Nekada svoji, a sada svačiji

Nedavno je upućeni filmski portal objavio članak kojim se najavljuje da je u fazi razvoja nova varijacija na serijal Kralj škorpiona, sada pod producentskom i kreativnom paskom prvobitne zvezde tog filma (Dvejna Džonsona), koji je u ovih dvadesetak godina postao važna stavka u Holivudu. Naslov tog teksta prilično je vickast i promućuran – on glasi “The prequel spinoff to the sequel of a remake (that’s getting rebooted) brings the cheese to streaming.” (U slobodnom prevodu – “Prednastavak spinofa nastavka rimejka / kome uskoro sledi ribut / novi prepravak / povratak na startnu poziciju / stiže u striming-ponudu.”) Naravno, da bi se razumelo producentsko zamešateljstvo, ovde je potrebno temeljnije poznavanje novije holivudske terminologije u toj beskrajnoj misiji ceđenja suve drenovine, a sa ciljem boja protiv kao tuč teške i očigledne bezidejnosti, ali u ovom dvojnom prikazu neka nam ova crtica posluži ponajpre kao prag i okvir za priču o suštinskim teškoćama čak i privida autorstva pri tamošnjem stanju stvari. Naime, prošle sedmice premijere su doživela dva ostvarenja osetnih prikazivačkih apetita, a oba filma potpisuju reditelji koje je Holivud brzo regrutovao iz redova perjanica i novih imena američkog indie (nezavisnog) filma, mahom ne samo asocijativno, nego i konkretno vezanih za tamošnje festivalske sigurne luke upravo takvih pristupa– festivale Sandens, SXSW, Trajbeka…

ZDRAVA I PRAVA KONFEKCIJA

Krenimo hronološki – pred publiku (zapravo, preplatnike) Netfliksa prošle sedmice stigla je sportska drama kratko naslovljena Hustle, a koju u rediteljskom smislu potpisuje Džeremaja Zager. On je pre nekoliko godina očarao mnoge svojim izvanrednim filmom We The Animals, u kome je virtuozno spojio naturalistički prosede i snolike ukrase, a da je krajnji rezultat bila i skladna i osobena, pritom, krajnje jednostavna priča o odrastanju u neuslovima. Skorija legenda kaže da je Adam Sendler, neumorni akter i najčešće zaštitno i ikonično lice neumerenih komedija gross–out podfele lično molio Zagera da se prihvati režije filma Hustle, a da je pomenuti reditelj isprva glatko odbio tu ponudu, zbunjen Sendlerovim izborom i insistiranjem. Naime, Hustle je pokorno-poslušno čedo sredine puta, sve u klišeima u vezi sa upravo tim tipom filmova, uz to, pripreman za “konzumaciju” putem Netfliksa, a u svojoj biti detaljno lišen bilo čega nesvakidašnjeg i ekstravagantnijeg. Sendlerova upornost (a ispostavilo se da je on iskren poštovatelj narečenog Zagerovog filma We The Animals) isplatila se, reditelj je popustio i nije odoleo tom suštinski srednjačkom izazovu… I, imajući u vidu krajnji rezultat ove ne samo nominalno počudne saradnje, dobro je što je tako.

Hustle je, kao što je već spomenuto, konačni zbir podužeg niza glavnotokovskih motiva, oprobanih recepata i hiljadama puta viđenih dramaturških rešenja; da preciziramo, ovaj film počiva na priči o nekadašnjoj atipičnoj košarkaškoj zvezdi NBA lige, koji je sada već u zrelim godinama i koji sve nevoljnije obavlja nikada dovoljno vrednovanu funkciju lovca na talente i ine nebrušene dijamante, i koji, na sve to, sanja o životu na jednoj stalnoj adresi i uposlenju trenera, a za koje veruje da ga je davno zaslužio. Sreća mu se na kratko osmehne, ali usled iznenadne smrti svog mentora, on ponovo mora po starom i na put, te u Španiji nailazi na darovitog igrača kakvog je i priželjkivao, ali onda nailazi na nerazumevanje i nepoverenje nove uprave svoga kluba. Među lovcem na darovite i mladog igrača se, gle čuda, stvara jaka veza bezrezervne odanosti, a kada bismo krenuli put pisanja liste tu rabljenih motiva, stvari bi izgledale manje-više ovako: preko trnja do zvezda, sam protiv svih, priča o iskupljenju, mali i skrajnuti protiv velikih i svemoćnih, čudan spoj (možda i međusobno isključivih naravi), meritokratska mantra po kojoj srećan ishod zavređuju samo oni koji i kada zbilja pobede vlastite nedostatke i ovladaju manjkavostima unutar vlastitog karaktera…. Tome treba dodati i krajnje precizno postavljenu strukturu priče u delo sprovedene u jasno omeđena tri čina, sa sve sukobom koji će kulminirati u samoj završnici, a čije će razrešenje biti zalog srećne završnice za sve koji su pobedu i nagoveštaj spokoja u datim okolnostima i zaista zaslužili.

Dakle, Hustle u svojoj suštini ne nudi ama baš ništa inovativno (što je u teškom kontrastu sa pominjanim Zagerovim igranim prvencem, koji ga je i doveo do ovog, zamašnog holivudskog angažmana), ali, sudeći po ukupnom utisku i odmeravanju kvaliteta celine, to je ishod kome su svi možda samo mogli da se nadaju. Naime, iako iole smislenijeg i ubedljivim argumentima osnaženog spora nema da je ovo delo konfekcije i konfekcijskog pristupa, gde izvođenje dobija prioritet u odnosu i na sadržaj i na eventualne otklone i kosine naspram tipskog, uvreženog, očekivanog, Hustle, na sve to ili uprkos svemu pojašnjenom i istaknutom, jeste primer zdrave i prave konfekcije kod koje je očito umeće na planu izvođenja, i da stvar bude pohvala još vrednija, lakoće sa kojom se izašlo na kraj sa tim očito kruto postavljenim okvirom. Hustle nas, kao vrlo dobar i esnafski vešto skockan rad neupitne glavnotokovske provenijencije, vraća na onu neretko prezrenu tačku – spoznaju da je ples na strogo zadate teme i uz skučen manevarski prostor za iskorak put individualnog možda nešto čemu se barem tu i tamo možemo obradovati iskreno i u dovoljnoj meri. Osim toga, Hustle poentira i na temu još dve svoje značajne (žanrovske ili paražanrovske) odrednice – ovo je i upečatljiv primer holivudske mustre filmova nazvane feel–good i crowdpleaser (u prevodu, filmovi koji su kadri da učine da se, gledajući ih, osetite dobro, da vas obuzme dobro raspoloženje, a, pritom, imaju vidan potencijal da zadovolje i očaraju mase). Ritam pripovedanja je nenametljivo izbrušen, karakterizacija, uprkos svoj toj u trenu uočljivoj derivativnosti, taktilna i učinkovita, gluma odlična (sa sve izvrsnom hemijom i saigrom Sendlera i Huana Ernangomesa, stvarnog košarkaškog superstara), a pronađen je efektan i dovoljno nesvakidašnji način snimanja same košarkaške igre i opsežnih i detaljističkih treninga i priprema za nju. Na tom tragu, ne mari što su značajnim delom u pravu oni koji, preterano ne sporeći upadljive kvalitete ovog filma, isti doživljavaju i kao veštu, ali i evidentnu reklamu za NBA ligu i svet i mitologiju koje ona tvori, a Zager ima mnogo razloga za zadovoljstvo – na konto ovako dostojanstvene tranzicije u glavni tok i produkciono daleko više lige. Život ide dalje, sreća je barem u načelu uvek opcija, te će sigurno biti dana i za autorstvo i ličniji i preferentni izraz.

TUROBNI TUNEL BESMISLA

foto: universal pictures and amblin entertainment

Na drugom “tasu” ove priče sa posve jasnom poentom imamo potpuni sumrak jednog ne tako davno unisono u zvezde kovanog talenta; Kolin Trevorov je pre tačno deset godina pobrao silne, brojne i glasne hvalospeve (i to sasvim zasluženo) na račun svoje odlične i cinične komedije sa važnim uplivom fantastike i apsurdizma – Safety Not Guarranted, da bi ubrzo bio regrutovan u Spilbergovo jato, gde mu je dato da režira prvi film sada već trilogije (tačnije pod-trilogije!) – Svet iz doba Jure. Deset godina docnije u odnosu na svoju dominaciju na polju indi filmova koje mirne duše možete preporučiti i onima koji se odano drže mejnstrim ponude, Trevorov se ponovo prihvatio rediteljskih zaduženja u tom beskrajnom svetu kuluka i golemih nevolja i akanja sa dinosaurusima koji, inicirani zloupotrebom od gramzivih ljudi, teraju po svome. Svet iz doba Jure: Nadmoć (Jurrasic World: Dominion) u načelu i samo u načelu nalik Zagerovom novitetu Hustle, i nije imao nikakve šanse da pred gledaoce iznese nešto istinski novo ili barem neviđeno, naravno, uz očekivani izuzetak CGI i VFX trikova i rešenja najrecentnije generacije. Pomenuti film, naprosto, ostvarenje je kome je teško progledati kroz prste i sa tim naumom pronaći bilo kakvo opravdanje za tako porazno odustvo kvaliteta, ali, što je još pogubnije, i bilo kakvog iole ubedljivog razloga postojanja (prve brojke sa američkih i kanadskih bioskopskih blagajni jasno govore da je ovo u komercijalnom vidu pun pogodak u metu, ali veliki bi studiji, sva je prilika, sigurno našli i iole zaumnije načine da utroše stotine milione dolara i ispovrnu nešto što ne bi do ove mere traćilo ionako jedva im preostao kulturni kapital).

U izvesnoj meri, ali samo na par trenutaka, zanimljiva je ovde prisutna doskočica koja ovo ostvarenje (sa sve dinosaurusima) već od završnice prve trećine nagoni u bizarnu analogiju sa filmovima o Džejmsu Bondu (to je evidentno u uspelom akcionom pasažu jurnjave po Malti, ali i na planu distribucije negativnih likova, izvedenih po obrascu neubedljivih “zločinaca” iz bondovskog serijala). Međutim, i taj zahvat se dosta brzo potroši i biva ogoljen na svoju upitnost imajući u vidu i celinu i pređašnju mitologiju u koju treba udenuti ovaj treći film iz ovog drugog dela sada već tridesetak godina dugovečnog serijala). Pokušano je još nešto na prvi pogled potencijalno upotrebljivo – vraćeni su neki od najikoničnijh likova iz te prve polovine celokupne franšize (likovi koje tumače Lora Dern i Sem Nil), ali u krajnjoj instanci to je dovelo do ogromne gužve u naracijskom “dvanaestercu”, sa čak 8-9 važnih likova, od kojih niko ne može da strada (to se ne može desiti likovima koji nose beleg ‘legacy’ – baština, a ni liku deteta, kao ni ključnim likovima iz prethodna dva filma ili novopridošlima, simpatičnima, pa još i predstavnicima ove ili one manjinske grupe). Nadmoć dosta brzo postane zamorna za gledanje, a film ne uspeva da se izbori ni sa logikom sopstvene priče, tako na kraju tog turobnog tunela besmisla stižemo opet do one jednačine – fascinantnost povremenih detalja, sa jedne, i zjapeća praznina celine, sa druge strane, što nas na kraju dovede do suda o bezmalo nefunkcionalnosti ovog filma. Uz sve pomenuto, kanda je i za Trevorova kasno da se vrati na staze nekadašnje slave ako ga tamo iko više i čeka, sad kad svoj više nije, a uz ogromnu cenu postavši svačiji.