Misterije stvaranja

Već je rečeno: otkad je dobio Nobelovu nagradu, nad radom Boba Dilana kao da stalno stoji novi znak pitanja – da li je zaslužio tu vrstu večnosti? Da li je on uopšte književnik? Prva knjiga koju je objavio nakon tog događaja, pod imenom Filozofija moderne pesme (The Philosophy of Modern Song, Simon & Schuster 2022; kod nas Geopoetika 2024), pruža nam definitivni odgovor zašto Dilan jeste književnik – i to na svoj način revolucionaran, kakav drugi ne mogu biti.

...

Iza učenog naslova Filozofija moderne pesme, krije se u originalnom obliku dat zapis o 66 popularnih numera drugih autora koje je Dilan istražio. To nisu analitički traktati, a nisu ni pesničke fantazije na zadate teme, već na činjenicama zasnovano putovanje kroz popularne pesme, dato u književnoj formi koju je Bob za ovu priliku izmislio.

U većini slučajeva, kratka priča o svakoj kompoziciji sastoji se iz tri dela: prvi navodi uvodnu faktografiju (ko, šta, kad); drugi nam nudi opis radnje, dočaravajući unutrašnji doživljaj slušaoca; treći secira istorijsko-društveni kontekst u kome je ona nastala i šta je njena pojava značila. Tako dobijamo trodimenzionalni uvid u život izabrane pesme i njen smisao, poetsku suštinu i mitsku snagu, što osvetljava naše vreme neobičnim antičkim sjajem, kako to samo izuzetne pop pesme umeju.

No, Dilan nam ovde iznenada daje i četvrtu dimenziju, koju može pružiti samo neko ko je i sam napisao stvari što spadaju u najbolja muzička dela svih vremena – iz rečenice u rečenicu otkrivamo iskreno oduševljenje, pa i strahopoštovanje jednog autora za drugog autora, dok pogađa zašto je naracija išla baš tim tokom, i preplitala se sa melodijom baš na taj način. Tu sasvim neočekivano susrećemo Dilana-slušaoca, zadivljenog i začaranog lepotom tajne umetničke kreacije svojih kolega – u kojoj je toliko toga uvek prepušteno ljudskom instinktu i ludoj nadi da jedna reč možda kazuje više, lepše i tačnije nego druga, te da nas njihov sled u stihovima vodi do spoznaje suštine bivstvovanja.

Ovaj četvrti sloj tumačenja, u kome jedan stvaralac – i to najveći – ponire u drugog i napipava unutrašnju logiku njegove kreacije, jedinstven je u spisateljstvu o pop muzici. Niko drugi ne bi ni mogao da piše na ovaj način o pesmama drugih ljudi. Niko drugi nije bio na tim mestima i raskršćima, niti bi umeo da prepozna šta znači pesnička dilema i kako je ona veličanstveno razrešena, niti da razume ljudski čin koji stoji iza pisanja svake od pomenutih pesama. Niko drugi, uostalom, ne bi mogao ni da uoči tragove ozbiljne književnosti u popularnoj muzici našeg doba… Dilanova nova knjiga zato je pesma o pesmi, poezija o poeziji ili književnost o književnosti, koju ne bi mogao da napiše niko drugi.

Već toliko je dovoljno za još jednu Nobelovu nagradu, ali u pravilima valjda piše da se ne smeju dve dobiti.

USAMLJENI SLUŠALAC

Knjiga Filozofija moderne pesme u stvari je naziv za seriju kratkih priča slobodnog oblika o pesmama koje su, po Dilanu, dale neke od ključnih uvida u stanje ljudskog duha u našoj epohi. To ne znači da su sve ultra-poznate, niti da su autori opšte-priznate veličine, pa čak ni da se sve sviđaju starom Bobu – to samo znači da su u njima sadržane neke istine koje su ga pokrenule da ih osvetli i objasni ih nama običnim slušaocima.

Nekolicina ovih pesmo-storija iliti pesmo-priča izdvaja se od drugih, mada ni sam potpisnik ne zna koju da izabere za preporuku. U svakoj od njih prepliću se teme kompozicija i sudbina interpretatora. Svaka nam svedoči o nekoj životnoj situaciji ili odnosu među ličnostima, gde možemo prepoznati neki odjek samog sebe…. Da bismo vas uveli u ovu neobičnu knjigu, punu fantazmagoričnosti utemeljene u realnosti – predočićemo vam par primera koji najrečitije govore kakve nam sve produhovljene šetnje kroz svetove između melodija ovde nudi Dilan:

Edvin Star – War, podastire nam studiju fenomena rata iz mnogo više uglova nego što možete i da zamislite, od pljačkaškog pohoda do mužjačkog egzibicionizma i nazad;

Džon Trudel – Doesn’t Hurt Anymore, ispisuje neobičnu i tragičnu istoriju najboljeg indijanskog kantautora svih vremena, progonjenog do smrti u SAD, “domu hrabrih i zemlji slobodnih”;

Bobi Darin – Mack the Knife, nalazi da istine o ljudima sa dna egzistencije, koje su locirali nemački autori Bertold Breht i Kurt Vil, važe i u Americi, opisujući usput naopak razvoj karijere ovog rano preminulog pevača, dok bezuspešno pokušava da postane sledeći Frenk Sinatra i doživi priznanje kao ozbiljan umetnik – što znači da se u ovoj interpretaciji klasika paralelno odvijaju dve tragedije;

Vik Dejmon – On the Street Where You Live, zauvek povezuje osećaj ljubavi sa ulicom u kojoj živi voljena, sentiment koji nam je svima dobro poznat;

Karl Perkins – Blue Suede Shoes, ovekovečuje vezu između obuće i pozitivnog mišljenja o sebi;

The Platters – My Prayer, rekapitulira istoriju numera sa molitvenim temama, odajući priznanje The Plattersima za spoj duhovnosti i visokog stila – u produžetku nam otkrivajući koliko je poznatih angloameričkih pop hitova zasnovano na melodijama iz drugih kultura, ili pokradeno iz klasične muzike;

Nina Simon – Don’t Let Me Be Misunderstood, neverovatan je esej o značaju jezika i prevoda, koji se okončava u otkrivanju istine da se smisao pesme stalno menja. Pa kaže: “Kao i sva umetnička dela, pesme ne traže da ih iko razume. Umetnost može biti vrednovana ili tumačena, no u njoj retko ima nečeg što bi trebalo razumeti.”;

Frenk Sinatra – Strangers in the Night, bavi se istorijom pesme koja se Sinatri nimalo nije dopala kad mu je ponuđena, ali se ipak odvažio da je snimi i tako neočekivano, pod stare dane, zabeleži još jedan večni hit. Naš istoričar nam dalje raspreda o nerazjašnjenom poreklu ove stvari, čiji autori su možda izvesni Jermenin ili jedan Francuz ili možda nama dobro poznati Hrvat (Ivo Robić);

Din Martin – Blue Moon, kroz tumačenje čuvene balade, prikazuje estradno-egzistencijalni put još jednog heroja sa scene koji je pokušavao da bude Frank Sinatra – pored živog Franka – sve zabavljajući narod, uprkos svom alkoholizmu i očaju – zbog prevelikih napora da se zaradi novac;

Konačno, u Grateful Dead – Truckin’, nalazimo najbolju analizu slojevitosti muzike grupe Grateful Dead i objašnjenje šta ju je pokretalo, koju smo bilo gde pročitali (tajna je u ritam sekciji!). Kroz nju shvatamo da neke rok grupe zaista mogu imati filozofsku dubinu skrivenu u svom zvuku, te da kritičari stvarno imaju o čemu da pišu.

Skoro sam siguran da je osnova ovog spisa zasnovana na Dilanovom radu na već odavno legendarnoj radijskoj emisiji Theme Time Radio Hour, snimljenoj kroz 101 epizodu od 2006. do 2009, a u kojoj je kroz puštanje pesama obrađivao univerzalne teme poput “Istine i laži”, “Novac”, “Viski”, “Majka”, “Zatvor”, “Leto”, “Kola”, i tako dalje. Svaka numera služila je kao ilustracija i prilika za razmišljanje o ovom osnovnom predlošku, ali su osim ogromne Dilanove erudicije kad je o istoriji muzike reč, sve vreme na videlo izbijale i mnoge druge njegove karakteristike kao što su humor, intelektualni nestašluk i nepatvorena plemenitost duha. Bio je to Dilan-kao-običan-čovek ili najbliže što smo takvom susretu došli. Ključni deo programa bili su komentari kojima je najavljivao ili odjavljivao odabrane kompozicije: neki su bili pošalice i anegdote o autorima, neki su pružali saznanje o poreklu melodije, neki su navodili u kom filmu ili reklami je upotrebljena, a neki su se upuštali u vrtoglave oglede o smislu muzičkog dela. Te neponovljive govorne storije dale su temelj za razvijanje razmišljanja iznetih u Filozofiji… Producent emisije bio je Edi Gorodetski – čim sam video da se na koricama nove knjige Dilan zahvaljuje i njemu, bilo mi je jasno da veza mora postojati.

USAMLJENI ČITALAC

Kad se pojavila, Filozofija moderne pesme čitavih deset nedelja bila je na listi bestselera uglednog Njujork tajmsa. Nema razloga da ne bude tako i kod nas: pred nama je pravi intelektualni hit, koji od čitaoca i ne traži da bude intelektualac, već samo da ume da se prepusti mašti i prati rečenicu. Neka bude pomenuto da je ovo delo uspešno na naš jezik preveo Zoran Paunović, a izdanje pomogao Sekretarijat za Kulturu grada Beograda.

U ova iskidana moderna vremena, najlepše knjige za čitanje su one dugačke i fragmentarne, koje mame na dalje istraživanje. Dugačke, da potraju na plaži (leti) ili pored grejnog tela (zimi); fragmentarne, da možemo da ih čitamo na preskok, te da zaboravimo gde smo stali, jer i tako nije važno – gde god da nastavimo, dobro je. Filozofija moderne pesme spada u najbolje od savremenih knjiga, jer ispunjava oba kriterijuma: dugačka je preko 300 strana i primereno rascepkana u 66 epizoda. Uostalom, kakva naša saznanja o ovom razbijenom svetu i mogu biti – nego fragmentarna.

Tokom cele svoje karijere, Dilan nas je kroz pesme učio kako da se sami nosimo sa ovim čudom od sveta, jedinim koga imamo. Otkrivajući koje su pesme drugih autora njega ushićivale, ovde nam daje još 66 razloga da to radimo sa oduševljenjem i punog srca.