Nasleđeno razumevanje lepote

Moja biografija mogla bi se ispisati u nekoliko vrsta, jer moji su dani tekli običnim tokom života običnih ljudi, u istrajnom radu bez zanimljivih avantura kojima obiluju životopisi umetnika, bez istaknute uloge u našem društvenom životu, pa i bez osetnih uticaja na našu umetnost. Istina, svaki radenik doprinosi svoj pozitivni deo opštem napretku, pa sam i ja dao svoj prilog, u kojem ima i nešto novoga i originalnoga; ali ne u tolikoj meri, da bi moja pojava činila vidljivu etapu na putu razvića naše kulture. Nisam pošao sasvim novim, neslućenim pravcem, otvarao nove vidike, davao tok jednom pokolenju, stvarao ukus svome dobu i zabeležio svoju ličnu notu, u listovima naše kulturne istorije. Štujući autoritet velikih preteča, koji su svojim delima dali normu priznavanu i nepremašenu kroz dugi niz vekova, ja sam se trudio da im se približim u otmenosti hvatanja, u iskrenosti osećanja, u tačnosti opažanja i u vernosti prikazivanja prirode u slici, a naročito čoveka i njegove duše. Uz to mi je glavna briga bila solidnost tehnike. Ovo ozbiljno pregnuće, a ne stvarni uspesi, pribavilo mi je priznanje Sr. kr. akademije nauka, koja me je izabrala za svoga redovnoga člana, te mi je tim stavila u dužnost da napišem svoju biografiju. Prema gore navedenom, trebalo bi da ceo svoj život svedem na nekoliko suvih podataka i na spisak svojih radova; ali bi u takoj obradi biografija izgubila i ono malo interesa što bi ga imala, i mnogo šta u mojem radu ostalo bi neobjašnjeno, ako ne bi bilo u vezi sa prilikama u kojima sam se nalazio. Rođen sam 7. decembra 1857. godine u selu Orlovatu u Banatu, u negdašnjoj „Granici“. Otac mi je bio sveštenik, rodom iz Karlovaca, starinom iz Bosne. Mati mi beše iz uglednog doma Ilijevića u Crepaji u Banatu, potomaka popa Ilije, koji je to mesto naselio. Najmlađi sam od petoro braće. Sestre nisam imao. Volja za slikanjem pojavila se u meni vrlo rano, a objašnjava se tim što sam video, kako starija braća koja su bila već u višim razredima gimnazije, crtaju, akvarelišu za vreme školskog raspusta. Sva su mi braća bila dobri pa i odlični crtači. Koliko tu ima nasleđa, ne može se ustanoviti, jer očini pretci bili su dobri vojnici, a materini – sveštenici i ekonomi. Otac je, istina jako voleo umetnost, mada nije kao diletant praktikovao nijednu njenu granu, ali je već kao student filosofije u Požunu otišao peške u Beč, da vidi čuvenu galeriju slika u Belvedereu i da čuje talijansku operu. Najveći je utisak učinila na njega Koredžova slika Io i Jupiter u oblaku, o kojoj mi je često govorio; pa kada je došlo vreme da i ja u istoj galeriji stanem pred istu sliku, uverio sam se sa dubokim uzbuđenjem, da je otac razumeo šta je lepo, jer je to jedno od onih čudesnih remek-dela slikarstva, koja izgledaju više kao da su pala s neba, a ne da ih je stvorila čovečja ruka.

Mati je vazda visoko cenila sve što čoveka uzdiže iznad praha svakidašnjice. Kraj svega naporna rada u kući, dospevala je da čita srpske knjige i listove, a imala je divno pamćenje, tako da je ponekad pričala one stvari, koje je pre mnogo godina od njega čula, a koje je on potpuno zaboravio. Žudela je za naukom, pa je zato želela da joj sinovi postignu ono, što njoj nije bilo suđeno; ali su sredstva za to bila odviše skromna, te otac gledaše, kako će sinove što pre da izvede na put. Starija braća morahu svršiti one nauke, koje im je on odredio; samo ja kao najmlađi, bio sam u izuzetnom položaju, da postanem ono što me je srce vuklo, otkada se znam. Kao dete od četiri godine, sa svoje ljubavi ka slikama, bio sam slučajno zatvoren u crkvi. Evo kako. Kada je početkom god. 1861. u svim crkvama Karlovačke mitropolije bila oglašena smrt patrijarha Josifa Rajačića, izmolim u matere, da i ja odem u crkvu sa crkvenjakom i bratom Josifom. Dok su oni zvonili, ja sam posmatrao slike, najpre prestone, a posle i u oltaru, gde su celivajuće ikone bile poređane na vrlo niskom banku crkvenog sokla. Crkvenjak odzvoni i, ne videći me u crkvi, ode sa bratom, a vrata zabravi. Tražiše me po celom selu, samo ne u crkvi koja stoji nasred prostranog „placa“ usamljena tako, da pored nje slabo ko prolazi. A crkvenjak se zaklinjao i brat potvrđivao da nisam u crkvi, jer su me zvali i nisam se odazivao. Tek uveče prođe jedna žena slučajno kraj crkve i ču moju već promuklu vrisku. Tako budem spasen. Odležasmo i ja i mati nervnu groznicu usled ovog događaja, koji je mogao biti od kobnih posledica po moje zdravlje. Još dugo vremena po tom trzao sam se iz sna od strašne more. Kad sam od pet godina pošao kao dobrovoljac u školu, znao sam već čitati i pisati. Sa naukama koje je mogla dati tadašnja osnovna škola u Orlovatu, bio sam brzo gotov. Moj prvi učitelj nije verovao da je zemlja okrugla i da se okreće oko neke osovine, mada je to morao da predaje. Drugi je već bio savremeniji, interesovao se čak i za moje slike. Tako je jednom izigrao na lutriji jednu moju akvarel sliku Sv. Nikole, išaranu na parčetu pisaće artije. Sliku je dobio jedan moj drug, a sav prihod od 80 krajcara pripao je meni. Ali ne imadoh sreće sa tom svojom prvom zaradom. Putujući sa ocem na tarnicama u Bečkerek, zaspim na putu i ispustim kesicu s novcem, koji sam, radi sigurnosti, držao u ruci, „da ne bi ispao iz džepa“. Novci se truckanjem istresu iz kola. Otac mi je nadoknadio štetu, ali me nije lako utešio.

God. 1866, u svojoj devetoj godini moradoh već da napustim roditeljsku kuću, i da pođem u nemačku osnovnu školu u Crepaji; tu sam kopirao mapu Austrije po velikoj školskoj mapi gde su bile upisane granice „Vojvodine“. Tu kopiju čuvam i danas i pokazujem je posetiocima kao humorističan ali verodostojan dokument za naše razgraničenje sa Rumunijom i Mađarskom.

Četvrti razred nemačke škole takozvani „Oberschule“ svršio sam u Pančevu. Tu sam imao nesreću da usled nehatosti gazdarice Nemice pijem jak ceđ iz kante, iz koje smo obično, bez čaše pili vodu. Jedva sam ostao živ; ali svoje pređašnje rumeno zdravlje nikad više ne povratih Sedmorazrednu realnu školu svršio sam u Pančevu, od 1869–1876. na nemačkom jeziku, dok je u nižim razredima već počela mađarizacija. Bio sam priznat za najboljeg crtača, te sam katkad vršio korekturu mesto profesora, koji je, uostalom, bio jedna čisto mađarska improvizacija, jer Mađari ne imađahu odmah dovoljno spremnih nastavnika za naglo povećanu potrebu, usled proširenja države na račun Srba. Narod je osetio opasnost, te je složno davao otpora pritisku odozgo, sa jednim oduševljenjem kakvo se posle nikad više nije ponovilo u Vojvodini. Dođoše izbori narodnih poslanika za peštanski Parlament. Taj metež na Velikoj pijaci u Pančevu, gde se kuvalo za narod u velikim kazanima, dok se birači grejahu oko vatre skicirao sam na parčetu hartije, koja je išla od ruke do ruke, kao i drugi moj jedan crtež, koji prikazuje pojavu prvog vazdušnog balona u Pančevu. Posle ispita zrelosti trebalo je da se reši kuda ću. Kako sam bio skroz odličan, otac naumi da me da na tehniku; no na molbu matere ostavi meni da sam izaberem, i ja prošaptah da bih voleo da budem slikar, što već odavno nije bila tajna. Bio sam vrlo slab i iznuren od prekomernog rada za ispite, i to je pripomoglo da otac pristane, uveren da je slikarstvo lakše od matematike. U tom uverenju učvrstilo ga je i lično poznanstvo sa Danijelom, tada vrlo cenjenim slikarem, i sa slikarem Čehom, koji se zvao Guč. Otac je zapazio da oba ova umetnika ne rade mnogo, niti je izgledalo da ih rad zamara, a zarađivali su srazmerno mnogo. Guč je tada slikao „templo“ u Tomaševcu, i provodio vreme u šetnji, lovu, pecanju, kupanju u Tamišu itd. Dakle jedna prijatna egzistencija, koju je otac želeo meni. Oktobra 1876. stignem u Beč i upišem se u Slikarsku akademiju, u sasvim novoj zgradi na Šilerplacu. Profesor me upita, jesam li omladinac, i pogleda me sumnjivo, kad mu odgovorih da jesam, ali se umiri, kad mu objasnih, da „omladinac“ znači „die Jugend“, te je prema tome svaki mlad Srbin omladinac. Sa Srbima đacima družio sam se spočetka više, a sastajali smo se u kafani, kamo sam odlazio svake nedelje jedanput da razgledam ilustrovane listove. Posle smo se viđali svake subote uveče u društvu „Zori“, gde sam sve ređe odlazio, dok nisam prestao sasvim, jer se pilo i politiziralo više nego što se meni svidelo, a ton ophođenja postajao sve grublji, što se, uostalom, već tada počelo opažati i u Parlamentu i inače. Demokratizacija je išla, nažalost, uporedo sa vulgarizacijom. Iz mržnje prema uglađenim ugnjetačima bi omrznuta i uglađenost. To mi se nije dopalo, pa ja probrah među mojim drugovima Nemcima jednomišljenike po struci, koji su, sa mnom zajedno, imali preča posla, nego da u zagušljivim kafanama rešavaju socijalne probleme. S njima sam leti – zimi, činio izlete u lepoj okolini Beča i pohodio bogate muzeje. Odmah prvih dana, čim sam našao stan i malo se orijentisao u velikoj varoši, odem u Belveder, o kojem mi je otac tako lepo pričao. Čim sam stupio u prostran vestibil, po izgledu viši od svih crkava u našim krajevima, usled majstorski izvedene perspektive na dekoracijama plafona, zablenem se i okliznem na uglačanom mermernom podu, te već pri ulazu u sveti hram Umetnosti učinim svom svojom dužinom duboko metanije, ali na protivnu stranu. Odlazio sam vrlo često u ovaj muzej. Stare škole me nisu prvih godina ni malo zanimale, čak sam se čudio, što čuvaju take slike, koje nisu mnogo bolje od onih u Orlovatu. Koliko je trebalo pomučiti se, učiti, posmatrati i razmišljati, dok sam naučio gledati slike i ceniti svaku prema skali koju postavlja za svaku umetninu vreme i mesto postanka. Moderni, koji su danas također već stari, najviše su me privlačili; ali i među starima bilo ih je dosta, koji su me zanosili do ushićenja, među njima naravno i Io. Rafael me je, priznajem, razočarao, iz razloga moje nespreme, a i zato što su to radovi iz njegova fijorentinskog doba, kada se on još razvijao. Slike su mu vrlo brižljivo rađene, nežne i nadahnute poezijom, ali nisu „plastične“ kao što su moderne slike, među kojima sam najvećma cenio veliku istorisku sliku „Poljski sabor“ od Jana Maćejka.

I danas visoko poštujem Maćejka kao umni kapacitet, kao virtuoza, kao nepogrešnog crtača karaktera i kompozitora velikog stila; ali je nešto izgubio, od kako sam video u Vatikanu njegovu „Grunevaldsku bitku“ u opasnoj blizini Rafaelovih Stanci.

Ovi prvi utisci bili su od presudnog značaja za uobličenje moga ukusa, zato sam se na njima ovde duže zadržao. Kako sam prve godine živeo u Beču sa 25 forinti mesečno, ne treba ovde da opisujem. Stvar je isuviše banalna. Glavno je to, da sam uvek bio zdrav, zadovoljan, veseo i vredan. Sledeće godine dobijem od Matice srpske stipendiju od 250 for. godišnje iz fonda Šifmanova. Godine 1879, bi mi dosuđena Gundelova nagrada od 80 for. za najbolji uspeh u slikanju uljanom bojom po muškim modelima. S tim novcem posetim Minhen, gde bih rado bio ostao da me moja stipendija nije vezivala za Beč. Kada sam školske 1879/80. stupio u razred za slikanje ženskih glava, stigne me dužnost vojne službe, što mi je mnogo smetalo u redovnom pohađanju škole, dok naposletku, kad nastadoše naporni marševi, velike vežbe i manevri, ne prestadoh sasvim odlaziti u Akademiju. Ali sam u naknadu za to ojačao telom i nabrao energije koja mi je trebala da izdržim prvi težak udar sudbine. Otac mi se teško razboli i umre u jesen 1880. god.

Imao sam to zadovoljstvo i tu utehu da me vidi čila i zdrava i dobro upućena. Moj dobri, najstariji brat Svetozar, koji je oca još u životu zamenjivao kao kapelan, prihvati brigu o meni, te me pošalje opet u Beč. Stupih u Meisterschule profesora Gripenkerla, gde sam marljivo slikao, ponajviše studije. Tek pri kraju godine izradim za 14 dana sliku „Amorete“ koja se nalazi u našem Narodnom muzeju. Na školskoj izložbi bila je preporučena za prvu nagradu; ali me pobedi sa jednim glasom baron Mirbah, učenik profesora Milera, sa svojom patriotskom slikom „Osvajanje Sarajeva“, gde bečki pešački puk juriša na varoš. Već sam bio komponovao i svoju drugu sliku „Isus na gori Maslinskoj“ kako moli boga da ga mimoiđe gorka čaša. Ona nije mimoišla Isusa pa ni mene. Tačno godinu dana posle oca umire mi brat Svetozar od tifusa, ostavivši troje siročadi. Očajan, odem profesoru Gripenkerlu da uzmem konačno zbogom. On me je tešio, savetujući mi da odem na kratko vreme kući, pa kad se malo stiša žalost moja, materina i snahina, da se vratim k njemu, on će mi dati posla. Tako i učinih. God. 1882. stupim u njegov lični atelje. Naslikao sam mu devet Muza, po njegovoj kompoziciji i uz to dve porudžbine: jednog Sv. Đorđa „pešaka“ za prof. Milana Jovanovića u Novom Sadu, i jedno veliko „Raspeće“ za proskomidiju Gornje crkve u Pančevu. Ova je slika usled nevešte manipulacije upropaštena. Utom dobije moj profesor nalog da izradi trinaest slika iz grčko-rimske mitologije i istorije, za friz u zbornici Gornjeg doma bečkog Parlamenta, sazidanog u čisto jelinskom stilu od čuvenog arhitekta Hansena. Ceo taj zamašan posao poveri profesor meni. Pristupim odmah proučavanju istorijskih podataka i komponovanju skica po upustvima prof. Gripenkerla, i još više po savetima samoga Hansena, koji je nastojao da slike što više zadrže karakter reljefa, bez velikih dubina, sa što većim figurama u skučenom prostoru. Tu sam morao da savlađujem svoje realističke naklonosti i da ih podredim strogim zahtevima stila, te se tako stvori srećan kompromis. Slike su imale stila bez ukočenosti, i bile su osvežene realističnim pojedinostima. Zadovoljan mojim radom profesor me predloži kolegijumu za svog asistenta, i god. 1883. budem potvrđen u tom zvanju od Ministarstva prosvete, a svoju stipendiju ustupim Paji Jovanoviću, koji ju je uživao vrlo kratko vreme, pošto mu je uskoro ta malena pomoć postala nepotrebnom.

Tako me moj učitelj priveza još čvršće za se, i preda mi izradu kartona za pomenute slike. Taj sam posao vršio već sasvim samostalno, jer ako je u shvatanju i komponovanju bilo njegova i Hansenova uticaja, pri izvođenju nije bilo potrebe za kakvu bilo korekturu. Već se pomalo raščulo o meni u našim krajevima, te mi ponudiše ukras pančevačke Saborne crkve.

Pošto sam već bio zaposlen, otklonim tu ponudu tim pre, što sam pod uticajem svojih studija već toliko bjo pojelinio, da sam imao malo razumevanja za vizantijski stil, koji sam smatrao kao varvarsku degeneraciju klasičnog grčkog stila, a crkveni životopis kao nižu umetnost, bližu zanatu, što u stvari nije bilo daleko od istine prema onome, kako se ta vrsta slikarstva u nas negovala. Tada još nisam ni slutio da će mi baš to biti glavni posao, u koji ću utrošiti moju najbolju snagu. Radeći na konačnom izvođenju u boji onih slika za Parlament, god. 1885. počeo sam da čeznem za slobodom, za Italijom. Moja nastavnička služba u odeljenju za antiku počela je da me zamara, jer mi oduzimaše najbolje časove za rad vršeći korekturu na radovima mnogo zvanih a malo odabranih. I tako, kada mi smederevska opština ponudi slikarski posao na ikonostasu njihove crkve, koji bi imao da se podigne po nacrtu prof. arhitekta Dragiše Milutinovića, ja prihvatih, jer mi pogodbe za taj rad izgledahu vrlo primamljive. Hiljadu dukata imao bih da primim unapred. Tako snabdeven, otišao bih u Italiju, gde bih pola vremena upotrebio na taj posao, a drugu polovinu vremena na slobodan umetnički rad. Po svršenom poslu dobio bih drugu ratu naplate. Bacim se odmah na potrebne predstudije i počnem komponovati skice za glavne slike, a u isto doba uputim molbu austrijskom Ministarstvu da mi u Palazzo di Venezia, Austrijsko poslanstvo u Rimu ustupi jedan atelje na dve godine, i već avgusta meseca 1885. dobih povoljan odgovor. Dovršivši svoj posao za Parlament, otkažem svoje nastavničko mesto, na kojem sam bio pet semestara i oprostim se sa profesorom. Ostadoh još nekoliko dana u Beču da se spremim za konačan odlazak, kad dobih kartu od profesora, gde me zove da bahnem malo do Akademije. Odoh njemu i on mi prijateljskim tonom reče da još nisam potpuno dovršio svoj posao kod njega, i pokaza mi sliku gde Orest i Filad kleče pred proročicom Pitijom u Delfskom hramu Apola, tražeći zaštite protiv furija. Proročica sedi na tronošcu, čije noge imađahu oblik lavove pandže. Tako jedna pandža, sasvim u senci, ostala je nedovršena, a profesor me zamoli da odslikam šta još treba. Smešeći se obavim tu sitnicu za četvrt sata, a beležim ovo kao karakterističan dokaz koliko je ceo taj posao od moje ruke. Dođoh dakle, zadovoljan i oran, iz Beča u Orlovat, da ovde u miru dovršim skice i učim talijanski. Pređoh i u Beograd gde sam imao tri brata i druge rodbine, i gosteći se, produžim posao sa skicama i izradim pored toga nekoliko portreta. Usred toga srećnoga života dođe sudbonosan obrt; izbije rat sa Bugarima, koji je onako lakoumno započet, da se žalosno svrši. Smederevska opština potroši sve što je bila spremila za svoju crkvu, na negu ranjenika i pomoć postradalima u ratu i dobro je učinila. A crkva im osta sa starim ikonama, dok ih nemački topovi ne uništiše u svetskom ratu. Moje nade, da vidim Italiju, ostaše puste. Moje asistentsko mesto u Akademiji u Beču bi popunjeno; no ja se ni inače ne bih tamo vraćao u položaj, koji sam tako rado napustio. Ostadoh u svome zavičaju i prionem raditi po prirodi, svom predanošću čoveka koji se oslobodio tegobne dužnosti i konvencionalnoga stila.

U bližem dodiru s prirodom i sa ljudima, čije sam radosti i jade poznavao i saosećao još iz detinjstva, dobih nova maha, te naumih da izvedem čitavu seriju slika iz života Srba u Vojvodini, sa namerom, da iznoseći u slikama štetne navike i običaje naroda, utičem na njega, da bi se popravio. Već sa prvom slikom „Vesela braća / žalosna im majka /“ doživeo sam kao moralist jedno razočarenje. Moji seljani, a po svoj prilici i svi ostali koji su sliku videli umnoženu u kalendarima, smejali su se dobrodušno, posmatrajući sliku; ali – koji je pio pre, pio je i posle. Original slike nalazi se u našem Muzeju. Dalji plodovi te moje realistične ere, ovo su: „Pod dudom“ gde seoska deca u društvu sa prascima i guskama uživaju dudića; u posedu je g. Jov. M. Žujovića, predsednika S.K. Akademije. „Biće belaja“ kupio kralj Milan; „Oko bunara“ uzeo solunski bankar Alutipi; „Mali filozof“, u dece moga brata Radivoja; „Orlovatski svinjar“, u mene.

God. 1886. nastanim se u Beogradu kod brata Stevana, koji mi ustupi gostinsku sobu, za radionicu. Tu izradih pandan slici „Biće belaja“ sa nazivom „Mali bibliotekar“ koju sliku isto kupi kralj Milan. Potom se obratih više romantici, sa slikom „Siroče na majčinom grobu“ i „Bosanski begunci“. Ove dve slike bile su u Srpskom odeljenju na Pariskoj izložbi, 1889, a kupio ih je dr. Mihailo Pupin, profesor u Njujorku. Sliku „Na česmi“ kupio je Marko de Pjen i poklonio je Muzeju u Zagrebu. „Begunce“ sam komponovao još 1878. pod utiskom Nevesinjskog ustanka i okupacije Bosne i Hercegovine, i pod uticajem Čermakovih slika, ali sa tom razlikom, što sam više vodio računa o sivim refleksima vazduha, čega u njegovim slikama nije bilo. Naravno da postoji još jedna razlika, a to su nesravnjivo više umetničke osobine njegovih slika prema mojima. God. 1888. priredih prvu izložbu svojih radova u Građanskoj Kasini, u korist Društva Sv. Save. Odziv publike je bio tako jak, da je palo 600 dinara na kasi, mada je ulazna cena bila samo 40 p., a đaci su ulazili besplatno.

God. 1889. Srpska crkvena opština u St. Bečeju, povoljno obaveštena o mom radu, poziva me da im ukrasim crkvu slikama. Braća me salete da primim. Dođoh opet u iskušenje kao i sa smederevskom crkvom, ali ovog puta bez pomisli na Italiju, jer izvođenje mojih gore pomenutih planova, da crpim materijal za slike iz naroda i da radim za narod, zahtevalo je da ostanem tu na vrelu. Samo je zabluda ostala ona stara: da ću biti u stanju da jednako dobro i savesno vršim dva posla, radeći uporedo ili naizmence i crkvene slike radi osiguranja opstanka, i slike iz narodnog života, iz narodnih pesama ili iz naše povesnice. Pristadoh dakle, i polako i nehotično postadoh crkveni živopisac. Jedan deo skica pripremljenih za smederevsku crkvu imao sam već gotov. Uzeh ponovo čitati „Sveto pismo“ i proučavati ostala stručna dela o ikonografiji, ne možda zato da ih se slepo pridržavam, već samo radi orijentacije kako bih svesno, a ne u neznanju, odstupio od nasleđene šablone, gde bi to bilo potrebno i moguće. Naš stari, srednjevekovni životopis još uvek sam podcenjivao, te nisam ni pomišljao da posetim naše stare manastire, a pre svega Svetu Goru. Meni je bilo nemoguće da se navijem nekoliko vekova unatrag, nego sam se rešio da predmete crpim neposredno iz Evanđelja, Žitija Svjatih itd. i da ih slobodno shvatim u obimu mojeg znanja i moje mašte, i da ih prikažem modernim sredstvima na savremen način, vodeći pri tom ipak računa o nekim izrečenim propisima i zahtevima pravoslavne crkve. Moji bliži prethodnici malo su davali originalnih svojih kompozicija. Kopirajući po uobičajenim obrascima velikih i malih tuđih slikara, oni su neosetno unosili katoličke elemente u pravoslavnu crkvu naročito u Vojvodini, gde je već i spoljašnji oblik crkvi u najistaknutijem smislu katolički tj. jezuitski. Taka je i srpska pravoslavna crkva u Starom Bečeju. Rezbarije na pozlaćenom ikonostasu izrađene su u najkitnjastijem baroku, tako da i pored najbolje volje nisam mogao u takove okvire smestiti strogo vizantijske slike, što bi proizvelo za svako izvežbano oko nesnosan nesklad. Izradu tih bečejskih slika otpočeo sam još u Beogradu, još uvek u teskobnom stanu moga brata Stevana. Uzgred kao uvek, radio sam i portrete. Najradije sam odlazio na rad domaćinima u kuću, jer sam svuda nalazio više udobnosti nego u svojem stanu, a u isti mah sam uštedeo modelima trud dolaženja k meni.

Pomenuću ovde samo portre kraljice Natalije, u celoj figuri malog formata, u njenom budoaru sa svim dragocenim ćilimima i ostalim nameštajem oko nje. Ova se slika izgubila u katastrofi 29. maja, kao i one druge dve slike koje je kupio kralj Milan.>.