Prva premijera u novoj sezoni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je Široka zemlja Artura Šniclera u režiji Marka Manojlovića. Šniclerova Široka zemlja je relativno skoro izvedena u Dojčes teatru u Berlinu, postoji nekoliko filmskih ekranizacija, a poznati britanski dramski pisac Tom Stopard je napravio svoju preradu ovog komada. Našoj pozorišnoj javnosti Artur Šnicler je najpoznatiji po komadu Vrteška ili U kolu (u zavisnosti od prevoda), u kome pisac kroz formu komada-stanica prikazuje kako seksualna „minglovanja“ bez dubljeg emotivnog upuštanja povezuju sve slojeve bečkog društva na prelazu iz 19. u 20. vek. U Širokoj zemlji (1911. godina) pisac opisuje dekadenciju više srednje klase bečkog društva pred Prvi svetski rat koja se manifestuje kroz pojačanu osetljivost, neefikasnu introspekciju, erotske avanture, hedonizam i uopšte život bez jasnog cilja i svrhe klase koja bi morala biti „društveni motor“. Po ovome su Šniclerovi komadi (a i po vremenu nastanka) bliski Čehovljevim, s tim što Šnicler ima manje ironije i manje ljubavi za svoje likove – „sve razume ali ne može da oprosti“. Zaplet Široke zemlje je sledeći: industrijalac Fridrih Hafrajter (Vojin Ćetković) se vraća kući nakon sahrane prijatelja – mladog, perspektivnog muzičara, a onda kroz njegov razgovor sa suprugom Genijom (Marija Vicković) saznajemo kako postoje indicije da je ona bila u vezi sa nesrećnim mladićem. Ona ima pismo u kome joj mladić izjavljuje ljubav, očajava što ga ona odbija i najavljuje samoubistvo. U skoro pretećem ispitivanju koje sprovodi muž Genija odlučno odbija da je bila u vezi sa mladićem samoubicom. Muž nakon toga nastavlja da ulazi u erotske avanture sa mlađim ženama i odlazi na put. Žena u njegovu čast priređuje zabavu na kojoj gosti stupaju u erotske veze. Ona stupa u seksualnu vezu sa Otom (Aleksej Bjelogrlić), koji je sin njihovih porodičnih prijatelja. Saznavši za to, muž izaziva Ota na dvoboj i ubija ga. Vraća se kući da to saopšti ženi i uz put susreće gospođu Anu Majnhold-Ajgner (Svetlana Bojković), koja je ubeđena da je njen sin Oto otputovao jer je dobio primamljivo nameštenje van zemlje. To je ukratko zaplet komada Široka zemlja koji je preveo Boško Milin, profesor dramaturgije na FDU, prevodilac i poznavalac ekspresionističke drame.
HAJDE DA SE SLIKAMO
Reditelj Marko Manojlović se ovom predstavom nakon dužeg vremena vratio u JDP, u kome je kao reditelj radio predstave na početku svoje rediteljske karijere. U međuvremenu, Manojlović je radio i na televiziji i ovaj povratak na scenu JDP-a pokazuje spektar njegovih različitih rediteljskih iskustava. U samoj postavci reditelj je zadržao naznake epohe (stilizovani kostim Lane Cvijanović i Marije Marković Milojević), dok je scenografija (Branko Hojnik) prilagođena rediteljevoj ideji da se sva dešavanja prenose i interpretiraju u video-medijima. Kostim i scena trebalo je da naprave most između dve epohe – naše i Šniclerove i ukažu na njihovu bliskost. A u čemu je bliskost između dve daleke epohe? Ona se ogleda u tome što predstavnici obe epohe vole da se fotografišu – tada je foto-aparat ušao u masovniju upotrebu te je svako želeo da ima portret, a imućniji su mogli i da kupe foto-aparat i kameru pa da beleže sve što im je volja. Savremeno doba je tu potrebu razvilo do ogromnih razmera, čemu svedočimo svaki dan i na svakom mestu. Drugo – popuštanje ideološkog društvenog pritiska odozgo i okretanje ka potrošnji, koji s jedne strane dovode do erotskih i estetskih sloboda, a sa druge strane jačanja radikalnih nacionalističkih, klerikalnih, antisemitskih i raznih drugih destruktivnih i retrogradnih pokreta. I treće – život više klase u zatvorenom „društvenom balonu“, u kome oni imaju gotovo apsolutnu slobodu i mogućnost da se beskrajno prepuštaju ličnim zadovoljstvima bez ikakve ograde ili obaveze sve do krajnje tačke – destrukcije i autodestrukcije.
MNOGO „ZAŠTO„, MALO „ZATO“
Sve smo ovo uspeli da zaključimo čitajući program predstave, analizirajući komad… Međutim, ono što nismo uspeli da saznamo, a trebalo je da shvatimo gledajući predstavu je šta mi – publika, treba da osećamo i mislimo o ovim likovima. Zašto jedna žena koju je ljubomorni muž preteće ispitivao nije napustila muža (pripada višoj klasi ‒ pare nisu problem) ako zna da je on vara? Zašto ipak vara muža kada zna da on može da bude „opasan“? Zašto ljubomorni muž koji vara svoju ženu
odluči da ubije njenog ljubavnika (a ne nju!) kada sazna da je i ona njega (jednom) prevarila? Zašto se mladić pred kojim je karijera upusti u neobavezni seks sa ženom čoveka koji je porodični prijatelj njegovih roditelja? Zašto je taj mladić prihvatio da izađe na dvoboj sa njenim mužem i zašto, ako je oficir (dakle, morao bi da zna da rukuje oružjem), nije u dvoboju pobedio on već muž? Kakav je to lekar (Petar Benčina po treći put u ulozi lekara) koji, kada čuje da će biti dvoboja među njegovim prijateljima, ne odjuri u policiju ne bi li ih sprečio u tome, već ode da bude svedok? Ko danas uopšte ide na dvoboj i zbog čega? Ko su ljudi koji dođu na zabavu i javno se seksaju na domaćinovom kauču, i šta misle o dvoboju zbog muške časti? Ko su ti ljudi stvarno ili što bi rekao Šekspir: „… Šta je njemu Hekuba il’ šta je on Hekubi, / da tako za njom plače!“ Postoje jedva dva-tri momenta kada nemamo ovu dilemu. To je momenat na samom početku kada muž (Vojin Ćetković) ispituje ženu (Marija Vicković). Mi vidimo da je on opasan, ali ne razumemo njenu reakciju – da li ga se ona plaši, da li joj se gadi njegova ljubomora, da li voli da ga podstiče na ljubomoru? Drugi momenat je na samom kraju predstave kada Svetlana Bojković, koja igra Otovu majku, dolazi u posetu Geniji. Svetlana Bojković uverljivo igra majku koja sirota pojma nema u šta se upleo njen sin, već živi u nekakvoj iluziji o sopstvenom detetu. I treći, poslednji momenat je kada Vojin Ćetković kao Fridrih uđe na scenu i kaže Geniji da je ubio njenog ljubavnika i sina žene sa kojom se upravo pozdravio i ispričao. Na Ćetkovićevom licu naslućujemo emociju, ali nam nije jasno kakvu, jer nam ništa u vezi s njim nije jasno. Taj problem sa razjašnjavanjem motivacije odnosa između likova provejava kroz čitavu predstavu i čini postavku Široke zemlje stranom, zbunjujućom i na momente dosadnom. Možda bi glumci tokom budućih igranja predstave mogli da razjasne makar neke od ovih nedoumica koje su se pojavile na prvim izvođenjima.
