Važno je biti jedan od (šestoro) braće ohrabrivanih da se bave stripom od majke koja je ljubitelj stripskih svezaka. Ipak, presudno je biti snažno okrznut pankom da bi se krenulo neobičnim putem u svetu stripa kojim se uputio Haime Hernandez (Jaime Hernandez). Pank je jedan od bitnih uticaja koji su oslabili klasicističku komponentu u njegovom crtežu, koja je držanje do lepote likova i zanatske perfekcije u dočaravanju spoljašnje strane stvari. Haime je, međutim, smesta na početku svoje crtačke karijere bio u stanju da zapuši usta vernicima realističke stilizacije. Bio je kralj crteža dorastao kodiranom ritualizmu mainstreama. Vrlo brzo počeo je da se oslobađa ove teške stilizacijske odore koja sputava jednu drugu vrstu pokreta – unutrašnje pokrete duše.
Britansko izdanje Ljubavi i raketa, izdavačke kuće Titan, opredelilo se za odvojeno objavljivanje ovog strip serijala, koji dele braća Haime i Gilbert Hernandez, za razliku od američkog kapitalnog tvrdoukoričenog izdanja (Fantagrafiks) iz osamdesetih i devedesetih, gde su braća bila zajedno hronološki objavljivana. Godine 1989, u predgovoru za treći tom britanskog izdanja Liza Tatl napisala je da doslovno shvaćen realizam osiromašuje bogatstvo sveta poričući značaj mašte u našim životima – značaj snova, slučajnosti i začudnosti kao takve.
Kao što su mnogi naučnofantastični stripovi u stvari prikrivene ili neprikrivene sapunske opere (Flaš Gordon, Den Deri, Bak Rodžers‚ Džef Hok, Zvezdani jastrebovi/Jastrebovi kosmosa, Kosmički putnici/ Brodolomci vremena…), tako su stripovi Haimea i Gilberta naizgled sapunska opera, a po dubinama svojih karakterizacija i sižejnoj složenosti – vrhunska proza. U tom smislu, njihova revolucija u stripskom mediju je mnogo radikalnija od „nekonvencionalne sapunice s elementima panka“. Ali od sapunice i panka se moralo poći. Pank kod Haimea jeste subverzivan, ali ne na grub, agresivan način. Haimeovi pankeri su bezazleni. Subverzija se ovde sporo, tektonski dešava na nivou pripovedačkog diskursa.
LAKOĆA PRIPOVEDANJA: Zagrebačka izdavačka kuća Fibra (jedan od kvalitetom i kvantitetom najrelevantnijih izdavača u regiji) do sada je objavila četiri „integrala“, što će reći obimne knjige na po dvesto pedeset do tristo stranica, po dve od obojice braće Hernandez. Šta ćete najlepše naći u drugom tomu Haimeovih stripova? Smenjivanje tužnih priča, kakva je Malo čudovište, o bestijariju ljudskih odnosa i granicama ljudske (ne)prihvaćenosti, i grafičkih psihodelija, kakva je Kraljica Rena u 34. Nalik tragici priča o bokserima kakve su znali da ispričaju još jedino Sampajo i Munjoz, jeste priča Kuća bijesnih žena. Haime, međutim, pripoveda lakše, neophrvan u potpunosti težinom.
Dejvid Gibons i Darko Macan, u svojim ranijim predgovorima za Ljubav i rakete, s mnogo razloga su naglasili fascinantni kreščendo, „pojačavanje gasa do daske“ akcionog SF idioma u sceni kada Megi visi iz helikoptera nad džunglom, a ispod nje ostaju dinosaurus u agoniji i eksplodirajući svemirski brod. Još mnogi drugi crtački, više nego impresivni tehno-dinosaurusovski pasaži mogu se sresti na ranim tablama Haimea Hernandeza, ili pak ženska tela savršeno lepa i dizajnirana na način na koji je to umeo da radi Sten Drejk u Srcu Julije Džons. Ovakve elemente ćete sve manje nalaziti u drugom i svim kasnijim tomovima njegove sage. Ali zašto, kad je lepo? Čak i u početnom kreščendu akcionog SF idioma Haime ga već parodira: Peni uzvikne „Vau! Od ovog se prave stripovi!“, a Megi požuruje naše čitanje: „Iiik! Neka netko okrene stranicu! Vide mi se gaće!“ Ovo je, međutim, samo početak Haimeovog distanciranja od klasicističke tradicije stripskog kanona jednog Aleksa Rejmonda. Rejmond, Drejk i Haime Hernandez, sva trojica, sjajni su kostimografi. Pripovedanje dizajnom je, međutim, za Haimea samo početna referenca uz pomoć koje hoće da putuje mnogo dalje. To je tek jedan od Haimeovih paradoksa. On takođe namerno ubacuje detalje neobjašnjive sa stanovišta zanatskog realizma u pozadine svojih stripskih prizora, dok je njegov brat Gilbert upravo tu tendenciju vizuelne slobode asociranja u svom opusu doveo do poetičkog vrhunca. Da je Haime umeo i te kako da uči od Gilberta, koji naizgled i po verovanju mnogih nedovoljno upućenih posmatrača slabije crta, dokaz su Kraljica Rena u 34, Smrt Speedyja Ortiza, Devedeset tri milijuna milja od sunca… i dalje ili, pak, Muhe na stropu.
NACRTATI ŽENU: Jednom sam pisao o odnosu Mila Manare prema ženama u njegovim stripovima, pomažući se Kunderinom podelom muškaraca na one koji u svakoj ženi tragaju za uvek istom, idealnom ženom i one kojima je veća strast u konkretnoj ženi prepoznati ono njeno, posebno, samo njoj svojstveno, ili bar do tada neotkriveno u prethodnim ženama. Manara naglašeno pripada prvoj grupi tragača. U svim njegovim ženskim likovima (onim seksualno poželjnim, a gotovo svi su, gle ti njega, baš takvi!) lako prepoznajemo uvek istu ženu. Manara ideal žene pretvara u stereotip. Umesto da pokuša da isplete motivacionu mrežu iz samog ženskog lika, on ga dekorativno interpretira od spolja i time se priklanja načelu dizajniranja, nimalo ne mareći za egzistencijalni naboj karaktera žene o kojoj govori.
Haimea opseda potpuno suprotan pravac egzistencijalnog putovanja. Zašto je žensko rvanje tako dobra tema za njega? Zbog labavljenja stereotipnih polnih uloga, mogućnosti njihovog preispitivanja. Da li je to prijatno, lako štivo? Intrigantno i emocionalno preispitujuće. Kako je Haimeu uspelo da održi ovde vrlo neizvestan balans lakoće i težine? Nizom paradoksa. Kao što rekoh, njegov pripovedački ton nije ozbiljan i turoban na način Sampaja i Munjoza. Haime nam nudi, bar na prvi pogled, pripovedačku lakoću. Možda najvažniji u nizu paradoksa njegovog pristupa je „vremenski tunel“: ne samo starenje nego i kretanje napred-nazad u vremenu. Šta to Haimea toliko interesuje? Flashbackovi i flashforwardi. Ko je još u stripu pripovedao tako sjajne, nezaboravne i zanimljive priče o starenju i debljanju? Što je još važnije, Haime je svoje priče odveo iz SF-a u periferijsku svakodnevicu. Od Mehaničara do Lokasa, od izuzetnog i žanrovski ispeglanog ka jednoj autentičnijoj igri pripovedanja. „Ženskost“ u Haimeovim stripovima posmatrana je i od spolja i iznutra. Tačnije, mnogo više iznutra. Ovo je feminističkije delo od mnoštva akademskih ženskih studija.
TRAGANJE ZA NIJANSOM: Sjajan osećaj za pokret i stripsku sekvencijalnost Haime je usmerio u drugačijem pravcu od zanatskog perfekcionizma. Uvodna duža priča u prvom tomu (Mehaničarka Megi), koja opisuje četrdesetak dana u džungli, do detalja je iscrtana, išrafirana do savršenstva (toliko da bi mu počivši Radovan Devlić pozavideo). Ovo detaljisanje uvodne epizode podseća na način na koji je Den Beri briljirao svojom uvodnom epizodom „Svemirski zatvor“, kojom je predstavio svog Flaša Gordona. Takve ekstravagance ne traju dugo. Moć transformacije koju Haime do šokantnosti poseduje, on je usmerio kasnije ka potrazi za nijansom. Uputiti se od specijalnih efekata ka studiji raspoloženja, i stići tamo. To je najkraći rezime Haimeovog dugog putovanja. Takvog jednog putovanja poduhvatio se nešto kasnije i Dejvid Macučeli, grafički još znatno radikalnije.
Slediti dekonstrukciju superherojskog i SF žanra u Haimeovom delu je moguće i opravdano, to je ono što Macan implicira dovodeći u vezu revizionističke superherojske stripove sredine osamdesetih sa Ljubavlju i raketama, u to vreme redovnom literaturom Alana Mura. Ipak, postoji jedno međutim. Bez obzira na to što nije reč o ruralnom Gilbertovom nego urbanom (periferijskom) Haimeovom pripovedačkom okolišu, pokazuje se da direktnih crtačkih i pripovedačkih, bilo tematskih bilo sižejnih nastavljača Haimeovih stripskih dostignuća nema. Ili se možda bolje zadovoljiti indirektnim uzorima? Manje privlače epigone.
Možemo se beskrajno raspravljati ko je ponajviše doneo poštovanje stripu kao umetničkoj formi grafičkog romana, Vil Ajzner, Alan Mur, Art Spigelman, Nil Gejman, Čarls Berns, Denijel Klouz, Kris Ver, Marđan Satrapi… Jedno je, međutim, sigurno – glasovi braće Hernandez dali su nešto neponovljivo novo početkom osamdesetih godina dvadesetog veka. To zvuči jednako uzbudljivo i ispunjavajuće i danas.
