Misterija koja traje

Grupa The Residents je svoje delovanje na oblikovanju muzike započela (u eksperimentalnoj fazi) još krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina – njihovo kreativno putešestvije i danas traje, ne samo kroz inspirativna muzička i video izdanja već i kroz javne nastupe koji su kombinacija koncerta i teatra, možda i nekih drugih medija. Zahvaljujući uvek novim promišljanjima svog rada, predstavljaju jednu od najzanimljivijih pojava u svetu popularne kulture. Tokom svih ovih godina uspeli su da funkcionišu nastupajući pod maskama, i bez javnog objavljivanja identiteta članova grupe. Iza nekih od retkih intervjua, koje su ponekad davali preko posrednika, govorkalo se da zapravo stoje sami članovi grupe, što je samo uvećavalo znatiželju. U svakom slučaju, pred novembarski koncert ove misteriozne postave u Beogradu, organizator srpskog dela turneje me je pozvao i ponudio da uputim svoja pitanja The Residents Glasnogovorniku, šta god to značilo.

Igrom slučaja, godine 2003, prvo gostovanje grupe The Residents u Srbiji pretvorilo se u skandal nacionalnih razmera. Razlog je bilo saopštenje Demokratske stranke Srbije u vezi sa beogradskim nastupom u okviru Demons Dance Alone turneje. U saopštenju je izraženo negodovanje povodom „demonske svetkovine“ koja se organizuje u „Kolarcu“ na verski praznik Krstovdan, a koja je tako kvalifikovana samo na osnovu maski i prateće ikonografije grupe. Tadašnja predsednica odbora za kulturu DSS-a Svetlana Stojanović izjavila je da je organizovanje koncerta The Residents u „Kolarcu“ na Krstovdan ravno organizovanju performansa jedenja svinjetine u Istanbulu na Ramazan. Usledila je oštra reakcija javnosti. Jedna od svakako najzanimljivijih reakcija na saopštenje DSS-a, objavljena u listu „Vreme“ (br. 665), došla je od jeromonaha Srpske pravoslavne crkve, oca Jovana Ćulibrka, koji je odlučno stao u odbranu grupe, navodeći da „opšte je mjesto da The Residents predstavljaju jednu od najznačajnijih pojava u kulturi posljednje četvrtine dvadesetog vijeka i simbol intelektualnog u toj kulturi“. I publika je uglavnom ignorisala saopštenje i izjave visokih funkcionera DSS-a. Karte su bile rasprodate nedeljama pre koncerta, a sam nastup bio je okončan ovacijama i aplauzom koji su trajali čak dvadesetak minuta. Samo nekoliko dana kasnije, Vojislav Koštunica, lider DSS-a, u to vreme i predsednik države, u toku obraćanja novinarima priznao je da je preslušao tri CD izdanja grupe The Residents (bez imenovanja o kojim je albumima reč), i izrazio simpatije za njihov „antiglobalistički pristup“. Nedavno, nakon što je najavljen novi nastup The Residentsa u Beogradu zakazan za 18. novembar u Domu omladine, Vojislav Koštunica (koji je u međuvremenu izgubio predsedničku funkciju, a njegova partija prešla u opoziciju) izjavio je da ponovni dolazak benda u Srbiju smatra „intrigantnim“.

„VREME„: Da li je Vojislav Koštunica jedini predsednik jedne države koji je preslušao (bar) tri CD–a grupe The Residents, ili vam je poznat još neki slučaj?

GLASNOGOVORNIK THE RESIDENTSA: To je zanimljiva priča. Načuo sam nešto o tom slučaju, ali The Residents su se tada u Srbiji zadržali samo nekih desetak sati, pre nego što su nastavili turneju u Grčkoj. Čisto sumnjam da ima još mnogo državnih lidera (ako ih ima uopšte) koji slušaju The Residents. Ako i postoji neko takav, nikad to nije javno priznao!

Novi CD i turneja grupe nose naziv The Bunny Boy; u pitanju je nešto kao povest ispričana kroz muziku. Priča, između ostalog, u podtekstu govori o apokalipsi, što je zanimljivo jer, igrom slučaja, vreme pojave ovog albuma poklapa se sa nagoveštajem velike ekonomske krize u svetu. Ipak, za ljude sa Balkana je zanimljivo da je jedan od junaka ove priče, čije je ime Harvey (a koji je predstavljen kao naratorov brat), zapravo nestao tokom boravka na grčkom ostrvu Patmos. Kada se naracija zasniva na liku koji je nestao tokom boravka na Balkanu, nameće se pitanje – ima li nečeg simboličnog u svemu tome?

The Residents gaje fascinaciju Biblijom i evolucijom stare kulture na Balkanu, naročito kada je reč o grčkoj drami. Patmos kao poprište jedne izvanredne horor priče, novozavetnog Otkrovenja, sigurno je privukao pažnju grupe. The Bunny Boy je u velikoj meri inspirisan grčkom dramom.

Kad već govorimo o Balkanu, to je mesto gde ljudi vole provod. Da li su The Residents ikada posetili bar u centru Soluna koji je nazvan po njima?

Lično nisam upoznat sa tim barom, ali ja ne putujem sa The Residents sve vreme.

The Residents su započeli kao duboki andergraund. Šta je učinilo da požele da „izađu na površinu„? Ili, da li se može reći da su uopšte dosegnuli površinu? U vreme kada su svi bili idolopoklonički i apologetski nastrojeni kad je o popularnoj kulturi reč, sredinom sedamdesetih, The Residents su objavili album Third Reich ‘N’ Roll, koji je bio inteligentna satira pop rutine. Danas kada The Residents nastupaju na medijima, tik pored svih tih pomodara i pozera, da li u njima ima nekog ogorčenja? Ili se smeju svemu tome?

Nemam pojma šta podrazumevaš pod „dubokim andergraundom“ i „površinom“, ha-ha. The Residents ne postoje kao reakcija na ono što drugi ljudi čine. Oni jednostavno rade ono što žele… Zanima ih samo ono što im se učini da bi moglo da bude dobra ideja. Ne postoje andergraund i overgraund. Oduvek je postojao tek uzak krug sledbenika grupe, a tako je i danas.

Zapravo je jedan od trajnih kvaliteta bio humor koji zrači iz svega što The Residents čine. Uprkos opštem tonu koji ne odaje nekakvu preveliku ozbiljnost, savremenom svetu kao da nedostaje humor… Čak ni TV komedije više nisu tako smešne. Šta se desilo?

Mislim da smo samo prezatrpani medijima i podacima, pa smo postali neosetljivi na neke od jednostavnih ironija koje život nosi. Kada ste okruženi savremenim medijima, postalo je gotovo nemoguće da ne čujete nekakvu muziku, to traje neprekidno, što skoro da je učinilo muziku potpuno nezanimljivom.

S obzirom na to da je identitet grupe još uvek tajna, da li je teško putovati unaokolo skrivajući se? Šta bi učinilo da The Residents odluče da konačno otkriju svoj identitet?

Na grupi je da zajednički odluči šta im je činiti. Jednostavno ne mogu da zamislim da funkcionišu kao skupina određenih individua. To nikada nije bilo predmet diskusije pa ne mogu ništa da kažem.

Zapravo, dok su The Residents bili smatrani pionirima avangardne pop muzike, oni su istovremeno prihvatali nove medije brže od ostalih – bili su među prvima koji su kreirali umetnički uobličene muzičke video–spotove, a danas znalački upotrebljavaju internet… Šta se promenilo otkad The Residents aktivno upotrebljavaju internet?

Oni prosto obožavaju da kupuju preko sajta Amazon.com. Nakon pojave kompjutera skoro sve se promenilo za The Residents, a s obzirom na to da vole promene, mislim da se neće odvajati od ovih medija. Kao što je poznato, The Bunny Boy je započeo kao internet projekat, a album i turneja su samo derivati originalne ideje.

Bunny Boy je nedavno licencno objavljen u Rusiji, sa redizajniranim omotom i natpisima ispisanim ćiriličnim slovima. Da li je grupa poznatija izvan Amerike, ili u svojoj domovini?

Najverovatnije da su poznatiji van SAD. Da li taj ruski CD zaista postoji, nikad ga nisam video.

Još se sećam kada sam prvi put čuo o The Residents, pročitavši natpis u britanskoj muzičkoj štampi, mislim 1978. godine. Samo na osnovu članka koji je govorio o konceptu benda, znao sam da će mi se dopasti. Često sam bio privučen dizajnom omotnica za The Residents izdanja, i činilo se da je dizajn jednako važan kao i sama muzika. Ponekad sam se pitao da li su The Residents ljudi koji eksperimentišu sa mizikom, ili oni zapravo rade na konceptima i idejama? Jasno je da oni izvode muziku, ali da li su oni muzičari?

Oni nisu muzičari u tradicionalnom smislu, i možda im nedostaje zanatsko umeće koje drugi imaju. Oni se, međutim, bave idejama. Nastoje da razmišljaju šire nego što im to nameće puko izvođenje muzike.

Na kraju, kada bi The Residents bili Bog, šta je ono što bi želeli da saopšte drugim ljudima?

The Residents JESU Bog, baš kao što je to i svako drugi.