Petar Miloradović, Osluškivanje losa, Kulturni centar Novog Sada, 2023.
Dosadašnja pesnička karijera Petra Miloradovića pomalo podseća na biografije slavnih američkih pesnika prošlog stoleća (Stivens, Olson), koji su, uglavnom provodeći čitav život na jednom mestu – spolja gledano: u provinciji – proizveli te gradiće u mitska mesta svetske poezije i podsetili kako je svetskost ipak u prvom redu stvar duha, a mnogo manje geografije. Donekle po strani od buke i podivljalih sujeta, koji, razume se, oblikuju i onaj profesionalni deo naše književne scene – a u koji svakako ne spadaju umetnički jalovi ali statusno i novčano nezajažljivi krugovi moći na relaciji Matica srpska – Ministarstvo kulture – potpisi podrške Vučiću, Miloradović je u dosadašnjih sedam knjiga ispisao jednu od najlepših, najčistijih pohvala svetu i životu u našem savremenom pesništvu, sa punom svešću o tragici ljudskog postojanja, bez koje zapravo i nema velike umetnosti. Ta svest se kod Miloradovića javlja kao katkad skrivena, katkad upadljivija melanholija, ili (kulturna) nostalgija, koje su još od prve knjige utkane u praktično sve lirske situacije koje pesnik opisuje. Ovaj žal za prošlim, za nečim neimenljivim što je zauvek nestalo, svejedno da li je doživljeno ili izmaštano, žal koji u različitim formama obeležava svetsku umetnost na prelazu vekova i koji su u našoj poeziji (ako je važno reći – srazmerno umešno) “rabili” takozvani pesnici transsimbolisti devedesetih godina, Miloradović je ne samo od njih nasledio nego, što je važnije, i prepoznao kao svoje najintimnije osećanje sveta.
U najnovijoj knjizi Osluškivanje losa, međutim, pesnik je ovaj doživljaj izmestio u drugi plan, preko motiva bolesti, prolaznosti, smrt(nost)i, više kao neku vrstu opšteg egzistencijalnog okvira koji je zadat svima, pa tako i njegovim lirskim junacima. Istovremeno, na stilsko-kompozicionoj ravni, izraz je zgusnutiji i metaforičniji, prizori se slikaju hirovitije, a sve to uslovilo je s jedne strane svedeniju, ali s druge asocijativno bogatiju, razuđeniju lirsku naraciju. Tako je na primer u pesmi “Ploče”, u kojoj lirski junak, sin, pronalazi dupli album Električnog studija Radio Beograda, a koji je majka donela kao “nerazumljiv poklon”: “(…) Deonice tišine i pulsiranje/ iz utrobe ogromnog kita, dubine okeana;/ iz nepregledne šume,/ u kojoj komponuje Hendriks/ i rađa se i bere pečurke drugi neko (…)”. Pesma počinje kao slika porodične intime, pa preko kulturne arheologije koja nikako nije sama sebi svrha, već je temelj autentičnog doživljaja muzike/umetnosti, opet se vraća ličnom: “Stare spiralne staze/ iznova pevale su dugu pesmu,/ svaki treptaj u toj šetnji/ objašnjavao je sinti:/ Ti si sin.” Pesma je karakteristična za osvešćivanje problema materijalnosti jezika, kao što se u drugim pesmama naglašava njegova posrednička priroda, a to sve zapravo, na rubovima teksta, predstavlja diskretan omaž postavangardnom nasleđu.
U glavnom svom toku pak, pesnik ostaje veran vlastitim opsesijama: zaboravljenim predmetima, sudbinama marginalaca, šetnjama šumom u kojima se uvek uoči neki jedva vidljiv pokret, iznenadni simbol, udar sudbine, sve što nam pokaže kako se ono najveće i najnespoznatljivije pronalazi u najmanjem, najsvakodnevnijem. Tako Miloradović, kao i u svim prethodnim knjigama, nastavlja da, pevajući jedno, sve vreme zapravo govori o nečem drugom, većem, važnijem, što nas prevazilazi, a što nas se tiče mnogo više nego što možemo, osim u poeziji i umetnosti, uopšte da naslutimo.
Uprava Narodnog pozorišta odbila je da se na Velikoj sceni dodeli nagrada „Vitez poziva“ i time otvoreno proglasila da je Narodno pozorište, barem dok njime vlada Dragoslav Bokan, isključivo naprednjačko
Privatni kulturni centar „Akvarijus" je jedina kulturna ustanova koja u Severnoj Kosovskoj Mitrovici funkcioniše bez prekida već deset godina. Tu Mitrovčani mogu da pogledaju izložbe ili film, odslušaju koncert, debatuju, piju kafu, čitaju, kupe ili udome knjigu. Sve to staje u sto kvadrata
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
