Navika na strepnju

Cirkus ima mnogo oblika.

Jedan, kod nas obožavan, je onaj koji je izvodio nezaboravljeni Zoran Radmilović, naročito igrajući Žarijevog (i svog) Kralja Ibija. I dan danas, prepričavaju se vratolomije i Zoranovo „cirkuziranje“. Davno je, u vreme najveće mode ove predstave, kritičar Buca Mirković, u razgovoru sa Radmilovićem, primetio da je u pitanju artoovski fenomen – opasnost, neizvesnost pozorišnog čina, kome, s obzirom da prisustvuje događaju koji se odvija ovde i sada, gledalac ne zna ishod, i strepi od njega.

Možda je u osnovi najpoznatijeg zabavljačkog žanra na planeti, cirkusa, upravo ta vrsta „navike na strepnju“, kako bi se mogla definisati radoznalost pozorišnog gledaoca, od antičkog spektakla do danas. Jer, pozorište ima smisla samo ako je spektakl, na sceni ili u odjecima u publici. Mimo toga, sve ostalo su uplivi nekih drugih sadržaja, književnosti, filozofije, psihologije, muzike, instalacije…

PELIVANI UMETNICI: Muzički cirkus, performans proslavljenog reditelja Arpada Šilinga, dobitnika poslednje Evropske nagrade za pozorište, „Gradski zečevi“ („Urban Rabbits“), Beograđani su videli tokom šest BELEF-ovih avgustovskih dana, pod šatrom, na Ušću. Za šesnaest umetnika-akrobata, diplomaca francuskog Nacionalnog centra za cirkusku umetnost, Šiling je osmislio diplomsku predstavu, u kojoj su se oni predstavili imenom i delom. Naime, cirkus kao pojava, a ponekad, ne često, i kao umetnost, predstavlja akrobate samo kroz njihovu virtuoznost; njihova veština je zaslužna što im se gledaoci dive, a klasično dramaturško „pogrešno uvođenje“ (kao ono kada se fingira pad sa trapeza i sa žice, na primer), čini da publika bez daha prati akrobatsku vežbu. Niz takvih čuda, uz malo revijalne muzike, sa obaveznim trapavim klovnom, sadržaj su cirkuske predstave. Ovoga puta, međutim, umetnici-cirkuzanti, sa magičnim Arpadim Šilingom, kroz svoju vrhunsku veštinu predstavili su (bio je to teatarski „mimezis“, predstavljanje), i sebe lično – virtu, veština je, nekako lako, postala arte, umetnost.

foto: belef

U predstavi koja se sastoji od prologa, dva čina i epiloga, glumci imaju i dijaloških partija, no, pravi vodič za gledaoca su natpisi koji problematizuju, pitaju, daju okvir radnji koja se događa na sceni. Oni se igraju, glume, pevaju, sviraju i akrobatski izvode, u žanru vrhunskog fizičkog teatra, klasične dramske motive – odrastanje, prijateljstvo, samoća, ljubav, seksualnost, strah od smrti. Gradski zečevi, uhvaćeni u automobilske farove, traže izlaz iz te muke, uče kako da se spasu. Po onome što je jedan od učesnika performansa ispričao Šilingu, zaključuje se da i šesnaest diplomaca ove jedinstvene Visoke cirkuske škole kroz svoju predstavu, koja ih stavlja u fokus gledaočeve pažnje, nalaze način da izraze ono najtajanstvenije, najtananije u svom biću, i u tome je njihova prava umetnost: svako od njih govori o sebi, najveštije što ume – izvodi bestežinske vratolomije (točak, žica, trampolina, karike, konopac, kineski jarbol, vazdušna kolevka, sferni točak), virtuozne a uklopljene u priču, provokativne i često duhovite, peva, glumi ili svira teške muzičke instrumente, kontrabas, saksofon, bubnjeve… neretko, sve u isto vreme. U dramskim relacijama, gradeći smisao, odnose, radnju, a neprestano podstičući gledaočevu „naviku na strepnju“, umetnici dodaju značenje sopstvenom predstavljanju i sve svestranije i jasnije osvetljavaju sebe kao karaktere, ali i sopstvene strahove koji se multipliciraju i sabiraju sa strepnjama publike.

Tu je Arpad Šiling, pouzdani tumač Brehta i nearistotelovskog pozorišta, postigao ono što je, očigledno, tražio u ovom teškom žanru – da se granica između scene i gledališta izbriše, da performans postane svačiji, da ga kreira i publika, koliko i umetnici u cirkuskoj areni.

Nezaboravan doživljaj, u svakom smislu!

KONCERT U CIRKUSU: Ovogodišnji Ambijentalni pozorišni festival „Tvrđava teatar“, u Smederevu, počeo je još jednim značajnim pozorišnim spektaklom, koji drugačijim sredstvima fizičkog teatra pomera granice ove obično statične umetnosti. Grupa „Puho!“, iz Španije, izvela je, visoko iznad zemlje, performans Zemlja Do Do, urađen po motivima Alise u zemlji čuda, Luisa Kerola. Njihova umetnost, pozorišna po svojoj složenosti, objedinjuje cirkus, ples,visinske sportove, živu muziku, multimedijalnost… U režiji Sare Serano i Lučijana Trevinjanija, gotovo pun sat na nebu se, u čudnom kavezu i van njega, događa vrhunska cirkuska umetnost najplemenitijeg tipa. Obogaćena istinskom poetičnošću, predstava grupe „Puho!“ ima i vrstu dualiteta sasvim retkog u scenskim činovima: dva elementa – vizuelni i muzički – na istom, najvišem nivou uzbudljivosti; koncert nebeskih glasova (vokali Paula Nogeira i Adrijano Galante, podržani basom, gitarom, bubnjevima i klavijaturom) uz istovremeni izuzetni fizički teatar koji se izvodi na vrtoglavo visokom kranu i stvarno vodi zabezeknutog gledaoca po Zemlji čuda Luisa Kerola.

Ključ jedinstvenosti Zemlje Do Do je njena jednostavnost, nepretencioznost u svakom smislu. Ona otvara svetove, u koje gledalac uplovi kao u ličnu metaforu, po meri sopstvene mašte.

Ovo je, možda, prava šansa smederevskog Tvrđava teatra – spoj iluzije vanvremenosti koju nosi ovo mesto i autentične ambijentalne pozorišne umetnosti najvišeg kvaliteta.