Na granicama tela

Jednom prilikom veliki književni istoričar i filolog Pavle Popović rekao je da – kad je reč o pravim pesnicima – “uvek treba izdati sva njihova dela” i tome se, izgleda, ni vek kasnije nema šta prigovoriti. Ciklus priča o gospođici B., koji je praktično prvi objavljeni rukopis iz zaostavštine Davida Albaharija, potvrđuje i preduslov – da se radi o velikom piscu – i tezu da treba objaviti sve što je radio. U ovom izdanju priče o gospođici B. objavljene su zajedno sa ranim romanom u pričama Sudija Dimitrijević, i taj postupak Nikole Petakovića, urednika nekoliko poslednjih Albaharijevih knjiga i njegovog najbližeg saradnika u tom periodu, ima dvostruko opravdanje. Ukoliko se i ostavi po strani činjenica da je sam rukopis obima dovoljnog pre za plaketu nego za makar i skromniju knjigu, s jedne strane ovim združivanjem se posle tridesetak godina prvi put ponovo objavljuje i čitalačkoj/književnoistorijskoj javnosti i proveri podastire Sudija Dimitrijević, a to, s obzirom na strukturne sličnosti, s druge strane, nudi neposrednu mogućnost sagledavanja i upoređivanja Albaharijevog početka sa završnim činom opusa.

...

Gospođica B. se prvi put pojavljuje u kratkoj priči “Gospođica B. i sreća”, poslednjem proznom medaljonu iz knjižice 21 priča o sreći (2017), ali uprkos nesumnjivoj sličnosti, ili čak psihološkoj istovetnosti – ako se i zanemari, mada ne može, njena tematsko-formalna uzglobljenost sa ostalim pričama – biografski detalj, da radi u školi, nasuprot gospođici B. iz poslednjeg rukopisa, u kome je pozorišna rediteljka, govori da se između njih ne može staviti znak jednakosti. Otuda, kao i iz ubedljivijeg razloga – što Albahari nikada nije prenosio tekstove iz jedne u drugu knjigu – ove priče nema u knjizi Gospođica B., niti tu, zapravo, treba da je bude.

Ali s tim u vezi zanimljiv je komentar Vladimira Tasića iz pogovora 21 priči o sreći, koji se odnosi na ovu priču: “Pisac sluti da tu nije kraj. Završiti na bozi, u poslednjoj priči iz zbirke? Nema te ironije… Naracija prelazi u klasičnu formu naravoučenija: možda je to priča o prvom koraku gospođice B. na putu ka sreći. Ko zna? Na njoj je da odluči, da se poveri delanju u skladu sa odlukom. Otvoren kraj. Da.” Iako sada ne možemo znati da li je Albahari bio podstaknut ovim Tasićevim čitanjem, tek, u narednim godinama, on je nastavio da ispisuje priče u kojima je gospođica B. glavna junakinja.

Ovaj slučaj, iako redak, nije sasvim usamljen u Albaharijevom opusu. U knjizi Drugi jezik (2003) postoji priča “Kralj”, čiji je glavni junak donekle sličan kralju iz poslednjeg Albaharijevog romana, ili metaforično rečeno: na pola puta između pape iz istoimene priče u knjizi Jednostavnost i kralja iz Pogovora; sličan, dakle, ali ne i potpuno identičan. No, bilo kako bilo, za razliku od Sudije Dimitrijevića, u kome se sadrže sve odlike poetike mladog Albaharija (dubinska psihološka analiza likova, male građansko-porodične drame, fragmentarnost priče, precizno ocrtan društveno-kulturni ambijent u kome se radnja odigrava itd.), koji hvata zalet za svoje najrevolucionarnije knjige iz osamdesetih i devedesetih, Gospođica B. predstavlja sažetak poslednje faze njegovog opusa, koju u manjoj ili većoj meri obeležavaju sve pobrojane stilsko-poetičke karakteristike, ali sada donete u iskošenoj, blago karikaturalnoj vizuri. Kao da je svojim poslednjim knjigama, uključujući dakako i nedovršenu Gospođicu B., Albahari hteo da nam kaže da ono tragično ne treba shvatati baš tako ozbiljno.

Stoga ne treba da čudi što su ironija i humor osnovni i najupečatljiviji sastojci ovih 12 priča (polovina ih je inače objavljena u zborniku Veljkovi dani 2017. i časopisu “Dometi” 2018). Jer gospođica B. u njima (nastavlja da) traga za srećom, i u tim prilikama upada u različite (gorko)komične situacije: u priči “Povest o gospođici B.” dvojica pisaca, sa kojima ima dogovor da se nađe u hotelu, u zakazano vreme se smišljeno ne pojavljuju, da bi ih potom, na njihovo zaprepašćenje, ipak našla; ili priča “Promena stava”, u kojoj gospođica B. na vrhuncu ljubavnog čina odlučuje da svog mladog saradnika sutradan izbriše sa spiska učesnika u predstavi koju režira, da bi ostala dosledna svom principu po kome nikada ništa da ima sa svojim saradnicima; ili priča “Gospođica B. u biblioteci”, u kojoj ona, koja ne voli biblioteke, vodi ljubav u stanu koji je biblioteka, na ležaju od knjiga, koje se, tokom tog čina, zabijaju u nju i ostavljaju joj ožiljke svud po telu, itd.

Poslednju fazu Albaharijevog stvaralaštva karakteriše i specifično apstrahovanje društveno-istorijskog konteksta, kao da je spoljašnji svet, a posebno njegov socijalno-politički sadržaj na neki način prestao da ima značaj za Albaharijeve junakinje i junake, kao da se sve ono važno dešava isključivo unutra i prestaje na granicama tela. Tako i priče o gospođici B. uglavnom tematizuju njene manje-više neuspešne potrage za idealnim muškarcem i telesnim zadovoljstvima, ili male psihološke ratove koje vodi sa sobom i ljudima iz svog najbližeg okruženja. U tako zadatim okvirima, nijedna pobeda niti poraz nemaju snagu udara sudbine, već su jedan u nizu doživljaja. Sve do sledeće priče. Sledeće sudbine.