Milica Spasojević: Od filma često nema ’leba ali ima zadovoljstva

Višeminutnim aplauzom oprostio se Martovski festival od Žarka Lauševića, nakon kratkog igranog  filma Hrana za golubove u kome je ostvario jednu od poslednjih uloga.

Hrana za golubove je završni ispitni film Milice Spasojević (1998) na trećoj godini Fakulteta dramskih umetnosti kod profesora Darka Bajića, za koji je napisala scenario, režirala ga i producirala.

Likovi njenog filma su usamljeni. Zoran (Žarko Laušević) penzionisani profesor fizičkog se naučio na takav život, a za Dejana (Luka Grbić) gimnazijalca, usamljenost je nepodnošljiva. Sve se dešava noću, u praznoj školi.

„Tema Hrane za golubove je ljubav i razumevanje. Mislim i nadam se da ću se tim temama baviti do kraja svog profesionalnog života. Ljubav je najvažnija stvar na svetu i mislim da je često manjka, zbog toga u Hrani za golubove upravo ona  spasava živote“, kaže za „Vreme“ Milica Spasojević.

Objašnjava da se „između dvojice junaka koji su različiti po životnim pričama, potrebama, godinama, a ipak vrlo slični po usamljenosti, rađa jedinstven odnos. To podseća na odnos oca i sina, a uspostavljena komunikacija spasava mladog i izgubljenog Dejana  od samoubistva. Takođe, taj kratki i slučajni a sudbinski susret pomoći će i Zoranu da nakratko predahne od nesavršenosti sveta i propadljivosti tela. Ljubav prema drugima je važna, ali i ljubav prema onome što ne može da ode od nas a što biramo da radimo i mislimo, ponekad je i važnija.“

Smatra se da usamljenost i samoubistvo nisu teme primerene studentskom filmu. Milica Spasojević ima drugačije iskustvo.

„Naime, kada smo završili osnovnu školu, jedan od dvoje mojih vršnjaka i meni u tom trenutku bliskih prijatelja, uspešno je okončao svoj život. Mnogo puta sam se pitala šta je to što je moglo da se desi pa da on i dalje bude sa nama i odgovor se nazirao u postojanju nekog starijeg, ko bi imao sopstveno slično iskustvo pa samim tim i saosećanje i znanje da mu pomogne.“

Sledeće predubeđenje povodom njenog filma je – Žarko Laušević. Otkud tako veliki glumac u studentskom filmu?

Milica Spasojević objašnjava da je „na Fakultetu dramskih umetnosti običaj da u studentskim filmovima veliki glumci igraju pro bono, iz podrške i kolegijalnosti“, a zatim priča:

„Dok smo Luka Grbić i ja radili na tekstu, volim da uvedem glumce u tekst i proces ranije nego što je to običaj, i mozgali ko može da odigra ozbiljnu i tešku ulogu Zorana, Luka me je pitao što ne pozovem Žarka Lauševića. Ja sam uzvratila pitanjem što da ne pozovemo Entonija Hopkinsa. Međutim, shvatila sam da mi neće pasti kruna s glave ako me Žarko odbije, to se i tako vrlo često dešava u životu filmadžija, pa nije loše da se i tome čovek nauči za vreme studija. Profesor Bajić mi je dao Žarkov broj telefona, Žarko je pristao uz komentar kako je tekst odličan i kako se raduje što će ponovo posle mnogo godina učestovati u stvaranju studentskog filma. Saradnja na probama i na samom snimanju bila je profesionalna i divna na svaki način.“

Osim glumaca, uz Lauševića i Grbića u filmu glumi i Hadži Nenad Maričić, svi ostali članovi ekipe su 2021. godine kad je počeo rad na filmu, bili studenti.

Milica Spasojević priča da su naredne godine snimatelj Filip Stojanović (1999) i ona diplomirali sa filmom Tetka, da je na festivalu „Slika u pokretu“ koji organizuje Srpska asocijacija snimatelja Filip nagrađen za najbolju kameru u konkurenciji studentskog filma, kao i prošle nedelje na festivalu „BalKam“ u Ljubljani. Rediteljka naglašava da je u timu bila i posvećena i pouzdana montažerka Janja Bilbija (1999).

Vidan element ovog filma je muzika, a priča o njenom autoru dirigentu i kompozitoru Nikoli Lekiću (1999) je još jedan primer kako Srbija ne ume da prepozna svoju vrednost  i upotrebi je, za razliku od inostranih zemalja.

„Nikoli i meni je trebalo mnogo vremena da nađemo prostor u kome ćemo snimati njegovu muziku kao i orkestar od 22 gudača i soliste klarinetiste koji će je izvesti. Na kraju smo došli do orkestra studenata FMU, zovu se BEOM, i njihovog dirigentaVuka Wolkova Popovića (2000), koji ih je osnovao. Sa njima je svirao i Vladimir Nikolić, moj nekadašnji profesor violine.“

Da bi se realizovao studentski film, potrebno je sve isto što i za film najvećeg reditelja, koje treba nabaviti i platiti.

„Filmski posao je oduvek bio skup. Ne kaže se slučajno filmska umetnost ali i filmska industrija“, pa je očekivano da će tako biti i tokom realizacije studentskih filmova, kaže mlada rediteljka. „Neki od nas odsustvo novca nadoknađuju upornim radom, što lepo zvuči, ali ne bi trebalo da postane pravilo“.

Osim Hrane za golubove, Milica Spasojević je tokom studija napisala i režirala kratkometražne igrane filmove Radni naslov, Animus, S one strane duge, na četvrtoj godini nagrađena je državnom stipendijom „Dositej“.

Film koji sad priprema, i kojim će masterirati, je kratkometražni dokumentarac o procesu snimanja muzike za film Hrana za golubove.

Kaže da to „naizgled jeste mala tema, a zapravo je metafora vere u budućnost. Svi u ekipi smo mladi, orkestar je mlad, živimo u zemlji u kojoj ništa ne ide lako a svi radimo kao da je samo nebo granica. Vidi se ljubav prema poslu koji smo birali a od kog često nema ’leba ali ima muzike! Svi muzičari rado su dolazili na probe i bili su podjednako srećni i zahvalni kao i Nikola i ja koji smo ih pozvali da učestvuju u snimanju muzike. Sve nas je zadivio Nikola koji je i komponovao i dirigovao numere, a zatim – otišao na Berkli da završava svoj drugi master, ovog puta iz komponovanja filmske muzike!“