Dok je na sceni Centra Sava pobednik (Marko Kon) zbunjeno slegao ramenima – publika je još jednom zviždala na finalu Beovizije. Samo nekoliko dana ranije aktivisti Gej strejt alijanse demonstrirali su na premijeri filma Milk buneći se protiv diskriminacije. Ono što je na RTS-u zamišljeno kao velelepni nastavak zlatnih dana Evrovizije u Beogradu (koja postaje mit nalik onom o Olimpijadi u Sarajevu) pretvorilo se u dvodnevnu reviju prosečnih pesama i festivalskih marifetluka. Posle prve večeri je utvrđeno da su SMS glasovi pogrešno sabrani, pa su pozvane dve oštećene pevačice, pa je jedna odbila da nastupi (naša Ana Nikolić) da bi u finalu dobili predstavnika Srbije u najboljem duhu turbo-etno-dens provinijencije. Ne znam otkud kolektivno zgražavanje nad narodnjakom (Cipela se zove) kad su nas prethodnih godina inače predstavljale sentiš-folkiš numere. Marko Kon iz dvojca Kobac–Kon jedan je od rodonačelnika fuzije folka i popa pa je turbo-folk konačno krenuo put Evrope i to na srpski način – preko Moskve! Od ostatka beovizijske ponude mogu danas da se setim bendova Etar (sa hrabrom gej porukom na majici bubnjarke – MILK THIS! I pevljivim pop hitićem), Zemlja gruva, kao i radeničke operete Glorija u izvođenju trupe Pozitivni haos. Ova postmoderna vizija matriks socijalizma bila bi dovoljno otkačena da privuče pažnju u Moskvi, ali… Posebno mi je neukusno delovao pokušaj prateće grupe Marije Šerifović (Bjuti kvins) da ove godine opet pokuša, uz podršku Oskara (kvaziretardiranog voditelja) i Đorđa Marjanovića, kojeg su doveli na binu i prošetali kao atrakciju. Nama, iskrenim Đokistima, verujte, bilo je neprijatno. Đorđe svake godine mora da bude na Beoviziji, u počasnoj loži, a ne kao deo scenografije. Epilog ovogodišnjeg takmičenja su ostavke organizacionog odbora (za sada anonimnog) o kojima će odlučiti Direktor. Ono što je bilo vidljivo na bini – osim zastrašujuće treme Jovane Janković (do granice kolapsa) bilo je podsećanje na serije RTS-a kroz istoriju. Ideja je dobra, ali je šou delovao neverovatno usiljeno, uz posebnu klauzulu za sve izvođače da se tokom promotivnog spota zakunu kako gledaju samo i isključivo RTS! Delovalo je bizarno da momci i devojke iz „Operacije trijumf“ moraju da potvrde poput konvertita- kako veruju u jednog boga istinoga, a njegovo ime je RTS. Zamislite da ste pevač/čica i želite da nastupate na Beoviziji, pa vas neko uceni da u predstavljanju morate da hvalite Žiku seljaka, Kvadraturu kruga, Dozvolite… , Dnevnik, ili šta vam već zapadne. Eto nam dakle prvog primera tv autizma.
Dok je na RTS-u turbo-folk krunisan kao naš predstavnik u međunarodnim muzičkim institucijama, na Pinku je usledio odgovor u vidu neverovatno sadržajnog i detaljnog VIP Velikog brata. Ovde je turbo fazon isfuran do kraja u svim pojavnim oblicima i svim oblicima umetničkog izražavanja. Turbo političar, turbo pevačice, pevaljke, manekenke, voditeljke, turbo voditelj i glumac, hostese, VIP osobe bez zanimanja, imitator i imitatorka, reper i rok pevač Mumin kojeg jedino izdvajam jer nije deo tog sveta i jedini je tu upao iz druge dimenzije. Sve ono što ste želeli, a niste uspeli da vidite na B92, sada ćete gledati na Pinku, jer ovde se ukućani zaista osećaju kao kod kuće. VB ovoga puta izgleda kao dvorac u kom Marija Antoaneta sa svitom šenluči, dok treći, četvrti i svi sledeći staleži kukaju gladni. Neverovatno je kako ekonomska kriza nepogrešivo na Pinku pali taj prekidač „Biti cool“ pa makar to značilo da budeš JOOL ili VIP. Eto dakle i drugog ovonedeljnog primera TV autizma, koji granice vlastitog univerzuma postavlja u opseg emitovanja sopstvenog TV signala. TV kanal postaje moj prostor egzistencije, virtuelna domovina sa osećanjem pripadnosti, vrednostima, autoritetima i protivnicima. B92 je izgleda ispao iz trke – u Srbiji ne postoje više politički konflikti, niti istinski nacionalni sukobi – postoji samo rat između RTS–a i Pinka, a u tom ratu su sva sredstva dozvoljena. Istini za volju, vremenom ćete sve teže moći da definišete razlike – no nama su dovoljne i one minimalne da bi se poklali.
