Nakon svetske premijere na FEST-u krajem februara ove godine i festivalskih prikazivanja tokom proleća i leta, novi film Dragana Marinkovića stigao je na redovan repertoar srpskih bioskopa. Pijavice nisu privukle značajniju pažnju posetilaca bioskopa, što se, uostalom, i moglo očekivati. Naime, ova „mala jevrejska priča sa kraja 20. veka“, kako je ovaj film opisan u jednoj od najava, ne poseduje adute potrebne za generisanje pozornosti šireg auditorijuma: u pitanju je kamerno ostvarenje sa glumačkom podelom koja ne garantuje dobru bioskopsku posećenost, uz to na teme koje, očigledno, zanimaju tek veoma uzak krug ljudi spremnih da plate bioskopsku ulaznicu. Istovremeno, što je od svega i najveći problem, Pijavicama nedostaje umetničke artikulisanosti i ubedljivosti zahvaljujući kojima bi ovo ostvarenje moglo da postane favorit iz senke i s vremenom se izbori za kultni status. Šta je krenulo po zlu?
Peti Marinkovićev dugometražni igrani film zasnovan je na prozi cenjenog i rado čitanog Davida Albaharija, koji je, zajedno sa dramskim piscem Dušanom Spasojevićem (Odumiranje) i rediteljem radio i na scenariju. Narativ Pijavica u sebi inkorporira Albaharijeve romane Pijavice i Mrak, ali istovremeno predstavlja i njihovu nadogradnju. Glavni lik je Petar Mirić (tumači ga Nikola Đuričko), intelektualac i pisac čiji stavovi ne odgovaraju represivnom režimu koji je u tom trenutku na vlasti u Srbiji. Kako se narativno klupko odmotava, postaje očigledno da u ovoj igri nema nevinih: pipci Državne bezbednosti i drugih službi obmotali su se oko svih aktera ove filmske priče. Svi oni, uključujući glavnog junaka, rade za nekoga, a neretko su i dvostruki agenti.
Koncipirane kao paranoidni triler na političke teme, Pijavice žele da govore o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a sve to kroz alegoriju o kafkijanskom svetu u kome svako svakom može biti krvnik i saveznik, a u zavisnosti od trenutnog odnosa snaga na šahovskoj tabli. U teoriji, ovo je krajnje zanimljiv koncept. U praksi, Pijavice deluju kao projekat kome nedostaje promišljenosti i razrađenosti. Iako svoje uporište ima u stvarnom svetu, priča filmskih Pijavica je previše apstraktna, nedefinisana i nedovoljno jasna. Kako radnja odmiče, sve je napornije i besmislenije pratiti Petrove pokušaje da razmrsi misteriju u koju se zapleo i koja preti da mu oduzme život: sve prikazano deluje toliko proizvoljno da postaje gotovo svejedno kako će se priča okončati. Jevrejski aspekt filma je intrigantan (i dobrodošao u okvir srpske kinematografije), mada se često gubi iz fokusa, da bi do kraja ostao nedorečen i nedovoljno utemeljen na istorijskim činjenicama.
Glavni adut filma je fotografija Borisa Gortinskog (sa kojim je Marinković sarađivao i na filmu Diši duboko) koja poseduje znatnu atmosferičnost i koja je dobrim delom utemeljena u estetici 90-ih godina prošlog veka (posebno su upečatljive scene na kiši, kao i delovi filma koji se odigravaju noću). Srpske i hrvatske lokacije deluju atraktivno, kao i produkcijski paket u celini, što samo dodatno podvlači da Pijavice nemaju mnogo toga da ponude na nivou sadržaja. Đuričko u glavnoj ulozi je bled i nenadahnut (uz vidnu nelagodu tokom scena seksa), dok plošno napisane epizode ne ostavljaju glumcima previše mogućnosti da pokažu šta umeju. Lik koga tumači Lazar Ristovski je lišen potrebne siline i ubedljivosti (pa samim tim i željenog tragizma), dok su glumice Iva Mihalić (gošća iz Hrvatske) i Marijana Janković (gošća iz Danske) potčinjene erotskim fantazijama glavnog junaka, bez prave šanse da ženama koje tumače udahnu dašak života. Ostali likovi su tek pioni koji se po potrebi pomeraju po tabli, a sve to u partiji koja zapravo i ne sadrži istinska uzbuđenja i preokrete. Sledeće godine u ovo vreme teško da će se Pijavica iko više i sećati, a one će se do tada već pridružiti velikom korpusu zaboravljenih i pravedno skrajnutih srpskih filmova.
