Nebeska vojska

Sećam se i danas koliko sam se smorio. Bila je subota, a štafeta je baš tada morala da dođe u moj grad. Pošto sam bio odličan učenik, bilo je još gore jer su nas rasporedili duž staze kojom je ta famozna pionirska štafeta pristizala nošena danima od Vardara do Triglava. Nekom, meni nejasnom logikom, tokom putovanja po SFRJ štafete su se spajale da bi na kraju Tito dobio samo jednu. Preko noći, neki omladinci su dežurali pored štafete, to je tek delovalo glupo, čuj, kao da bi nekome palo na pamet da ukrade pionirsku štafetu BiH. Ja sam sumnjao da noću prebacuju poruke iz pionirske u onu glavnu, al’ da to ne sme da se vidi. Dobro, iz današnje perspektive to bi delovalo cool, a živo me zanima da li je poruka nadmašila uobičajeno ideološko uvlačenje i šlihtanje.

Neposredno posle toga, počeli su od starosti i bolesti da umiru funkcioneri (federalni i republički) pa je naše glasilo „Vesela sveska“ (totalno neprimerenog imena u tim tužnim trenucima) izlazila oivičena crnim florom. Ponovo su nas vodili ko ovce da u knjigu žalosti upisujemo poruke Đuri Pucaru Starom i Kardelju. Sećam se da sam Đuri napisao: „Ćao Stari!“, a kod Kardelja sam bio pod utiskom dokumentarne emisije o polipu debelog creva od kojeg je ovaj velikan bolovao. Izvinjavam se ako sam kao dete pogrešno povezao dva TV događaja, ali slično je bilo i sa klasičnom muzikom koju su puštali u danima žalosti.

Međutim, sve se to nije moglo porediti sa uzbuđenjem kada je dolazio Drug Tito. Uzbuđenje odraslih je bilo nesagledivo, dok su pioniri uglavnom bili srećni jer se ne ide u školu. Posebno je bilo važno gde ćete biti raspoređeni pri prolasku, moj razred je bio postrojen tačno ispred Ferhadpašine džamije. Ona je na samom početku rata minirana i još nije obnovljena. Ta džamija mi je izgledala kao ogromna štafeta, a naša prednost je bila činjenica da je ispred džamije bila česma pa su pioniri mogli da se napiju vode. I danas tvrdim da je ta voda bila fenomenalna, mada nekim učiteljicama nije baš prijalo što smo baš mi pored „verskog objekta“. Pošto je vera bila „opijum za narod“, a Drug Tito nije baš žurio, mi smo se satima dosađivali, nalivali vodom i svima se pišalo – do te mere da je test nepišanja postao svojevrsna ideološka vežba za pionire. Prvo, nije OK da zapišavaš verski objekat i istorijsku vrednost. Drugo, šta će reći hodže ako pioniri pišaju oko džamije, i treće – šta ako ti odeš da pišaš a baš u tom trenutku naiđe Drug Tito? Je l’ treba Tita da zatekneš sa kitom u ruci, je l’ to pionir?

Ovde sam parafrazirao razloge zbog kojih smo par sati cupkali u mestu dok nije naišla crna limuzina, Tito, Jovanka i pudlice, prošišali, neki od najsvesnijih su čak trčali za kolima, dok sam ja iskoristio gužvu da se okrenem uz prvi zid i olakšam. Taj rahat, relaksacija bešikice, i Tito u mimohodu pokazali su mi da pravi diktator odlično poznaje psihologiju i fiziologiju svojih podanika. Poput dresiranog pionira, ja sam Titov dolazak spojio sa prijatnim osećanjem ispražnjene bešikice i zauvek osetim taj prijatni nemir kad vidim njegovu sliku.

Sve ovo pišem zbog papazjanije koja se ovih dana odigrala u Jagodini. Iste one prvačiće koje su vikendom cimnuli da čekaju patrijarha, dan kasnije su vodili na pokaznu vežbu antiterorističke jedinice. Prvo, nisu sva deca na veronauci, to je izborni predmet, što Palma očigledno ne zna. Patrijarh je takođe otegao govoranciju i zapevao istu pesmu o izboru između Kosova i Evrope kao da mi tu uopšte nešto biramo. Čovek je držao politički govor i to poduži.

Druga prilika je pokazna vežba koja deci treba da dočara – šta, pitam se? Da je Jagodina mirna ako udare albanski teroristi ili Al Kaida. Palma je zbunjeno tvrdio da „niko normalan ne bi pomislio da tragedija može da se desi“. Ovaj kriterijum je upravo suprotan – „svako normalan bi pomislio da neka glupost može da se desi“! Ukoliko ste malo pažljivije gledali, primetili ste izjave lekara u Jagodini – koji su se da prostite ukakili od straha od lokalnog diktatora. Vrhunska formulacija kojom treba smiriti javnost je floskula o „životnoj ugroženosti“. Dragi roditelji, deca su u bolnici, prestrašena, povređena, ima preloma, ima kontuzija, al’ nije niko životno ugrožen. Frka bi bila, dakle, da je ne daj bože neko dete nastradalo. Deca su bila zloupotrebljena i ugrožena, a niko danima ne reaguje, Ministarstvo prosvete ne reaguje, u pauzama vesti Palmini poslanici prave kvorum u Skupštini i usvaja se rebalans budžeta. Eto toliko, u dinar košta bezbednost dece u Jagodini – proverite brojku u rebalansu.