Štrajkovali su piloti JAT-a. Aerodrom je danima bio prepun nervoznih gastarbajtera (različitih generacija), kojima su preseli novogodišnji praznici u domovini. Setili su se od čega su svojevremeno pobegli u surovi beli svet koji nema ovu našu široku dušu. Na sreću su potrošene sve petarde i ostala pirotehnika, pa niko nije zapucao. Samo nekoliko dana ranije, proslavljena je srpska Nova godina uz hladno pečenje i različit tv-program. Najvrelije je očigledno bilo u Čačku i na BK televiziji jer je Ceca (navodno za dž) pevala najšarmantnijem ministru. Točila se kuvana rakija, mezila se gibanica, a čulo se i prangijanje. Dobro je da avioni nisu leteli, jer se sećam da nas je tokom leta za Tivat pilot uvek obaveštavao kad nadlećemo Čačak. Zamislite taj PVO kad Ceca zapeva i proradi šumadijski čaj. Ovim novogodišnjim koncertom aktuelna vlast je produžila znamenitu ljubav političara i narodnih umetnika. Odmah sam se setio Tita kako sa sombrerom na glavi i nakićenim drugarima dočekuje sedamdeset i neku dok mu na uvce pevaju naše najveće zvezde. Sada je demokratija pa uživa i običan narod.
U jutarnjem programu RTS-a, nakon dočeka, video sam da je najviše ljudi bilo na Svetosavskom platou ispred crkve. Bilo je to spontano okupljanje, bez muzičke pratnje, a jedan od intervjuisanih građana rekao je da su se skupili da upravo tu ispucaju preostale petarde, daju sebi oduška i opuste se. Pitam se, zašto se oduvek najglasnije prangija po crkvenim portama, na mestima duhovnog mira?
Veselo je bilo i u kući Karića. Kako i ne bi kada smo u emisiji „Javna tajna“ na B92 čuli kako su lepe honorare dobijali od Mobtela. Duet DND je objavljivao CD u 300.000 primeraka, a jedna od Karićki je napisala kuvar koji je objavljen u nekoliko desetina hiljada primeraka. Svaka knjiga košta po 12.000 dinara, pa računajte. Verovatno se tako namiču pare i za našu tv-sapunicu. Utešno je znati da profit od mobilne telefonije odlazi na podsticanje kulture. Imaću to u vidu svaki put kada telefoniram.
Unutar ovog patriotskog bloka naročito me dojmio nastup gospodina Ljušića na RTS–u. Na drugom programu sam gledao snimak nekakvog okruglog stola posvećenog srpskim ustancima. Sto je bio na ćoše, a oko stola sve sede glave, akademici, a iza njih karta Srbije iz vremena ustanaka. Na samom početku čuo sam tezu da je ustanike do pobede vodila odlučna želja za slobodom i spremnost da se za nju bez razmišljanja gine. Naročito je ta želja bila jaka, reče Ljušić, kod starijih ustanika. Živa istina, jer sam se i sam uverio da su se tokom devedesetih isti ti matorci vatreno kleli da se neće saginjati (jer ne mogu) i da će piti turske krvi (samo su matori za mobilizaciju). Ne bih želeo da zvučim kao neko ko nije zainteresovan za istoriju svog naroda, baš naprotiv, ali ovakav nekrofilni pristup mi se smučio. On mi prošlost prikazuje kao neprekinuti niz klanja i kasapljenja, a iz te reke krvi se rodila ova naša Srbijica. Pri tome se najveće polemike vode upravo oko broja i identiteta žrtava. Jedina izvesna i naučno potvrđena činjenica naše istorije možda i jeste umiranje.
Na kraju, moram da pomenem istorijsku posetu Dragana Todorovića Palme prijateljskom Parizu. Ako ne znate, Jagodina je postala pobratim sa petnaestom pariskom opštinom, a saradnja je već počela donacijom. Predsednik Opštine se vratio sa dva kamiona specijalne namene. Đubretari iz Jagodine se ponoviše. Na televiziji Palma plus gledao sam opširan prilog o ovom bratimljenju koje će pomoravskom kraju dati frankofonsku crtu. To je i logično, jer mnogo ljudi iz ovog kraja živi i radi u Francuskoj. Zato nema veze što nam Amerikanci uvode sankcije, mi ćemo sa Palmom kod Francuza.
Za to vreme, u Hrvatskoj su izabrali novog/starog predsednika Mesića. Bili su prvi demokratski izbori bez međunarodnih posmatrača. Hrvatska se nalazi pred početkom pregovora o ulasku u Evropsku uniju i u svetu počinju da je posmatraju kao ozbiljnu državu. Tokom televizijskih duela gospodin Mesić i gospođa Kosor su se najviše sporečkali oko vica o Tuđmanu koji je Mesić navodno pričao. Niko nije pokazivao zdrave hrvatske jabuke, ni hrvataski šećer, ni hrvatski cement. Istini za volju, ni izbegli Srbi iz Hrvatske nisu glasali u znatnom broju tako da ne treba gajiti iluzije da je to potpuno normalna zemlja. Ipak, imam utisak da svi mi, poput onih putnika na Surčinu, čekamo normalizaciju međunarodnog saobraćaja.
