I dok malobrojni pripadnici alternativnog muzičkog kružoka na jedvite jade pokušavaju da održe korak sa vremenom u kome žive, uporno insistirajući na emocijama sopstvenog uzrasta, u svetu hip hopa, producenti, od kojih malo ko ima i trideset godina, vode gerilsku utakmicu za prestižni pehar koji nosi ime Briana Wilsona, megaproducenta svih vremena. Najpopularniji žanr novog milenijuma s lakoćom je inkorporirao u sebe sve njemu dostupno muzičko nasleđe. Filmski saundtrak i akademska avangarda bili su samo demonstracija drskosti i talenta.
U tom svetu su N.E.R.D. (skraćeno od No-one Ever Really Dies), ranije poznati kao The Neptunes, samo (samo!) prvi među jednakima. Dva momka Pharell Williams i Chad Hugo, poreklom iz Virdžinije, kredibilitet su stekli praveći matrice za Kelis, Ol Dirty Bastarda, Noreagu, kao i za Jay-Z-ija, Usher, N Sync, Mobyja i pop-ska bend No Doubt. In Search Of je ćele-kula njihove karijere, u kojoj niz semplova kaleidoskopski, poput lobanja u niškom spomeniku, u svojoj zastrašujućoj jednostavnosti, izaziva istu jezu pred tako sumiranom istorijom. Ovog puta muzičkom.
N.E.R.D. poput Outkasta i njihovog producentskog tima Organized Noize, ili Timbalanda i Missy, akcenat ispravno stavljaju na dinamičan ritam, izdižući hip hop sve ubrzanije iz stondiranosti gandža psihodelije u koju je posrnula Wu Tang imperija ubrzo nakon uspona svojim Enter The Wu Tang albumom. Na izvestan način, naglašeno korišćenje sintisajzera i elektronike, iako za ovaj trenutak esencijalno, zapravo se može posmatrati i kao retro dijalog sa počecima hip hopa i breakdancea, kada je Afrika Bambataa semplujući Kraftwerk odškrinula vrata budućnosti hip hopa, ali kroz koja od tada niko ozbiljan nije prošao.
Iako svoj producentski obrazac opisuju kao sudar hip hopa sa psihodelijom klasičnog roka, N.E.R.D. su mnogo više od sajber Sly Stonea ili kiborga Umetnika Oduvek Poznatog Kao Prince. U pesmi Provider impresivno je kako se street-talkin rock u maniru Everlasta pretapa u lepršavi ritam popa šezdesetih kojim je svojevremeno gospodario niko drugi nego Burt Bacarach. Stay Together kao podvodni sempl ima deonicu na harmonici nekog ultra-avangardnog šlager-majstora, dok je glas gostujuće Kelis u pesmi Truth Or Dare najbolje producirani ženski vokal još od samofinansirajuće Ofre Haze i njenog egzotičnog hita Im Nin Alu.
Međutim, sličnost sa liderom Beach Boysa ne ostaje samo na vrhunskim zvučnim rezbarijama. Pesma Run To The Sun je pesma o mojoj baki koja ima leukemiju. Fizičari kažu da vreme i prostor konstituišu realnost. Ako bi moja baka uspela da odjuri do Sunca, izvan Zemljine orbite, njena bolest bi nestala… Ili tako nekako, tvrdi Pharell. Plus komična upotreba maski sa likom Georga W Busha, plus izjava da bi za nošenje oružja trebalo da se služi kazna od sto godina zatvora (što bi, otprilike, 99,9 odsto hip hop komune osudilo na višeživotnu robiju!), plus idealan bend, po mišljenju N.E.R.D., činili bi James Brownov bubnjar, Stevie Wonder (prateći vokali), Janis Joplin (glavni vokal), basista iz Earth Wind and Fire, Jimi Hendrix (gitara), članovi benda trebalo bi da izgledaju poput Michaela Jacksona ili Donalda Fagena, a rep deonice odradio bi Ol Dirty Bastard, da održi stvar na ivici.
Slušajući album No-one Ever Really Dies čovek ne može a da se ne zapita za čim se tu zapravo traga. Ove godine samo jedan ženski trio ima bolju party ploču, ali kao što Pharell i Chad rekoše – droge te ne dižu, one samo podstiču takva osećanja u tebi. In Search Of ne traga ni za čim, on samo podstiče potragu. Baka koja trči prema Suncu, a ko ne bi pošao za njom?
