Protekle nedelje, savremene tehnologije su u najmanje dva navrata pokušale da preotmu primat televizije u informisanju Srbije. Kao što znate, novine čitaju fanatici, internet koriste oni što razumeju engleski, dok televiziju gledaju – svi. Pre nekoliko godina sam u Londonu slušao zanimljivo predavanje o odnosu demokratizacije društva i razvoja savremenih informacionih tehnologija. Postoji dosta široko prihvaćena teza prema kojoj će sa razvojem tehnologije građani biti u stanju da brže, slobodnije i bez kontrole razmenjuju informacije. Tada će mogućnost manipulacije i kontrole masovnih medija biti manja – pa će demokratija cvetati. Ova teorija se najčešće testira tokom predsedničkih izbora (prvenstveno u SAD ) i svodi se na „sukob“ televizije i interneta. Istini za volju, u Obaminoj kampanji je ogroman uticaj imala armija volontera – pa je „živa reč, od vrata do vrata“ ipak presudna.
Veliki obračun medija se odigrao tokom predsedničkih izbora u Iranu, gde su se u senci čuvara islamske revolucije suočili tradicionalista Mahmud Ahmedinedžad, i reformista Mir Husein Musavi. Po svoj prilici, izbori nisu bili regularni, pa su pristalice drugoplasiranog Musavija danima organizovale protestne šetnje. Zvuči poznato, a? Ahmedinedžad je proglasio pobedu, zabranio proteste, proterao strane izveštače, a domaćim novinarima naložio da o izborima izveštavaju samo iz redakcija, a nikako sa ulica. U ovakvim situacijama medijske blokade (spoljne i unutrašnje), vlast u Iranu je pokušala da uradi isto što rade i poslodavci širom sveta – da ukinu Fejsbuk i ostale socijalne mreže na internetu. Musavija podržavaju žene, obrazovani i stanovnici većih gradova , dok Ahmedinedžad kontroliše televiziju i putem nje se obraća svojim biračima po ruralnim delovima Irana. Videli ste možda neke nastupe – puno ćilima i cveća, fotografije mula u pozadini i višesatna ispiranja mozga uz pretnje Americi. Dok je Teheran goreo, na CNN-u niste mogli da vidite mnogo vesti, dok su Jutjub i Tviter donosili trenutno slike i snimke sa ulica. Praktično ste mogli da gledate živi prenos onoga što su demonstranti u Iranu definisali kao „Iran je otišao dođavola, mediji su otišli na spavanje!“ Podsećam vas da se sličan proboj medijske blokade odigrao tokom takozvane faks–revolucije u Rusiji, kada su generali pokušali da svrgnu Jeljcina. Inertne i starovremenske pandure i oficirčine pobedila je faks-mašina kojom su informacije neometano cirkulisale. Danas je jednako uzaludan (čak i u Iranu) pokušaj da se kontroliše internet, tako da je televizija (i Ahmedinedžadova, ali i svetske mreže) izgubila od savremenih IT tehnologija (kombinacije mobilnih telefona i interneta).
Drugi primer korisne IT tehnologije jeste snimak iz srednje škole u Sremskoj Mitrovici gde učenik lema nastavnicu hemije nezadovoljan zbog keca kojeg mu je zaključila. Iz poslednje klupe neko je događaj snimio, a nekoliko dana kasnije i okačio na Jutjub. Tako je snimak dospeo u javnost, profesorka je priznala da je ćutala jer ju je bilo sramota, Ministarstvo je dobilo ozbiljan problem u vreme prijemnih ispita, a u Srbiji se razvila polemika o nasilju u školama. Tridesetak sekundi snimka maltretiranja (siguran sam ne prvog) ekspresno nas je stavilo u centar problema. Slične snimke klinci kače redovno dok se tabaju po školskim dvorištima, ili učionicama – samo su ovde preskočene relativizacije, interna istraga, svedočenja i prenemaganja. Nadam se da će reakcija nadležnih takođe biti brza i jasna, pa se može pomisliti kako je tehnologija možda stvarno pomogla da se stvar brže izvede na čistac.
Ali!
Ukoliko niste zaluđenik vesti, ukoliko imate osam časova radnog vremena, teško ćete svakoga dana imati volje i vremena da tragate za objektivnim informacijama po internetu. OK, mogu vam pomoći blogovi, gde ćete, ukoliko imate poverenja u autora moći da prepustite sažimanje informacija osobi kojoj verujete i čije mišljenje cenite. No, opet nekako razmišljate „tuđom“ glavom. Lavina postova na Jutjubu i Tviteru boluje od fundamentalnog nedostatka svake dobre vesti – vidite i čujete samo jednu stranu. Dok mule i Ahmedinedžad ne počnu da bloguju, nećete moći da dobijete objektivnu informaciju i sprečite da vas neko (makar nenamerno) laže. Setite se samo onog arbitriranja o broju učesnika u šetnjama 1996/97. Slično je i sa snimkom iz učionice u Sremskoj Mitrovici. Ukoliko snimak samo ostane fazon sa „neta“ koji će đaci pokazivati ortacima, onda nema vajde ni od kamere u mobilnom, ni od „neta“. Bila je potrebna stara dobra televizija (čak i štampa) da digne prašinu i pokrene stvari. Setite se, u Rumi su građani iznajmljivali video-kasetu na kojoj „Škorpioni“ ubijaju zarobljene muslimane u Srebrenici, u Crnoj Reci su godinama lopatali narkomane, ali kada su snimci emitovani na televiziji – ubice su završile na sudu, a lopatanje ukinuto. Možda je zato pogrešno kada u informisanju između televizije i interneta stavljamo „ili“ , jer je uprkos rivalitetu najbolje – udrobljeno!