To su fotografije poslate mejlom, u različitim prilikama, za različite potrebe, najzad, u različitim veličinama. Upravo to je osnovni kriterijum njihovog izbora za ovu izložbu. Možda su ih primaoci prosledili dalje, možda su objavljene negde, na webu, u novinama, ili katalozima… Možda su printane u obližnjim fotografskim radnjama kako bi završile na zidovima, ili u fiokama. Neke su prosto zaboravljene na hard diskovima, u folderima koji sve više zamenjuju porodične, retko otvarane albume. Samim tim što su poslate, ove fotografije već iscrtavaju određene putanje, ali istovremeno i moguće vektore koji kartografišu jednu virtuelnu mrežu prijatelja.
Izabrane po ovakvom kriterijumu, fotografije Goranke Matić se približavaju onim slikama-prizorima, slikama-situacijama, koje u svesti posmatrača prizivaju nejasne obrise horizonta događaja. Sa ovim izmeštanjem izvan ustaljenog čitanja fotografije težište više nije na uhvaćenom trenutku ili na režiranoj situaciji, već pre na serijama, gde slike koje čine seriju više nisu povezane jasnom kauzalnom vezom, već su slučajne i diskontinuirane. S onu stranu fotografskih žanrova ove fotografije postaju slike koje su „okružene izvesnom atmosferom sveta“ (Sartr).
(…) Ove fotografije nije potrebno svesti pod neku zajedničku odrednicu, kao što i svako svrstavanje prema fotografskim žanrovima ovde nema nikakvog značaja, jer je u pitanju njihov odnos kao singularnih slika, gde one, s onu stranu bilo kakvih razvrstavanja, grade sasvim privatni haosmos. Čini se da ovaj haosmos neprekidno balansira na samoj ivici ponora melanholije, ali ipak ne upada u nju, upravo zbog tog haotičnog, braunovskog kruženja samog sećanja. Pad u melanholiju postaje moguć kada se slika-sećanje aktuelizuje u nekom „pažljivom prepoznavanju“, u nastojanju da se neka situacija, neko lice (grimasa), neki razgovor što detaljnije rekonstruišu u bartovskom smislu – „to je bilo“.
(…) Na neki paradoksalan način na ovim fotografijama su „prijatelji“, aktuelni ili virtuelni – oni koji se svaki dan sreću i oni koji se nikada nisu videli. Mnogi od njih, koji su na ovim slikama, se i ne poznaju, ali virtuelno postoji putanja između svakog od njih. Između ova dva pola, aktuelnog i virtuelnog, nalaze se svi mogući „slučajevi“; prijatelji koji se redovno viđaju, prijatelji koji se ponekad čuju, oni koji su prestali da razgovaraju čak i ako su zaboravili zašto, oni kojih više nema, kao i oni koji su u međuvremenu odrasli, oni koji… Između ove dve tačke mogući su najrazličitije „situacije“ i najneobičniji scenariji, oni koje pokreće neka emocija, neki afekat, ali i oni, koji zamrznuti u nekoj vremenskoj slici, nezaustavljivo tonu u vlastiti zaborav. Tako se u slučaju „pažljivog prepoznavanja“ može učiniti da neko nedostaje na jednoj fotografiji, ili pak da neko ne pripada nekoj situaciji, da je slučajno uhvaćen, ali to bi značilo brzopleto svođenje „prijateljstva“ na neki okoštali obrazac „prijateljstva“.
Mreža sećanja neprekidno upućuje s onu stranu ovakve okamenjene slike prijateljstva, neprestano prizivajući, ne samo najrazličitije virtualne susrete i neobične scenarije, već i jednu „zajednicu“ onih koji dele isti/srodan… osećaj vremena u kojem žive. A upravo je ovakva zajednica, zasnovana na mrežama sećanja, preduslov jedne drugačije politike.
