Svojedobno je Miloša Vasića napalo da je opsednut lepim ženama, njihovim fizičkim atributima, te da je seksista prve klase i da je to što za neku ženu kaže da je lepa – seksizam samo po sebi. Dodajte još na to i da je „sredovečan beli muškarac iz srednje klase“, najgora vrsta, ako nas, feministkinje, pitate i eto lomače za tog Vasića, same smo nacepale drva, šta će nam muška ruka za to. I sama sam feministkinja, no ni nakraj pameti mi nije bilo da na Mišu potežem drvlje i kamenje. Gnjavile su me po tviterima i drugim društvenim mrežama zbog Vasićeve kolumne „Moj muški život“ razne sajber feministkinje. To vam je ona sorta koja se samoproglasila za ovlašćenu da odlučuje ko je podoban, ko nije. Kad ih ne bi mrzelo da dignu dupe od tastature/pametnog telefona, bojim se da bi vešale i streljale, po recepturi druga Staljina. Elem, prvo su apelovale da ja malo popričam sa Vasićem i da mu „objasnim neke stvari“. Kakve budale, majko mila… Znam da se Vasić sa ovim ne bi složio, ali: nema šanse da ja njemu nešto objašnjavam, može samo on meni. Zašto? Nije, lepe i lepi moji, zbog razlike u godinama, znanju i iskustvu, nego zato što sam ja tako rešila. Pri čistoj svesti i zdravoj feminističkoj pameti.
Nežni i suptilni apeli brzo su prerasli u agresivne ispade, jer kakva sam ja to feministkinja kad pristajem da pišem u istim novinama kao taj odvratni seksista Vasić. Na kraju završih ekskomunicirana od strane vaskolike virtuelne feminističke zajednice. Hvala bogu!
Moj problem je u tome što duboko verujem da muškarci mogu da budu feministi i da je Miloš Vasić sigurno jedan od njih. Pritom, nije Vasić jedan od onih što će doći među žene i objašnjavati im kako treba da se bore za svoja prava. Ne. On je ideal feministe: svestan patrijarhalne kulture u kojoj je kao muškarac povlašćen, pa tu svoju povlašćenu poziciju koristi da razne dripce i mufljuze koji zaista jesu seksisti – dozove pameti. U isto vreme, taj odvratni seksista Vasić, otac četiri ćerke, divan muž jedne jake žene, majstor je za ono što se jezikom nevladinih organizacija zove „jačanje kapaciteta“. Nesigurna si, nezadovoljna brakom, vezom, kako te tretira šef? Ako postoji neko ko ume da te osokoli, da te uveri da možeš sve to sama da središ, da te nahrani sa malo životne mudrosti, to je Miloš Vasić.
Dugo sam dumala šta je za Vasića ta famozna lepa žena. Napisao je on jedan „Muški život“ baš na tu temu. Posle se dopunio i tekstom o ružnim ženama, tvrdeći da je šarm ključna stvar: „Tu dolazimo na misteriozni pojam ‘šarma’. Lepota je jedno; ružnoća, mada neistražena, jeste drugo. Šarm je, kako mi se čini, tu najvažniji. Šta je šarm – ne pitajte, duža je to priča. To je valjda ono što ružne žene i muškarce čini privlačnima, čak i lepima.“ No, nije mi to bilo dovoljno ubedljivo. Nisam, naravno, ni pomišljala da bi Vasić mogao biti seksista, jer znam čoveka. Ali nije u ta dva teksta do kraja objasnio šta je lepa žena. Njegova poenta se svodi na sasvim prostu i istinitu stvar: lepo je ono što je tebi lepo. Vasićeva lepa žena je, dakle, ona koja je njemu lepa. I dalje nisam bila zadovoljna.
Vasić ima običaj, kad sedi u društvu pa ga neko pozove telefonom, da kaže: „Evo, sedim s dobrim ljudima i lepim ženama.“ Na to uvek prva reaguje njegova rođena žena, pa uz sočnu psovku priupita da li to znači da žene nisu ljudi. No, u tom Mišinom ritualnom odgovoru mislim da sam konačno našla rešenje misterije zvane „Vasićeva lepa žena“. Nema to veze sa dužinom nogu, poprsjem, bojom kose i očiju. Nije to ni ono što on misli – šarm. Na kraju krajeva, nije ni ono što obavezno sam doda kad za neku ženu kaže da je lepa. Vasić, naime, nikad ne kaže samo „lepa“, njegova misteriozna lepotica je uvek „lepa, pametna i duhovita“. No nije tajna ni u pameti ni u smislu za humor. Mnogo, baš mnogo sam razmišljala šta je „Vasićeva lepotica“, pa sam u glavi pretumbavala i analizirala sve žene koje je okarakterisao kao lepe, a koje sam imala priliku i lično da upoznam. To vam je, spolja gledano, miks raskošnih crnki, tananih plavuša, visokih, niskih, žena svih mogućih boja, oblika i veličina. Feministkinje, zar to nije ono za šta se borimo?
Nek mi Vasić ne zameri, ali nije baš svaka od tih njegovih pametnih i duhovitih lepotica ni izvanredno bistra ni spektakularno duhovita. Polomila sam mozak dok nisam došla do zajedničkog sadržaoca za sve te njegove „ribe da se smrzneš“. Rekoh već, rešenje zagonetke mi je sve vreme bilo ispred nosa, u onim njegovim „dobrim ljudima i lepim ženama“.
Karakter! Svaka, ali baš svaka iz skupine Vasićevih neodoljivih lepotica, žena je izvanrednih ljudskih kvaliteta. Svaka je časna, ne u onom malograđanskom smislu, već u onom najljudskijem koji se može zamisliti. Svaka je poštena, opet ne u banalnom smislu čednosti i poštenja. Svaka ume da saoseća sa tuđom mukom i ima istančan osećaj za nepravdu. Prevrnuće svet da pomogne drugom, ne zato što od toga ima neke koristi, nego zato što može, zato što je to ono što ljudi rade jedni za druge. Svaka je hrabra, pa tu nepravdu koju vidi neće da prećuti, nego viče na sav glas. Čojstvo i junaštvo je ono što krasi Vasićevu lepoticu. Za Miloša Vasića, ružna je samo ona žena koja je po svim ljudskim uzusima naprosto bitanga i baraba.
Bitange, lopuže i barabe jednako su rasprostranjene među ženama kao i među muškarcima. To je jasno već iz činjenice da se sve tri reči mogu bez ikakve promene primeniti na oba pola: svejedno je da li te je baraba zajebala ili te je baraba zajebao.
Ali, zašto taj Vasić onda i za časne i poštene muškarce ne kaže da su lepi? Zato što je Miloš Vasić, biće seksualno kao i svi mi ostali, dosegao viši nivo – njemu su ove osobine seksualno privlačne, u njih se zaljubljuje, njih on, heteroseksualni muškarac, vidi kao lepotu žene koja mu se dopada. Pa, drage moje saborkinje feministkinje, ako to nije muškarac kakvog želimo u svetu u kom ćemo biti ravnopravne, onda čak ni ja više ne znam šta hoćemo.
