Sam naziv predstave Kad bi ovo bila predstava… (koprodukcija festivala Belef, Fiata i MESS-a) ukazuje na jednu od njenih glavnih karakteristika – dramsku i pozorišnu autorefleksivnost ili, nešto jednostavnije rečeno, problematizaciju samog čina scenskog predstavljanja. Ovo problematizovanje svoje vlastite umetnosti, omiljeni zahvat mladih i ambicioznih umetnika koji nemaju ništa da kažu o svetu u njima i oko njih, ovog puta ima puno utemeljenje u problemu koji sarajevski dramski pisac Almir Imširević, na kraju svog komada Kad bi ovo bila predstava…, postavlja veoma jasno, u prvom licu jednine – kako napisati komad o ratu? Priznajući i sebi i drugima da ne može da napiše dramu o ratu – a to je iskustvo svih umetnika koji su preživeli neke traumatične istorijske situacije i iz njih izneli samo male, intimne, i nimalo dramske uspomene – autor želi da napravi izrazito konceptualnu i složenu dramaturšku konstrukciju, u kojoj je nemoć pozorišta da iskaže veliku nesreću povezana s preispitivanjem vlastite intime u ratnim uslovima, kao i rašomonskim sagledavanjem jedne „male“ ratne epizode.
Iako zvuči veoma komplikovano, ova dramaturška konstrukcija može pregledno da se razloži. Drama počinje autorefleksivno, komunikacijom s publikom i upoznavanjem sa bazičnim glumačkim tehnikama, što sprečava stvaranje scenske iluzije i nagoveštava da će se životno (tačnije – ratno) iskustvo sagledavati s analitičke, brehtovske distance. U taj okvir se, zatim, upisuje osnovna dramska situacija, a to je sudsko saslušavanje glavnog junaka, koji se postepeno suočava s tim da je kriv, jer je tokom rata izvršio – preljubu. Iz ove situacije, prave se iskoraci u različite, rašomonske opise jedne „male“ ratne epizode (mladića je snajper pokosio u sarajevskom tramvaju), što asocira na kenoovske varijacije ili „stilske vežbe“. Na kraju se sve spaja i završava spomenutim autorovim priznanjem da ne može da napiše dramu o ratu.
Iako deluje kao vrlo otvorena struktura, koja nudi mnogo mogućnosti za scensko razigravanje, ovaj tekst je, paradoksalno, izrazito zatvoren; i u najmaštovitijoj postavci on ne pruža mnogo više od eksplicitne i didaktičke poruke o nemoći drame da predstavi ratna stradanja, i školskih „stilskih vežbi“ na temu jednog ratnog zločina, vežbi koje ne ostvaruju ni spoznajni ni emocionalni efekat. Sve je usmereno ka kraju, ka retroaktivnom dešifrovanju autorovog koncepta, dok je zanemaren autentičan samorazvoj tog koncpeta, tj. njegova dramska elaboracija; zato se najveći deo komada svodi na ogoljenu školsku konstrukciju sa isključivo upotrebnom vrednošću.
Problem postaje još veći kada komad ne dobije odgovarajuće scensko tumačenje, kao što je to bio slučaj s predstavom prikazanom na Belefu. Reditelj Petar Pejaković nije se, pre svega drugog, izborio za glumački stil koji odgovara Imširovićevom brehtovskom prosedeu, a to znači za distanciranu, analitičku igru. Bilo je tu kolebanja između željenog glumačkog stila (Jelena Ilić i Ana Marković) i neodgovarajućeg, suviše mimetičkog i vrlo ilustrativnog pristupa (Bojan Belić i Ivan Đorđević). Ni rediteljeva scenska rešenja, čije metaforičke ambicije mogu nekako da se naslute (recimo, scena abortusa), nisu pregledno i čisto postavljena, tako da se vrlo teško sagledava odnos (preklapanje, nadovezivanje…) između tri osnovna tematska i/ili poetička sloja drame: problematizacije pozorišnog čina, intimnog suočavanja s preljubom i stilskog variranja priče o pogibiji u tramvaju… Kao najveći problem pojavljuje se, ipak, to što nas predstava, koja se zasniva na bolnom i još aktuelnom sarajevskom ratnom iskustvu, ostavlja prilično ravnodušnima.
Na samom kraju treba naglasiti da je ovaj „efekat ravnodušnosti“ posledica, bar jednim delom, aktuelne sarajevske dramske škole, koja izbegava da se uhvati u koštac sa sirovim i hiperdramskim materijalom iz novije bosanske istorije. Ja se ovde ne zalažem za velike naracije s patetičnim i ideologizovanim stavom prema bosanskom stradanju, ali zato verujem da i druga krajnost – vladajući trend bežanja u pozorišnu autorefleksiju i parafraziranje dramske literature – ne ostvaruje zadovoljavajuće rezultate, da teško može da bude osnova za vitalno pozorište, ono koje će imati značaja za svoju zajednicu. Možda bi se srednji put, po uzoru na film, mogao da nađe u malim, intimnim, snažnim, dramski razvijenim pričama, kroz koje bi se prelamale opšte muke i nesreće iz novije bosanske istorije… Nešto kao „sarajevska trilogija“. Shvatate poređenje?
