Petar Miloradović, Osluškivanje losa, Kulturni centar Novog Sada, 2023.
Dosadašnja pesnička karijera Petra Miloradovića pomalo podseća na biografije slavnih američkih pesnika prošlog stoleća (Stivens, Olson), koji su, uglavnom provodeći čitav život na jednom mestu – spolja gledano: u provinciji – proizveli te gradiće u mitska mesta svetske poezije i podsetili kako je svetskost ipak u prvom redu stvar duha, a mnogo manje geografije. Donekle po strani od buke i podivljalih sujeta, koji, razume se, oblikuju i onaj profesionalni deo naše književne scene – a u koji svakako ne spadaju umetnički jalovi ali statusno i novčano nezajažljivi krugovi moći na relaciji Matica srpska – Ministarstvo kulture – potpisi podrške Vučiću, Miloradović je u dosadašnjih sedam knjiga ispisao jednu od najlepših, najčistijih pohvala svetu i životu u našem savremenom pesništvu, sa punom svešću o tragici ljudskog postojanja, bez koje zapravo i nema velike umetnosti. Ta svest se kod Miloradovića javlja kao katkad skrivena, katkad upadljivija melanholija, ili (kulturna) nostalgija, koje su još od prve knjige utkane u praktično sve lirske situacije koje pesnik opisuje. Ovaj žal za prošlim, za nečim neimenljivim što je zauvek nestalo, svejedno da li je doživljeno ili izmaštano, žal koji u različitim formama obeležava svetsku umetnost na prelazu vekova i koji su u našoj poeziji (ako je važno reći – srazmerno umešno) “rabili” takozvani pesnici transsimbolisti devedesetih godina, Miloradović je ne samo od njih nasledio nego, što je važnije, i prepoznao kao svoje najintimnije osećanje sveta.
U najnovijoj knjizi Osluškivanje losa, međutim, pesnik je ovaj doživljaj izmestio u drugi plan, preko motiva bolesti, prolaznosti, smrt(nost)i, više kao neku vrstu opšteg egzistencijalnog okvira koji je zadat svima, pa tako i njegovim lirskim junacima. Istovremeno, na stilsko-kompozicionoj ravni, izraz je zgusnutiji i metaforičniji, prizori se slikaju hirovitije, a sve to uslovilo je s jedne strane svedeniju, ali s druge asocijativno bogatiju, razuđeniju lirsku naraciju. Tako je na primer u pesmi “Ploče”, u kojoj lirski junak, sin, pronalazi dupli album Električnog studija Radio Beograda, a koji je majka donela kao “nerazumljiv poklon”: “(…) Deonice tišine i pulsiranje/ iz utrobe ogromnog kita, dubine okeana;/ iz nepregledne šume,/ u kojoj komponuje Hendriks/ i rađa se i bere pečurke drugi neko (…)”. Pesma počinje kao slika porodične intime, pa preko kulturne arheologije koja nikako nije sama sebi svrha, već je temelj autentičnog doživljaja muzike/umetnosti, opet se vraća ličnom: “Stare spiralne staze/ iznova pevale su dugu pesmu,/ svaki treptaj u toj šetnji/ objašnjavao je sinti:/ Ti si sin.” Pesma je karakteristična za osvešćivanje problema materijalnosti jezika, kao što se u drugim pesmama naglašava njegova posrednička priroda, a to sve zapravo, na rubovima teksta, predstavlja diskretan omaž postavangardnom nasleđu.
U glavnom svom toku pak, pesnik ostaje veran vlastitim opsesijama: zaboravljenim predmetima, sudbinama marginalaca, šetnjama šumom u kojima se uvek uoči neki jedva vidljiv pokret, iznenadni simbol, udar sudbine, sve što nam pokaže kako se ono najveće i najnespoznatljivije pronalazi u najmanjem, najsvakodnevnijem. Tako Miloradović, kao i u svim prethodnim knjigama, nastavlja da, pevajući jedno, sve vreme zapravo govori o nečem drugom, većem, važnijem, što nas prevazilazi, a što nas se tiče mnogo više nego što možemo, osim u poeziji i umetnosti, uopšte da naslutimo.
Nova sekretarka kulture Grada Beograda Jelena Medaković, najavljuje promene atmosfere u kulturi ove „ove nezgodne godine“, i smatra da treba pomoći Bitefu i Festu da ostanu veliki festivali
Sa smanjenim budžetom za 25 odsto, bez konkursa Grada i Ministarstva kulture, Udruženje primenjenih umetnika ULUPUDS i njegova galerija „Singidunum“ su na ivici opstanka. „Solidarnost. Umetnost nije sama“ naziv je izložbe kojom pokušavaju da izađu iz krize
Posle zaposlenih u Narodnom pozorištu, i šest filmskih udruženja zahtevaju da ministar Selaković podnese ostavku. Poslali su mu pismo sa tri pitanja
Istorijska godina Bitef festivala, u kojoj se odlučuje njegova sudbina, bliži se kraju. Već sad je jasno zašto je došlo do najveće krize ovog evropski važnog festivala, i ko je njen autor
Secesijsku vilu Šmit pod zaštitom zakona srušio je njen novi vlasnik Dušan Vajagić kako bi izgradio stanove. Pitanje je za koga je trebalo srušiti kulturno nasleđe, ako se zna da je Vrbas između dva popisa izgubio 13% stanovnika
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
