Moć klišea

O filmu Parada pričalo se pre nego što je prikazan zato što ga je napisao i režirao Srđan Dragojević, reditelj filmova Mi nismo anđeli (1992), Lepa sela lepo gore (1996), Rane (1998), Mi nismo anđeli 2 (2005), Sveti Georgije ubiva aždahu (2009), i – zbog teme, problema homofobije u Srbiji. Osim o homofobima i homoseksualcima, Parada glasno priča i o pogubnim predubeđenjima, o retko mogućim prijateljstvima, o komunikaciji među ljudima bez obzira na to odakle su i šta su, a pre svega – o ljubavi.

„VREME„: Pričate o problemu homofobije u Srbiji na komičan način. Zašto, da li je to ustupak publici ili lakši i sigurniji način da film ostvari neskriveni edukativni cilj?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Zaokružiću ponuđeni odgovor pod B. Inače, nisam poznat kao čovek koji pravi ustupke publici, nego se često upućujem težim putem. Lakši, ali predvidljiv, stereotipan i mediokritetski film bi, naprotiv, bio kada bih ovu temu tretirao kroz tešku dramu… Takvi filmovi često i ne zahtevaju neku rediteljsku veštinu… Ne, komični tonovi su ekvivalent matrice dobro poznate u ovim krajevima. Nekako, uvek postupamo po sistemu igračka-plačka. Jedan moj prijatelj iz Crne Gore, kad ulazi u smrt krivinu, pretiče i viče – daće Bog, daće Bog! Često, Bog ne da. Nego, cap – u provaliju. Mnoge naše priče se tako završavaju. Nakon kurčenja, hvalisanja, inata, pucanja i lumperaja, usledi tragičan kraj. Dramaturgija Parade je takva, čist realizam. Meni je bio veliki izazov da kombinujem „high comedy“ i „high drama“ elemente, zajedno, u homogenu celinu.

Ima se utisak da vam je kliše bila namera: Limun, veteran iz rata, je kriminalac, njegova bivša žena izgleda kao da ne vodi zdrav život, njegova nova žena je iz novokomponovane klase, Albanac je narko–diler, Srbi nisu dobrodošli u Hrvatskoj, hrvatski veterani su i dalje krvožedni, homoseksualci vole roze boju… Da li je to ruganje našem tipiziranom mišljenju i predrasudama?

Nego šta je! Ja volim klišee. Oni su veoma važna stvar. Od antike, preko Šekspira. Klišei komuniciraju sa arhetipskim i nesvesnim. S njima valja biti oprezan, i nadgrađivati ih. Oni su veoma moćno sredstvo. Čitav Holivud, i onaj dobar i onaj loš, počiva na njima. Kada je loš, oni su neizbrušeni i banalni.

U filmu svakog kritikujete, svakom se, istina sa simpatijama, rugate, pa čak i gledaocima vaših filmova. Da li je Mirkov govor na paradi vaša slika Srbije?

Ima, znate, autora koji svoje stavove izražavaju govorom junaka. Ja se, nekako, trudim da mi se junaci otrgnu, da govore stvari „iz lika“. Ne bih da sopstvene likove opterećujem svojim svetonazorima. Tako i Mirkov govor o dve Srbije nije moj stav – Mirkov je. Stav gej aktiviste, koji doživljava šikaniranja na dnevnoj bazi. Logičan i realističan. Meni su neki simpatični ljudi iz raznih NGO-ova godinama ranije zamerali za neke Milanove replike iz Lepih sela. Teško im je bilo da shvate da to nisam ja, to je karakter koji ja oblikujem, koji volim i za koji se borim. I pokušavam da ga napravim uverljivim. I on priča iz sopstvenog iskustva i situacije. Moj svetonazor lebdi negde između, van pojavnog tkiva filma. Da ne smeta gledaocu. Čudni su mi ti komentari, moram da priznam. Obrazovani i školovani ljudi, a ponašaju se poput klozetara po forumima, koji poistovećuju glumce privatno i likove koje oni igraju.

U filmu ima lako prepoznatljivih citata stvarnosti, smrt Brisa Tatona, na primer. Zašto?

Stvarnost ulazi u moje filmove i ja je puštam, sa zahvalnošću. Nekad je to, sasvim, nesvesno. Nisam bio svestan da je Mirkova pogibija nalik pogibiji nesrećnog čoveka sve dok mi Gondža, Goran Jeftić, nije na to skrenuo pažnju. Da sam toga bio svestan, bogami, zabrinuo bih se. Bilo bi mi to, nekako, plakatski. Sigurno bih je promenio. Ovako, ispalo je nekako tačno, ispravno, neminovno.

Da li postoji uzor za lik policijskog inspektora?

Ne znam. Slabo sam sa policijom sarađivao da bih imao neki konkretan uzor. Inspektor iz Parade je više kao neki stari debejac, koji se na brzaka presvukao i postao „čovek novog doba“.

Vaši likovi nemaju prezimena, osim – Mirka. Zašto je on baš Dedijer?

Dođavola, pustite me sa takvim pitanjima. To su neka mala skrivena značenja, za ljubitelje. Ima ih mnogo, ja volim da ih posejem kroz film. To je kao dečija igra potrage za zakopanim blagom kada nalazite sakrivene cedulje i one vas vode ka cilju.

U rediteljskoj eksplikaciji kažete da više niko nema prava na luksuz da snima filmove koji nisu politički. Zašto, šta se postiže političkim filmovima?

Veliki sam ljubitelj Majakovskog, još od vremena kada sam objavljivao poeziju. Sovjetska umetnost dvadesetih za mene je umetnički vrhunac dvadesetog veka. Priče o hiljadama ljudi koji uživo slušaju poeziju fascinirale su me i inspirisale. A to nije bila ma kakva poezija, bila je to vrhunska umetnost, a opet, uspevala je da stigne do običnih ljudi, radnika i seljaka. I da govori važne stvari. I da komunicira sa ljudima koji se pre toga nisu susretali sa poezijom. Moja prva knjiga, za koju sam dobio „Brankovu nagradu“, zove se Knjiga akcione poezije, bila je jedna vrsta manifesta. Svakako da je inspirisana Majakovskim. Dosta je prodrmala tu učmalu pesničku scenu u bivšoj Jugi. Onda vas iz Udruženja književnika pošalju da čitate poeziju po domovima kulture. Kad tamo, desetak baba koje su svratile da se zgreju… nigde mladih, užas. Odlučih da promenim medij.

Montevideo je dokazao da malobrojnost bioskopa nije od presudnog uticaja na gledanost filma. Da li je moguće iskustva uspešnog filma upotrebiti na naredne projekte, ili je, kako tvrde vaše kolege, sve isključivo stvar sreće?

Nešto je, rekao bih, i u vladanju zanatom. Malobrojnost bioskopa je užasavajuća činjenica. Ne prihvatam objašnjenja koja nudi vladajuća nomenklatura da je, ionako, slaba poseta u bioskopima, pa su zato, avaj, prodali „Beograd film“ bitangi i secikesi. To ne prolazi. Ja im poručujem: „Moraćete, golubovi, da objasnite ko je tu uzeo mito, kako to da ste otuđili i razjebali mrežu od dvadeset bioskopa? Kako ste uspešno sjebali kulturno dobro?“ To je isto kao da su Narodni muzej pretvorili u šoping mol.

Sveti Georgije nije ispunio ni predviđanja ni očekivanja. Da li znate razlog?

Znam. Zato što su pitanja i stav novinara nakon izlaska tog filma bili nalik vašem. I to je trajalo tokom čitave distribucije filma. Pitanja nalik legendarnom Šelijevom: „Je l’ vam zna majka da ste homoseksualac?“ Dakle, nema dileme da li ste homoseksualac, tu je stvar kristalno jasna, kao što je gotova stvar bila – da je taj film loš. A po kom to kriterijumu, pitam ja vas? Po gledanosti? Opet, kao u svih mojih pet filmova, od Anđela pa nadalje, i Georgije je imao tačno onoliko gledalaca koliko svi drugi srpski filmovi te godine – zajedno! Po festivalima? Film je osvojio nagradu u Montrealu, gde su naši filmovi često uspešni, pa je uspeh tih drugih filmova ovde u štampi istican kao da je u pitanju „Oskar“, a u slučaju Svetog Georgija jedva je u medijima i spomenuto. Jer, nije se uklapalo u naručenu sliku o ovom filmu. Iskreno, mene za tuđa očekivanja baš briga, ali je ovaj film poslužio kao poprište političkih obračuna, a to je ružno. Ovi na vlasti su se preko mog filma razračunavali sa prethodnom vlašću, koja je film podržala. Pa su se umešali pretendenti na vlast, tvrdeći da je film, kao i svaki moj, antisrpski. Tu su se umešale i neke moje kolege, kivni što je Vlada Srbije dala četvrtinu budžeta filma, zaboravljajući da je ostatak novca za snimanje ušao iz inostranstva i da je potrošen ovde, u Srbiji. Dakako, zaboravljajući činjenicu da je u poslednjih sedam-osam godina političkim vezama snimljena kamara filmova koje niko nikada nije video, od kojih su neki dobili novac, a nisu ni snimljeni. Po mojoj proceni, na ovo je straćeno najmanje tri miliona evra. Kao da filmovi postoje samo zato da filmski umetnici imaju od čega da žive. Te kad su poslušni, daju im da žive. Ja sam tog medijskog toplog zeca izdržao stoički, glas nisam pustio, smatrajući da nije sportski da odgovaram na bljuvotine kojima je taj film zasipan na dnevnoj bazi. Čak sam se i, pomalo, zabavljao, jer su u toj histeriji bili udruženi primitivni šovinisti, patriote-profiteri, zatim spin doktori, savetnici, marketing agencije za sviranje kurcu, tobožnje demokrate, pa sve do NGO čistunaca, lukrativnih lovaca na veštice, sa meračima svega što je, ne daj bože, srpsko, koji su, o užasa, otkrili da sam film snimao blizu logora Omarska i time slao – poruku. Nisu samo rekli koliko daleko treba da budem od nekog logora ili stratišta kojih je ova naša domovina puna i prepuna. Lepa ekipa, nema šta. I lepo je da ja spajam nespojive ljude. Malo je nezgodno što sam baš ja medijum za njihovo „pomirenje“. No, bio sam i miran, znajući da će te jadne, dnevnopolitičke, sramne i naručene bljuvotine odneti vetar. A ovaj film će ostati za nova pokolenja. Pa neka ona procene. I na kraju, da zaključim stvar oko Georgija: jedan dnevni list je nedelju dana pre premijere mog novog filma ponovo otvorio tu „temu“. Evo sad i vas… Imam razloga da budem sumnjičav, zar ne?

Vaš film Rane je bio prvi srpski film prikazan u Hrvatskoj, a Anđeli su se gledali sa piratskih kaseta. Šta očekujete, kako će tamošnja publika primiti Paradu?

Primiće je, verujem, izvrsno. Kao što su primili Rane. Lepo je što ste se setili te činjenice. Sad skoro beše nešto o pomirenju, nekakav kongres, šta li. Nema ko nije tamo metanisao. Mislite da su se setili da su Rane prve probile tu barijeru, još 1998, pa da pitaju imam li i ja šta da dodam? Ej, pre 13 godina se to desilo, a oni drndaju vunu na najvišem nivou. No, na potonje sam se navikao. Mene nisu zvali ni na otvaranje nove zgrade Kinoteke, uprkos tome što su na listi deset najboljih domaćih filmova moja „samo“ dva.

Izjavili ste da je razlog što ste se prošle godine priključili SPS–u potreba da se politikom bavite lično. Pominjali ste lošu bioskopsku mrežu u Srbiji, „Avala film“ i slične probleme kinematografije… Šta ste konkretno hteli da uradite?

„Avala film“ nisam pominjao, hvala na pitanju, ali mi je prosto neverovatno da, pošto su je sjebali, nisu već izgradili neki „Alfa siti“ i uvaljali stanove narodu po par hiljada evra kvadrat. Ako pitate mene, ja bih to zemljište prodao, ali ne na burazerskom, nameštenom tenderu, nego bih ga prodao za solidne novce, te bi jedan deo otišao u budžet a drugi bi poslužio da se izgradi filmski studio nalik na „Viba film“ u Sloveniji, manji i skromniji od „Avale“ koja je, ipak, samo ljuštura i mastodont drugih vremena. Takav novi, kompaktniji studio bio bi servis domaćoj i regionalnoj kinematografiji, sa par manjih studija za snimanje i opremom za postprodukciju. Ej, prošle su dve decenije, mislim da su moji Anđeli bilo poslednji „Avalin“ film pre nego što je ta baza našeg filma umrla, a „mudraci“ nisu mogli da nađu rešenje. Ja sam pristupio jednoj partiji, prvi put u životu, jer su jedino oni bili zainteresovani za projekat revitalizacije domova kulture u Srbiji, pod nazivom „Agit-prop“. Drugi nisu bili, valjda im se to učinilo kao velika gnjavaža, lakše im je da se ljudi u unutrašnjosti sete pred izbore, te da, u poznu jesen, otvaraju bazene. I, moguće, nema tu „ugradnje“. Ipak je to „samo“ kultura. A ja mislim, budući da sam sa svakim svojim filmom putovao po tridesetak gradova Srbije, ljudima je tamo kultura neophodna. I bio bih član svake partije koja ima u vidu da kultura nisu samo Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje, već su to i milioni građana ove zemlje koji ne žive blizu Terazija.

S obzirom na to da je predsednik vaše stranke, gospodin Ivica Dačić, bio protiv nedavne gej parade, moguće je da će publika gledajući vaš film i to imati u vidu.

Koliko me sećanje služi, a služi me sasvim dobro, gospodin Dačić je čovek koji je „povukao nogu“ prošle godine i omogućio da se Prajd održi. Jedini je imao petlju. A to se nekako zaboravlja i devalvira odlukom oko Parade ponosa ove godine. Nije do ministra policije da se bavi ovim pitanjima, pogledajte Hrvatsku, tamo se desilo ono što je jedino logično. Predsednik države je stao na čelo Prajda i omogućio da se desi – prvi put. Ali, kada vas jedino rejting zanima, često to ide na štetu ljudskih prava, ustava i drugih tričarija. Obaška, moram iskreno da kažem, nekako mi to pitanje kandi na senzacionalizam. Ili ste navikli da pričate sa kulturnjacima koji su disciplinovani vojnici svojih partija? Manite se mene sa takvim pitanjima, ja sam slobodan čovek. Samo zlonamerni mogu da posmatraju celu stvar iz ovog ugla. Molim vas, kakve veze ima Ivica Dačic sa mojim filmom koji sam počeo da pišem pre sedam, a pripremam ga već tri godine?

Trejler Parade na Jutjubu je videlo skoro 300.000 ljudi. Nemoguće je da su svi oni dobronamerni, da su svi pobornici poštovanja razlika. Sigurno se sećate incidenta tokom projekcije filma Milk na jednom od skorašnjih Festova. Šta ako se i na premijeri Parade desi nešto slično?

Naravno da nisu svi dobronamerni, ima raznih. Ali, niko ne preti. Meni je, na primer, ohrabrujuće da su, iako u Srbiji dominira netrpeljivost prema LGBT populaciji, komentari pola-pola. Voleo bih da i nezadovoljni dođu i pogledaju film. Kad bih mogao, vratio bih im novac ako im se film ne dopadne. Ali, slutim da ga neće tražiti nazad.