Muzika ljudskosti

Rudreš Mahantapa (Rudresh Mahanthappa) jedan je od najvažnijih novih stvaralaca u savremenom džezu. Ovaj alt-saksofonista, naporedo sa kolegom, pijanistom Vidžejom Ajerom – još jednim Amerikancem indijskog porekla – danas kreira najređu od svih vrsta: originalnu, a istovremeno komunikativnu muziku, koja ushićuje podjednako sve koje dotakne. Mahantapa je za svoj poslednji album Bird Calls (ACT), dobio najveća priznanja svetske džez zajednice: Downbeat je proglasio ovaj omaž Čarliju Parkeru za najbolje izdanje prošle godine, birajući Rudreša usput za najboljeg alt-saksofonistu i kompozitora. Mahantapa će biti jedan od gostiju 31. Beogradskog džez festivala i nastupiće u Domu omladine u subotu 31. oktobra.

„VREME„: Danas živite i stvarate u Njujorku, ali je vaš život nekako nastajao u sintezi čak tri kontinenta – uzimajući u obzir vašu indijsku prapostojbinu, „italijansko“ rođenje u Trstu i dugogodišnji život u Sjedinjenim Državama, koje su verovatno vaša „prava“ domovina. Kako se to vama lično čini kada pomislite – Azija, Evropa, Amerika, sve u jednoj ličnosti koja svira vrhunski džez današnjice?

RUDREŠ MAHANTAPA: Puno vam hvala na lepim rečima: znate i sami kako informacije sad putuju brzo. Muzika je postala globalni jezik, ali, bez obzira na tu opštepoznatu činjenicu, moram da istaknem kako je uvek postojala jaka povezanost svih ljudi širom sveta u radostima i bolu života koje su iskusili. Ovim želim da kažem da savremeni izraz u džezu nema geografskih ograničenja. To je muzika ljudskosti.

Ima nešto veoma specifično u indijsko–američkom doprinosu zvuku džeza danas. Kako biste vi objasnili taj indijski doprinos muzici danas, taj osobeni lični i nacionalni začin?

Ja sam deo prvog brojnog naraštaja Indoamerikanaca, koji se osmelio da krene u potragu za netradicionalnim karijerama u životu. Ljudi indijskog porekla obično su u SAD bili doktori, inženjeri, naučnici u oblasti informatike i kompjutera. Ja sam građanin sveta. Nasleđe igra važnu ulogu u mom radu, ali je iskustvo pregovaranja jedne smeđe osobe kao što sam ja, sa američkim pejzažem i okolinom, ono što odjekuje svime što radim.

Vi ste u svojim ajfon eksperimentima pomalo bili inspirisani Mesijanom? Koji su vaši omiljeni kompozitori klasične muzike, usput?

Bartok je za mene ogroman, isto kao i Berg i Vebern.

Ko su vaši najomiljeniji džez autori?

To se veoma razlikuje, od perioda istorije i tehnike sviranja. Obožavam Djuka Elingtona. Volim Stiva Lemana. Od svakog se može nešto naučiti. Stvarno i iskreno.

Koji je bio najvažniji trenutak u vašem životu kada ste odlučili da se prihvatite nekog instrumenta, je li to od početka bio alt–saksofon? Ko je sve u vašoj porodici svirao ili pevao i koja su vaša tinejdžerska iskustva na tom planu?

Svi smo svirali blok-flautu u osnovnoj školi, kad sam imao sedam godina, ali sam ja jednom došao i pitao majku da me pošalje na privatne časove. Tako da sam potom svirao baroknu blok-flautu dve godine i onda se prebacio na saksofon, kada sam dorastao po godinama tome, u skladu sa školskim programom. Moj stariji brat je svirao klarinet u školskom orkestru. Preporučio mi je da sviram saksofon, rekavši mi: „Izgleda da se momci u džez bendu bolje zabavljaju!“ Nema tu neke veće i neverovatnije priče, od tog ubedljivog saveta mog brata.

Da li postoji tradicija sviranja nekog duvačkog instrumenta nalik saksofonu u Indiji?

U Indiji postoje slični duvački instrumenti – ‘shenai’ na severu i ‘nagaswaram’ na jugu. Ali nisam otkrio tradiciju sviranja na njima sve dok nisam već bio na fakultetu. Međutim, posle toga, veoma uticajan za mene je bio Kadri Gopalnat, veliki saksofonista karnatske muzike, sa kim sam kasnije i sarađivao.

Kako vidite razliku između školovanih i samoukih muzičara danas? Imaju li ovi drugi, recimo u džezu, ikakvu šansu?

Išao sam u školu pošto nisam znao nijedan drugi način da nešto naučim. Moj otac je bio profesor na univerzitetu, tako da su opcije da nešto naučim sam od sebe bile minimalne, i nisu izgledale kao racionalna mogućnost. Toga nije bilo u našem DNK! Postoji milion načina da se nešto nauči, ali se sve svodi na isto: originalnost, integritet i ličnost. Preovlađujući problem sa velikim brojem džez škola jeste u tome što one ne stavljaju veći naglasak na razvoj onog naročitog, ličnog zvuka. Kao da se džez danas predaje u vidu neke formule, u vrlo sterilnom okruženju.

Kada ste postali svesni svog indijskog porekla? Da li je u vašoj porodici intenzivno negovana veza sa domovinom vaših predaka, da li se slušala i izvodila indijska muzika, ili ste odlučan korak u tom susretu sa indijskim zvukom imali vi lično u nekim docnijim godinama?

Za mene se sve to odigralo na univerzitetu, kad sam shvatio da nisam ni beo ni crn. Imao sam jedinstvenu, samo moju sopstvenu vrstu krize identiteta. Kao da je muzika postala deo tog mog puta ka upoznavanju samog sebe, otkrivanju ko sam ja i na koji način se uklapam u ovaj svet okolo.

Čemu vas je najviše podučio vaš učitelj Džo Vajola na Berkliju?

Budi to što jesi. Budi skroman. Uvek postoji neko tamo napolju ko svira bolje nego ti.

Preko njega ste došli i do velikog Bankija Grina, da li se sećate okolnosti u kojima ste otkrili ovog majstora i docnijeg saradnika?

Zapravo mi je Džo Vajola pozajmio Bankijev album Places We’ve Never Been. Ta ploča mi je promenila život. Pozvao sam odmah sutradan Bankija u njegovu kancelariju, tako je počelo jedno sjajno prijateljstvo.

A kako je izgledalo otkrivanje i kreativni susret sa Kadrijem Gopalnatom?

Prvi put sam sreo Kadrija u Bostonu 2003. Poznavao sam njegovu muziku od 1992, ali ga nisam susreo nikad do tada. Bio sam u Njujork Sitiju u to doba, pa sam se zaleteo u Boston da ga vidim kako nastupa… Otišao sam da ga pozdravim u garderobi za umetnike, te sam mu dao kopiju svog albuma Black Water iz 2002. Ne znam da li ga je ikad preslušao, ali mu se mnogo dopala činjenica da postoji neki Amerikanac poreklom iz južne Indije koji svira saksofon. I dopalo mu se moje ime! Još jedno divno prijateljstvo je tako počelo…

Veoma često se pominje ime Čarlija Parkera u vezi sa vama, ali svi stalno ističu vaš originalan način čitanja i promišljanja Parkerovog dela, kao i sasvim autentičnu „korespodenciju“ sa njegovom filozofijom, čulnošću i naukom sviranja? Je li on bio samo rastan svirač ili ipak i naglašeno spiritualna osoba, kakav je vaš doživljaj njegove celokupne karijere, ličnosti i njegovog života na sceni i van nje?

Hmmm. Mislim da o ovoj temi može da se napiše knjiga. Reći ću vam zato samo ovo. Kad sam prvi put čuo Čarlija Parkera, dve stvari su se desile: pomisao da bih mogao da svoj život posvetim sviranju muzike prostrelila je moj um prvi put izistinski. Povrh svega, uvek sam osećao kao da Čarli Parker svira meni i samo meni. Ovim hoću da kažem kako njegov rad govori ljudima na jednom vrlo bazičnom i ličnom nivou. Svako i bilo ko može da uspostavi odnos i uživa u muzici Čarlija Parkera. Bez obzira na rasu, etničko poreklo, klasu, prihode, njegova muzika bila je prosto muzika za ljude, za svakoga od nas.

Kako vidite budućnost muzike? Hoće li ona i dalje ostati razdvojena po žanrovima, periodu, poreklu, geografiji?

Najvažniji radovi nadilaze žanrove – najnovije generacije imaju do sad najeklektičniji ukus u džezu… Industrija zasnovana na izdavačkim kućama i radio stanicama više nema tu moć da lepi razne etikete na muziku i deli publiku. Svi to sad znaju. Na primer, ima toliko čudesnih stvari koje se dešavaju u svetu elektronske muzike – to će biti snažan element u budućnosti, koji će se osetiti u prekoračenju svih stilova i žanrova. Kao rezultat ovog mešanja, mnogi umetnici sad prosto odbijaju da svojoj muzici daju stilsko određenje ili čak bilo kakvo posebno ime. I to je jako dobar izbor!