Mušičavo i lucidno

Možda i grešim, ali ne mogu se oteti dojmu da će mlađi čitaoci, oni koji su se formirali u devedesetim, ugledavši ime autora ove knjige uglavnom slegati ramenima ili se zapitati who–the–hell. Tako je, elem, nekako ispalo da je pripovedač i romansijer (te radio-dramatičar i godinama prepoznatljivi muški vokal „Poetskog teatra 202″…) Svetozar Vlajković, jedan od bitnih beogradskih (u mnogo suštinskijem značenju od pukog mesta stanovanja) pisaca sedamdesetih i osamdesetih, baš negde s nadolaskom Zlih Vremena počeo da otklizava u poluzaborav, u javno polupostojanje. Nije da Vlajković nije i dalje pisao i objavljivao, ali em te knjige nisu bile tako dobre kao neke prethodne, em su mahom izlazile kod nekih opskurnih izdavača (tja, ni ova kojom se ovde bavimo u tome nije izuzetak). Ishod: Vlajkovićev je opus danas jedan od onih pomalo zaturenih, zagubljenih u tranziciji, jedan od onih koje manje-više previđaju istoričari i antologičari moderne „beogradske proze“. Šteta? Jeste. Nepravda? Svakako, bar kada se radi o njegovom najboljem periodu, onom obeleženom knjigama kao što su Vera, Pokretne stepenice, Večernji trkači ili Dobar provod. Mada se zbog toga ne treba mnogo sekirati: knjige su kao voda, uvek nađu svoj put…

Sada se, međutim, Vlajković javlja s „nečim potpuno drukčijim“: Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj memoarska je proza par ekselans, svojevrsno svođenje računa jednog pisca sa sobom, bližnjima, književnom čaršijom i ostalim što je činilo okruženje, iliti neizbežne kulise njegove egzistencije. I Vlajković, bogami, taj žanr shvata doslovno, ne libeći se ja-pa-ja pristupa, ne koketirajući mihizovski sa „autobiografijom o drugima“: ne, Vlajković će u „Don Žuanu…“ em iscrpno opisati sve ono glede „životnog i stvaralačkog puta“ za šta misli da je važno da znamo, em iskoristiti priliku da skreše u brk ono što mu sleduje svakome ko mu je kadgod i gdegod stao na put… Ovo mestimično istresanje gorčine – ili pre: mrzovolje kao životnog stava – ponekad malo odviše zaliči na tipično spisateljsko vajkanje o tome kako je njegova veličina nedovoljno prepoznata i cenjena, za razliku od kojekakvih mediokriteta, mrsomuda i picopevaca koji prekomerno i nezasluženo porastoše na račun našeg autora… U tom su smislu Vlajkovićevi autobiografski zapisi ponekad vaistinu pravi ego-memoari, do te mere da to postaje zabavno. Ne pateći od autoriteta (što je pohvalno – kad je suvislo), Vlajković će rado podeliti pokoju packu ama baš svakome ko mu se nečim zameri – od Ive Andrića do Davida Albaharija, via Jovan Ćirilov! Ipak, ovo povremeno mrzovoljno međuspisateljsko olajavanje treba strogo odvojiti od trivijalne strategije trača, tako popularne u današnjoj i ovdašnjoj (para)literaturi. Vlajković načelno nikome ne zaviruje u gaće, lonac i buđelar: radije se spori sa ljudima koji imaju drugačije shvatanje književnosti od njegovog, ili pak u nekom trenutku nisu bili dovoljno susretljivi prema njegovoj građanskoj osobi ili književnom delu…

Razume se, pisac „ima pravo“ na ovu vrstu ćudljivosti u ovakvom štivu. Značajnije je, uostalom, napomenuti da je „Don Žuan beogradski…“ – ispisan više eliptično nego linearno-hronološki – u svojim boljim momentima više nego intrigantan i dragocen fragmentarni prikaz (jedan od bezbroj mogućih, dakako!) društvene, medijske i književne atmosfere Beograda i SFRJ još od ranih šezdesetih pa do druge polovine osamdesetih godina, dakle epohe koja nam danas izgleda već tako zaumno daleko, a opet, bez čijeg razumevanja nećemo mnogo toga razumeti ni o sadašnjosti. Od studentskih dana preko sumornog argatovanja u sudskoj rubrici „Borbe“ – koje Vlajković ne samo da moćno opisuje, nego usred kojeg ispisuje i jedan pravi pamflet protiv novinarstva kao takvog, koji me je silno zabavio… – do dugogodišnjeg okapanja na Radio Beogradu, te natezanja sa izdavačima i pozorišnim upravama, Vlajkovićevim zapisima špartaju likovi malih i malo većih moćnika, direktorčića i uredničića, pisaca i onih koji se takvima predstavljaju, zavičajaca (koje prezire), disidenata (u koje sumnja), postmodernista (u koje ne veruje), pozorišnog sveta (do kojeg ne drži) etc. Gotovo programatski odan selinovskim romantičnom (anarho)individualizmu, pisac se – za nekoga možda narcisoidno, za drugog autentično i ubedljivo – postavlja kao nepotkupljivi surfer kroz sopstveni život i literaturu, te lucidni opservator svega i svakoga ko se na toj plovidbi o njega očeše… Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj knjiga je koja (možda) pati od mušičavih ma(ha)na karakterističnih za jednu ličnost, ali i obiluje vrlinama zbog kojih je vredna čitanja, i kojom je Svetozar Vlajković podsetio zaboravne ne samo na jedan istorijsko-kulturni pluskvamperfekt koji nas se ipak još i te kako tiče, nego i na jedno kanda još nedovoljno pročitano književno delo.