Premijerom predstave Senka Euridika govori Elfride Jelinek u režiji Ivane Vujić, najavljena je dvadeseta godina Opere i Teatra Madlenianum. Zasnovana na antičkom mitu o tragičnoj ljubavi Orfeja i Euridike, drama Elfride Jelinek priča o današnjoj Euridici, o današnjem odnosu muškarca i žene, postavljajući pitanja o duhovnim i materijalnim vrednostima.
Senka Euridika govori nobelovke Elfride Jelinek proglašena je za najbolju dramu na nemačkom jeziku 2016. godine. Pre ovog teksta, Ivana Vujić je u Madlenianumu režirala i predstave Frida Kalo, Mačka na usijanom limenom krovu i Miloš Crnjanski.
„VREME„: Vaša Frida Kalo je dvanaest godina na repertoaru Madlenianuma, postala je zaštitni znak kuće – razumljivo zašto je uprava imala poverenja u vaš predlog da se realizuje Senka Euridika govori, iako taj tekst važi za scenski teško savladiv.
IVANA VUJIĆ: Mnogi su sumnjali, ovo nije tipičan dramski tekst sa licima. Elfride Jelinek ima otpor prema pozorišnim konvencijama, uostalom, posle Bertolta Brehta i Hajnera Milera ona je treći veliki reformator dramskog teksta i forme. Njen tekst napada i reditelja i gledaoca. Ona smatra da se nad tekstom treba boriti ne samo olovkom nego mačetom, čekićem i sekirom. Pa ipak, bez obzira na sve strahove i sumnje, gospođa Madlena Cepter je odmah pristala da jubilej svog pozorišta obeleži Elfridom Jelinek. Bila je oduševljena, zato što voli njene knjige, i zato što odlično zna koliko je važno imati Jelinekovu na repertoaru. Gospođa Cepter je imala slobodu da napravi pozorište na polzu svog naroda, i da dvadeset godina pravi predstave bez dinara državne pomoći. Osnovala je i muzej, ona daruje bolnice, mlade talente… a toliki bogati muškarci nisu ni dinar dali svom narodu! Ona je retka, veoma retka pojava.
U našoj istoriji ima mnogo muškaraca koji su narodu ostavili zadužbine…
Ima ih, to je tačno, i svi ih znamo. A da li znamo nekog savremenika? Jelinekova upravo o tome govori u ovoj drami: o slobodi da se kaže ono što se prećutkuje. Njena Euridika progovara o stvarima koje svi vidimo, ali o kojima ne govorimo. Ona je oslobođena u svojoj smrti, sve vidi na pravi način i sme da kaže istinu.
Zašto tu slobodu njena Euridika nema za života, nego je dobije tek kad postane senka?
Senka je, to nam je još Jung otkrio, sve vreme tu, ona je deo nas, ali deo koji ne prihvatamo. To je istina u nama. Naučeni smo da prihvatamo samo dobro skrojenu, ulepšanu sliku. Istinu prećutkujemo, bojimo je se. Od rođenja prihvatamo lažne nade, zavaravamo se kreditima. Tako je lakše nego osloboditi se, progovoriti. Kad čovek progovori, on mora i da promeni situaciju u kojoj živi
O čemu ona govori? U antičkom mitu Euridikina senka ćuti, čuje se samo Orfejova svirala.
U našoj predstavi Orfeja igra Kosta Bunuševac, poznati umetnik. Namerno sam izabrala neko medijsko ime, zato što Pevač o kome priča Elfride Jelinek u drami pripada svetu poznatih. Njemu masa aplaudira, oduševljena je njime. Iako je on samo zabavljač. Zato u predstavi oduševljenje masa izgleda kao krik. Euridika nije poznata, ni u mitu ni kod Jelinekove, iako je najlepša od svih nimfi. Ona je poznata samo kao Orfejova žena. On je glavni lik mita.
Euridiku iz mita ljubav učini poznatom, ljubav između nje i Orfeja, zašto je to pogrešno?
Da, Orfej voli Euridiku, i zato smatra da je poseduje, da ima prava na nju. Šta mislite zašto se Orfej iz mita okrenuo?
Da proveri da li se umorila…
Da proveri da li je njegova imovina, njegova pratilja, još uvek pored njega! Ona je pratilja, on je pored nje zato mu ona treba, a ne zato što je voljena. I današnja pozicija žene je da bude pratilja. Zašto je Orfej otišao u Had po Euridiku?
Po mitu – zato što je hteo da je vrati iz sveta mrtvih.
A da li ona hoće da se vrati? Ili se podrazumeva da na ovom svetu treba da bude sve onako kako njemu odgovara? On je poznat, misli da je svemoguć kao što o sebi misle današnje „zvezde“, misli da mi svi treba da padnemo u nesvest samo zato što se pojavio! I zbog toga, on je nasilnik. Šta ako ona neće da mu se vrati? Jelinekova pita da li je Orfej voleo Euridiku, ili je otišao u Had da povrati svoju oduzetu imovinu? Niko vas ne traži zbog vas, nego zbog sebe. Kao i na sahranama: ljudi nisu utučeni zbog čoveka koji više nije među njima, nego zato što vide sebe na njegovom mestu. Ali, to je Jelinek. Oštra kao sekira, istinita da boli. Jelinekova se ne stidi da kaže da je današnja Euridika protraćila svoj život na krpice, da nije sklona slobodi ali jeste Orfeju, kakav god da je on.
Elfride je čudan spoj visoke inteligencije, nežnosti, usamljenosti, deteta u njoj, one devojčice koja u četrnaestoj godini upisuje Bečki konzervatorij, dva odseka, znači da je genije, da je čudesna, devojčice koja je imala teško detinjstvo, udarala je glavom u zid stalno u jednu tačku, majka je tražila od nje da vežba po ceo dan ne bi li ih njen talenat izdigao, da se isključi iz života, a ona je u sebi osećala da joj je stalo do lutki i igre. Završila je Konzervatorij, i – obolela. Zatim je studirala sociologiju i druge stvari. Počela je da piše zato što su joj lekari preporučili pisanje kao terapiju. Kad su je u intervjuu pitali gde joj je mama, odgovorila je – ona je iznad mene u kući, a tu je mesto bogu. Videli smo iz romana Učiteljica klavira kakav je to bio odnos.
Da li predstava zastupa feminizam?
Mislite – da li zastupa ženska prava? Elfride govori o današnjoj Euridici i njenoj poziciji u današnjem svetu. Ali ona je pisac koji prevazilazi temu ženskih prava. Svim ljudima su danas isključena prava. Čim uzmete kredit, koja vi prava imate sem da ga otplaćujete? Žena jeste dobila sva prava, rešili smo ih zakonima, ali kako je to u praksi najbolje govori ova rečenica Elfride Jelinek: posle holokausta, tolikog bola i užasa, niko nema prava da spava mirno. A svi hrču. Danas, posle tolikih terorističkih napada, svi hrču. Izgubili smo empatiju. Niko neće prići nesrećniku na ulici. Elfride Jelinek brani žene zato što smatra da su muški krugovi zatvoreni za ženu, i ja smatram da je u pravu.
Molim vas, da pojasnimo: zašto žene ne iskoriste ta prava koja su im zakonom data? Zato što ne znaju kako se to radi, ili zato što su zakoni nemoćni pred muškarcima?
Jeste, dato im je pravo i one su pred zakonom ravnopravne, ali niko zbog toga neće da odluči i kaže uradiću to-i-to, pa makar me to koštalo. Ja sam ponosna što je naša premijerka žena, ali očekujem od nje poteze koje još nije pokazala, poteze koji iznenađuju, koji menjaju postojeće. A ne samo one zbog kojih će biti pohvaljena kao dobar đak. Treba reći i da će muškarac iskoristiti ženu onoliko koliko mu treba. A žena će na to pristati, glumeći da će ljubavnim novčanikom koji joj je pao u krilo kupiti sebe. Znamo da mu i najlepše i najpoznatije žene sveta nisu odolele.
Znači da su i žene doprinele svojoj lošoj poziciji?
Naša predstava ne govori o ženama, govori o stanju u svetu. Jelinekova pita da li uopšte postoji ljubav, šta znači ljubav. Da li je to emocija ili samo kalkulacija.
Jelinekova Euridiku stavlja pred dilemu kakvu je sigurno imala i Euridika iz mita: da li da se vrati u gornji svet, ili da ostane u donjem gde nema suknjica, pantalonica i bundica, nema nade da će je suprugov ljubavni novčanik spasiti. Mi danas nikako da se opredelimo da li ćemo da živimo, ili ćemo prah od života prikriti krpetinama sa rasprodaja. U našoj predstavi Euridika se ne opredeli za jednu stranu. Nismo to ni hteli da pokažemo. Nešto drugo nas je zanimalo: ako je odnos između čoveka i žene lažan, ako je na primer kupoprodajni, da li on u pozorištu može da bude pravi? Da li ga još ima u pozorištu?
I, šta je odgovor?
To ćete mi vi reći, kad pogledate predstavu! Ja znam da još samo u umetnosti čovek daje celog sebe. Ma koliko mi danas umetnost gurali na ivicu, ona aktivira sve u vama. Ona traži od vas sve, i postaje doživljaj. Država koja to ne prepozna, imaće veliki problem. Država treba da umetnost gura u prvi plan. Umetnost još uvek sa vrlo malo para mnogo stvara.
Ako se, kao što ste rekli, smatra da tekstove Elfride Jelinek nije lako postaviti na scenu, šta će tek pozorišna publika da misli o njima? Šta vredi što umetnost stvara kvalitet ako taj kvalitet ne može da dopre do publike?
Jelinekova kod nas ima svoju publiku, njene knjige su rasprodate. Njeno pozorište služi da mi promenimo svoje mišljenje, da sebe promenimo, da preispitamo svoja najdublja osećanja. Njeno pozorište je kao šamanski ritual kojim se osim pojedinca inicijacijom menja i zajednica. A pozorišna publika će posle njene predstave da izađe s mnogo pitanja u sebi. To je pozorište posle koga se ne ide na ćevape, već posle koga se razmišlja.
