njima
Jun Fose, Septologija; s norveškog preveo Radoš Kosović; Treći trg i Srebrno drvo, 2023–2024.
Drugo ime (I-II), Ja sam neko drugi (III-V), Novo ime (VI-VII)
Već od naslova, dakle, ulazi se u jedan kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Srbija nije spremna za požare, oluje i poplave, ali je predsednik Aleksandar Vučić spreman da od svega napravi propagandu
Policajac i policajka su snimljeni dok su u pokušaju iznude studentkinju čupali za kosu. To je klasičan primer mučenja i torture, grubo kršenje zakona za koje bi morali da snose posledice
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
