Kako Kovačević, po dobrom običaju i Aleksandra Popovića, voli da svojim pozorišnim komadima daje naslove-metafore, „Neočekivana tragedija“ bila bi metafora za njegov najnoviji tekst. Život u tesnim cipelama je priča o šest radnika fabrike obuće, nekadašnjeg privrednog giganta. Oni štrajkuju do smrti, koja, možda, ne bi bila izvesna da se u nju nije umešao producent sa gledanim TV rijaliti šouom… Sve se da predvideti: privučeni basnoslovnim dobitkom, pristaju da „uđu“ u živi šou, tu pomru, od bruke i nemoći, a medijski magnat preda fabriku onome protiv koga su se mučenici borili.
Dušan Kovačević vodi svoju tragikomediju u prepoznatljivom maniru: predvidiva radnja, ne mnogo složena, rukavci podataka, epizoda, monologa, karaktera koji postaju važniji od glavne radnje, i bivaju pre zapamćeni. I ovoga puta dogodilo se nekoliko „ispada“, onih domišljatih opaski koje će uskoro postati sadržaj folklornih izreka.
Glumci, glavni nosioci slave Dušana Kovačevića, i ovoga puta su iskazali raznolikost apsurdnih karaktera i uzaludnih života.
Nenad Jezdić u ulozi Steve, i kao lik na sceni i kao umetnik, prečesto u preteranoj euforiji, malo štiti kolege štrajkače, malo ih maltretira. Kako mu dođe. Do kraja, postaće i sam žrtva, a da nije, zapravo, ispričao svoju priču. Ona će, možda, biti sadržaj sledeće Kovačevićeve predstave.
Zlata Petković je Zlata sekretarica, bivša mis, bivša sekretarica, sadašnja Stevina simpatija, razuman lik u suludoj situaciji života i smrti.
Isa, u tumačenju Slobodana Ninkovića, bivši šofer kamiona, svom robustnom liku, nosiocu „zlatnog volana“ za milione pređenih kilometara, dodao je ovim pomagalom produženje udova, pa može da vrluda do smrti, bez sudara.
Dragan Petrović Pele, možda najefektniji u ovom polužanru, izazivao je salve smeha svojim prikazom Veselog, majstora za lepljenje obuće, čija su pluća „lakirana kao trokrilni ormar“. Šišti, grca, guši se, poskakuje u pretesnim cipelama (koje su dobili kao kompenzaciju za platu), sraslim za tabane, dok se, na televiziji, ne dozna da mu je mana da prečesto upada u bunare. Žeđ zbog isparenja! „Urađen“, bez svoje krivice, i obeležen kao takav! Ovolika priča oko Peletovog lika je, takođe metafora – svega suviše, ne toliko za publiku koja željno očekuje svaki sledeći „štos“, nego za ispravnost dobro skrojenog pozorišnog teksta koji, pomalo, računa sa ekonomičnošću događaja i karakteristika likova, zbog napredovanja ka (srećnom) završetku.
Rada, Ljiljana Dragutinović, dirljiv je lik, kuvarica koja je hranila četiri hiljade ljudi, a umire od gladi. Uz ovaj lik, koji je Dragutinovićeva obojila vrlo zanimljivo i simpatično, vezan je još jedan primer nagomilavanja tema, koje Kovačević voli i upražnjava, bez velike potrebe. Ona, na pitanje paćenika, da li se zemlja može jesti, raspreda priču o jedenju zemlje kao pojavi koja je poznata u istoriji. Sa sve stručnim nazivima i dokazima. Tačni ili ne, nemaju nikakvo ishodište u budućoj radnji, ta se epizoda završava tu i nema nikakvu posledicu ni na život, ni na smrt. Čak ni na sramotu, koja je, nekako, centralna tema ove tragikomedije – stid učesnika zbog svoje bede, sramota „majmunarnika“ izvan njihovih rešetaka, zbog toga što živimo ovako kako umiremo.
Neophodni monolog, koji je efektan, ali bez konsekvenci u konkretnom komadu, ima i Milorad Mandić Manda, koji se veoma potrudio oko g. Maldiva, medijskog magnata i voditelja šoua u kojem će ubiti učesnike, iz niskih pobuda. U sceni sa Stevinim psom Alarmom, koga upoznajemo samo preko Mandine reakcije – zabavan, u drugom činu predstave, kada stupa u svoj tv-studio konvencionalan, Manda nije imao ulogu koja je mogla da bude efektnija od prethodnih. Njegova uloga tv-ljige je karakter za sebe.
Mlada Sonja Kolačarić je imala kakvu-takvu transformaciju, što je uvek dobro u ovoj vrsti komada.
Naslov ovog teksta je, razume se, šala. Ničega nije bilo nepredvidivog u ovoj predstavi koja, kao gotovo svi Kovačevićevi tekstovi, „potkazuje život“.
