Kad su kolonizatori pitali urođenika šta je to Dobro a šta Zlo, on je ljubopitljivcu samouvereno odgovorio: „Pa to je bar lako. Dobro je kad ja tebi ukradem ženu, a kad ti meni ukradeš moju, e to je onda Zlo.“ Ova poznata anegdota čini se prikladnim uvodom u priču o predstavi Đavola na filmu, s obzirom na raznolike (čitaj slobodne) likove i osobine koje su mu sineasti darivali.
Đavo je na filmu najčešće bio Drakula kao zavodljivi sluga tame koji izlazi noću i žene strasno ujeda dok ih ljubi po vratu. Ujedno, Drakula kao pop-kulturni kompromis između Đavola i uvaženog uglađenog gospodina građanskog društva, izbija na vrh po broju filmskih ekranizacija, čak ispred uglađenog ali aseksualnog Šerloka Holmsa.
Jedna od ranijih i možda najupečatljivijih predstava Đavola je ona u švedskom nemom filmu Haxen iz dvadesetih godina prošlog veka koja ga prikazuje kako neodoljivo mami žene i veštice iz bračne postelje na blud sa njim. Ovaj švedski koncept Đavola ponoviće nam i Ridli Skot 1985. u Legendi dajući svom Gospodaru Mraka, koji pokušava da obeščasti raspevanu princezu Lili, obličje zajapurenog divovskog rogatoga pana.
Iako Đavolje iskušavanje čoveka uz Božju dozvolu potiče iz Knjige o Jovu, ova važna biblijska priča nikada nije filmovana. Kada u internet pretraživač napišete Book of Job, on će kao prvi rezultat izbaciti istoimenu epizodu Simpsonovih koja sa Biblijom nema nikakve veze. Đavo se Homer Simpsonu prikazao u jednoj drugoj epizodi ovog crtaća, u liku njegovog pobožnog komšije Flendersa koji je pokušao da mu uzme dušu u zamenu za jednu sočnu krofnu. Srećom, Homer krofnu nije pojeo do kraja, te mu je duša bila spasena.
Geteov Faust zaslužan je za filmske priče o Đavolu na velikom platnu još od 1906. godine i prvog maga filmske fantastike Žorža Melijesa. Marvelovski sineastički apdejt Fausta iz 2007. Ghost Rider prikazuje Nikolasa Kejdža koji ne želi da povrati svoj normalan život nakon ispunjene pogodbe s Mefistofelom (kog igra Piter Fonda) već radije zadržava date mu demonske moći kao svoj modus operandi. Uostalom, i njegovoj devojci Evi Mendes se baš kao takav vatreni dasa najviše i sviđa.
Đavo je veliki šarmer i zavodnik u filmu Džordža Milera Veštice iz Istvika iz 1987. gde očas posla zbari Mišel Fajfer, Šer i Suzan Sarandon za grupni seks. Na samom koncu njihovog ljubavnog četvorougla njih tri sprečavaju Đavola – Džeka Nikolsona (zvanog DeRil van Horn) da se obraća njihovoj deci preko sijaset multiplikovanih TV prijemnika jednostavno pritisnuvši dugme za isključivanje kompatibilnog im daljinskog upravljača. Da li su mediji i u stvarnosti ovako zatrpani đavolskim nagovorima na publiku od malih nogu? Uvek bili? I sada i nekada?
Demon koji iznebuha uznemirava Milu Jovović u Besonovoj Jovanki Orleanki izgleda kao bradati Dastin Hofman u kukuljici. Đavo koji napastvuje Nastasju Kinski u To a Devil’s Daughter izgleda kao golema žaba, dok demonske predispozicije tehnicističke postmoderne u Deamon Seed preuzima napredno robotizovani kompjuter koji siluje Džuli Kristi, a dijabolični vanzemaljski tuđin u obliku zubatog falusa koji kroz četiri Alien nastavka uspeva da se razmnoži preko mlade i jedre Sigurni Viver. Dlakavi Đavo koji u snu započetom njenim uspenjem međ Mikelanđelov oslikani svod Sikstinske kapele siluje Miju Farou napravivši joj Rozmarinu bebu, bio je ne samo šokantna atrakcija istoimenog filma Romana Polanskog 1968. nego i razlog da se u stvarnom životu Frenk Sinatra razvede od nje. Kao ravnoteža svim tim muškim demonima, kao Đavolica s kojom bi mnogi od nas rado potpisali ugovor, pojavila se Liz Harli u filmu Bedazzled iz 2000.
Martin Skorseze je za lik Đavola u Poslednjem Hristovom iskušenju odabrao devojčicu, koja je pre toga tumačila Hajdi. Hrist iz ove Skorsezeove verzije Vilijam Dafo, bio je đavo u reklami za Mercedes benc. I Maks von Sidou je tumačio i Đavola u Needfull Things i Hrista u Greatest Story Ever Told, filmu u kome je Đavola glumio Donald Plezens.
Robert de Niro i Al Paćino ostavili su publici dva izuzetno upečatljiva antropomorfna tumačenja Đavola u filmovima Angel Heart i Devils Advocate. U prvom De Niro kao izvesni dugonokti ekscentrični gospodin Luj Sajfer dolazi po dušu Mikija Rurkea, dok Paćino na sve načine na tamnu stranu nastoji da navede Kijanu Rivsa. Kijanu se ponovo susreo s nešto manje šarmantnim Đavolom i u metafizičkom trileru Konstantin, a bogami i njegovim budističkim ekvivalentom Marom kad je glumio Sidartu u Bertolučijevom Little Buddha.
Telohranitelj Alena Delona, Jugosloven Miloš Milošević, tumačio je 1966. u filmu Incubus Đavola kome se na esperantu suprotstavlja Vilijam Šatner. Šatnera su očigledno privlačile ove metafizičke teme pošto je u petom filmu Star trek, koji je sam režirao, sebi uredio susret s Bogom kako bi ga priupitao par stvari kojima će ga dovesti u pitanje.
Đavolu je mesto i u vasioni, pa se tako među nebrojenim šaroliko skaradnim galaktičkim likovima Star Wars kantine iz 1977, nalazi i jedan, u zemaljskoj mitologiji uvrežen Đavo sa rogovima. U epizodi New Hope zvao se Labria. Rogove je zadržao i u 22 godine kasnije snimljenom Lukasovom nastavku, dobio neobičnu šminku negativca u kabuki teatru i ime – Dart Maul. U četrnaestoj epizodi i konkurentska Svemirska krstarica Galaktika dobija Đavola, iskorišćen je islamski naziv za istog – Iblis.
Ostavljamo kosmičku, i otvaramo vrata druge dimenzije – Zone sumraka. U epizodi Howlin Man, naslovni lik je zatočen u manastiru između dva rata. Putnik namernik sažali se na njegovo sužanjstvo te ga oslobađa i to biva pravi uzrok svih užasa Drugog svetskog rata. U narednoj epizodi, Nick Of Time, znači nedelju dana docnije, glava Đavola je na dijaboličnom aparatu koji za peni predviđa sudbinu gostima u jednom bircuzu u Ohaju. Oni neretko ostaju opčinjeni njime, do kraja života tražeći savet za svaki svoj postupak.
U jugoslovenskoj kinematografiji, Đavo se prvi put pojavio 1934. godine u kratkometražnoj priči Oktavijana Miletića. Jugoslovenska verzija Majstora i Margarite Aleksandra Petrovića, po motivima istoimenog literarnog predloška Bulgakova s domaćim i stranim glumcima pobrala je 1972. svetske lovorike. Varijacija na faustovskog Đavola je lik koji je glumio Srđan Žika Todorović u trilogiji Srđana Dragojevića Mi nismo anđeli.
Još u prvom Diznijevom crtanom filmu o Mikiju Mausu Parobrod Vili (1925) pojavljuje se antagonista Hromi Daba koji hramlje po uzoru na alegorijski prikaz hromog Saturna – planetu u astrologiji koja donosi zlo, nevolju i iskušenje. Diznijevom Paji Patku, često kad je u konfliktnoj situaciji, na jednom ramenu pojavio bi se beli anđelčić, a na drugom crveni đavolak – oba osmišljeni kao minijature njega samog. U Bold Mountain, segmentu Fantazije Diznijevog spektakla na muziku Modesta Musorgskog, pojavljuje se lično Đavo sa svojom svitom, pa mačor Lucifer u Pepeljugi i Kruela de Vil u filmu 101 dalmatinac, deluju, barem vizuelno, manje opasno.
Crtana serija Mastersi iznedrila je osamdesetih bezbroj figura za decu po uzoru na arhetipska mitska čudovišta, a dve koje su bile negativci iz Hordakove horde koja napada Hi-Menovu Eterniju najviše su ličile našoj predstavi Đavola: Dragon–Fly Guardian Of Fright Zone sa zmajevskim krilima, buzdovanom, jarećom glavom i rogovima, i Vermilion Devil Bloodthirst Horde Demon, slika i prilika crvenog palog anđela s rogovima bika, krilima i mačem.
U crtanim filmovima Tom i Džeri iz četrdesetih, Demon iz pakla s trozupcem u ruci izgleda kao komšijski buldog koga se mačak Tom najviše plaši. U jednoj epizodi Loony Tunes sam Đavo šalje patuljasto prgavog kauboja riđih brkova do kolena da mu dovede Duška Dugouška koga ovaj sam nikako ne može da uhvati, što je simbolički samo po sebi vrlo indikativno jer (uskršnji) zec ima arhetipske karakteristike Hrista te je đavo potpuno nemoćan protiv njega. Misionari su latinoameričkim Indijancima, koji su verovali u zeca kao u božanstvo, približili Isusovo vaskrsenje preko zečijih atributa. „Znači, Isus je u stvari zec“, zaključili su Indijanci. That’s All folks.
