Moć spekulacije

…filozofija je ples, zaludna igra mišljenja.

Za razliku od Stilskih vežbi Rejmona Kenoa u kojima se, kako je napisao Kiš, pokazuje trivijalnost teme, beznačajnost materijala koji se obrađuje, a sva težina prebacuje na postupak, način pisanja, odnosno formu, u filozofskim varijacijama Mladena Kozomare, koje se, poput Bahovih fuga, ulančavaju gotovo opsesivno, ponavljaju u spiralnom uvrtanju, u opsednutom filozofskom plesu, u nezadrživoj filozofskoj spekulaciji kada se problem identiteta ukazuje ogoljen u svome paradoksu – identitet je uvek neidentičan, ponavljanje ne konstituiše identitet nego razliku – predmet se, zapravo, tek uspostavlja: zajednica, govor, javnost i sloboda, predmeti Kozomarine spekulacije, sada naležu na svoj pojmovni temelj. No, šta je to spekulacija?

Spekulacija (od latinskog speculum, ogledalo) uvek je (već) neka igra odraza, ogledanja, refleksije, igra u kojoj se igramo sobom i sa sobom. Bivajući pred ogledalom postaje nam uočljiv naš odnos sa samima sobom. Ne, dakle, puki odnos prema onome što vidimo u ogledalu, prema predmetu koji posmatramo, prema nama koji smo, istovremeno, pri sebi i izvan sebe, ovde ali i na nekom drugom mestu (heterotopija) – jer odraz, ma koliko nas verno predstavljao, nije drugo do to, predstava, slika, prilika, ono što smo mi, ili neko drugi, pred-metnuli pred sebe – već odnos prema odnosu, zaplet koji ide korak dalje od pukog odnosa između posmatrača i onoga što on posmatra. Taj trenutak, kada u igru ulazi odnos prema odnosu, to je početak filozofske spekulacije. U hegelovskoj tradiciji, filozofska spekulacija počinje kada u igru refleksije uvedemo i ono negativno, kada negativno nije ono što ne uzimamo u obzir, jer je negativno, nego kada postane konstitutivno za dalje kretanje mišljenja, odnosno pojma.

Četiri predavanja o umu, treća knjiga beogradskog filozofa Mladena Kozomare, od prve nas reči ubacuje u vrtloge spekulativnog mišljenja, u odnos prema odnosu, tako da se podnaslov knjige „Kratak kurs uvođenja u filozofiju“ pokazuje nekom vrstom zavodljivog mamca, obećanje koje autor, u skladu sa desetinama paradoksa koje raspliće i spliće u svojoj knjizi, istovremeno i ispunjava i ne ispunjava (zavisi od perspektive). Početnik u filozofiji, ili slučajni čitač, brzo će uleteti u odlično postavljenu pojmovnu mrežu u kojoj će, za tili čas, početi da se batrga uhvaćen njenim lepljivim pojmovnim nitima, kao mušica. Utoliko podnaslov u kojem se nudi nekakvo uvođenje u filozofiju – a uvođenje bi, prema očekivanju, moralo biti primereno neznanju onih koji se iniciraju – izneverava očekivanja: umesto ugodnog, ili makar laganog ušetavanja u filozofiju, dočekuju nas teško prohodne pojmovne staze. S druge strane, međutim, u filozofiju se može ući samo filozofiranjem: pripremne radnje za ulazak u filozofiju ne postoje, što Kozomarin „uvod“, kao eminentno filozofski tekst, nedvosmisleno sugeriše: filozofira se odmah i sad. Utoliko ova knjiga, izneveravajući, ne iznevarava, ona jeste uvođenje, ali na način filozofije.

Zajednica, govor, javnost i sloboda pojmovi su oko kojih Kozomara plete svoju pojmovnu mrežu, oni su prepoznatljivi predmet ove knjige, njen identifikacioni kod, ali ono što leži u osnovi zapravo je umska konstrukcija, taj opsesivno ponavljani odnos prema odnosu. U strpljivom, minucioznom, a izvanredno duhovitom izvođenju, autor pokazuje zašto se politička zajednica već po svome pojmu suprotstavlja svakom obliku organski zasnovane zajednice, one zajednice koja svoje poreklo traži u nekom arhi-počelu. Govor će se, pak, pokazati ne pukim sredstvom za prenošenje informacija ili za komunikaciju, nego upravo egzistencijalnim uslovom našega postojanja, što, doduše, znamo još od Aristotela, ali zahvaćen u vrtlogu filozofske spekulacije jezik pokazuje i sve svoje refleksivne mogućnosti i to u tolikoj meri da više nipošto nije samorazumljivo šta prethodi čemu: mišljenje jeziku, ili jezik mišljenju. Javnost, bez koje nema jezika, ali ni javnosti nema bez jezika, medij je filozofskog (jezičkog) izraza i kao takav uvek (već) zahvaćen u samorefleksivne, samoodnošeće odnose. Najzad, nad čitavom konstrukcijom bdi sloboda, misao o slobodi, ona hegelovska nit vodilja koja svemu daje smisao, pod uslovom, međutim, da taj smisao proizvedemo sami, da on nije unapred dat, niti zagarantovan, pod uslovom, dakle, da se za slobodu izborimo sami. Zapravo, spekulativno tkanje govori uvek o jednoj te istoj stvari, o tome da je odnos predmet spekulativnog odnosa, da filozofije nema bez tog odnosa prema odnosu, što znači bez dovođenja u pitanje onoga koji pita (jer pitač u odnos upliće sebe i sopstveni odnos prema odnosu), koji gleda, odnosno filozofira.

Kozomarina knjiga nije podgrađena uobičajenom akademskom aparaturom, u njoj nema nijedne fusnote, ali to nipošto ne znači da smo prepušteni proizvoljnostima, slobodnim asocijacijama i, uopšte, lupetanjima. Upravo suprotno. Kozomarin postupak na jedan plemenitiji način ukazuje na sopstvenu čvrstinu, na strogost izvođenja i solidnost strukture: u ovoj knjizi nijedan korak nije napravljen proizvoljno. U onoj meri, dakle, u kojoj naučni izraz zahteva polaganje računa o svakom potezu, pa ga upravo taj zahtev čini tako zahtevnim, u toj istoj meri moglo bi se reći da pomoćna aparatura, logistička podrška, i olakšava posao jer pozivanje na autoritet ili provereni izvor ne samo da skraćuje put, nego oslobađa odgovornosti od prelaženja već pređenog puta. Kozomora se odlučuje za drugačiji pristup koji opravdanje pronalazi u sebi samom, u sopstvenom jezičkom izrazu, u vrtoglavoj igri paradoksa, u neočekivanim obratima i uzbudljivim primerima, da bi, kao svojevrsni (samo)ironijski motiv, kroz čitavu knjigu svaka intervencija u uglastim zagradama počinjala upravo kenoovski, na isti način: Uzgred budi rečeno.

Četiri predavanja izrazito je korisna i strašno lepa knjiga. Ne mora čitalac biti filozofski obrazovan da bi uronio u ovu knjigu, ali opasnost da u njoj, savršeno neplanirano, ostane, potpuno je otvorena.