Mi i oni

Za „Vreme“ iz Beča

Praizvedbu Šniclerove drame Profesor Bernhardi 1912. godine u Beču, sprečila je državna cenzura, nakon čega je komad premijerno izveden godinu dana kasnije u Berlinu. Iza obrazloženja cenzora da Šnicler „daje višestruko iskrivljenu sliku ovdašnjih prilika, nipodaštavajući austrijske državne institucije“, krije se uvid u eksplozivni karakter ove drame, koja na radikalan način progovara o antisemitizmu i njegovoj instrumentalizaciji u javnom životu carevine. Ovaj komad – koji se u režiji Ditera Gizinga igra u Burgteatru – minuciozno prikazuje kako iz jednog bezazlenog incidenta nastaje lov na ljude, koji uključuje medijsku kampanju, parlamentarnu istragu, suđenje i osudu već unapred žigosanog „krivca“. Fascinantno je u kolikoj meri prikazani mehanizmi denuncijacije, zatim sprege između privrede, morala i politike, te primat političke podobnosti nad stručnošću, upućuju na savremeni trenutak, i u kolikoj meri se nameće analogija između ondašnjeg antisemitizma i danas u Evropskoj uniji sve jače prisutne islamofobije.

NAROD I RELIGIJA: Povod za konflikt u privatnoj klinici, čiji je osnivač i direktor profesor Bernhardi, verske je prirode. Mlada devojka iz naroda, koja je došla zbog komplikacija nakon ilegalnog prekida trudnoće, leži na samrti. Nesvesna svog stanja, ona je u euforičnom stanju sreće, i veruje u dolazak svog dragog. Bernhardi, koji želi da devojci omogući da umre sa ovom iluzijom, sprečava katoličkog sveštenika da izvrši obred poslednjeg pomazanja i ispovedanja od grehova. Posledice po Jevrejina Bernhardija biće pogubne: doktor Ebenvald, njegov zamenik, iskoristiće ovu epizodu da denuncira Bernhardija i sam preuzme vođenje klinike.

Šnicleru, koji je i sam bio lekar jevrejskog porekla, stalo je da pokaže da Ebenvald zna da je Bernhardi častan čovek i vrstan stručnjak, te da je postupio u skladu sa lekarskim kodeksom; on se ne okreće protiv Bernhardija iz verskih razloga, već grabi priliku da oslabi takmaca i ojača svoj klan. On nudi Bernhardiju razmenu „robe“, uslugu za protivuslugu: budući da je u klinici u toku izbor novog načelnika jednog odeljenja, Bernhardi treba da odustane od podrške postojećem kandidatu iz klinike, koji je Jevrejin, i da prihvati novog kandidata, koji je Ebenvaldov prijatelj, i katolik. Bernhardijev glas za katoličkog lekara, obrazlaže Ebenvald, umirio bi parlament – koji treba da raspravlja o incidentu sa sveštenikom – i doveo do oslobađanja od optužbe da je Bernhardi zbog svog nacionalnog porekla povredio verska osećanja katolika. Bernhardiju je poznato da je upravo Ebenvald preko svog nećaka, poslanika nemačkih nacionalista, uopšte i izdejstvovao raspravu u parlamentu, i zna da bi preko istog izvora mogao izdejstvovati i skidanje te rasprave s dnevnog reda, ali mu savest i profesionalna etika ne dozvoljavaju da se upušta u „trgovinu“, i favorizuje Ebenvaldovog prijatelja, za koga zna da je u stručnom smislu inferioran u odnosu na drugog kandidata.

STO GODINA SAMOĆE: Komad se zgušnjava, prikazana mreža društvenih odnosa postaje sve složenija, ali se istovremeno ne gube iz vida karakteri. U dramatičnoj sceni sednice, na kojoj Ebenvald hoće da iznudi glasanje o smeni Bernhardija, a kojoj prisustvuje čak osam lekara (u komadu ih je ukupno trinaest), Šnicleru majstorski polazi za rukom da protagoniste prikaže u njihovoj celokupnosti – kao ljude, lekare i političke subjekte. Komad je napisan pre sto godina, ali mnogo šta priziva sadašnji trenutak: borba između interesnih grupa vodi se navodno za opšte dobro i u ime viših ciljeva, a zapravo je obeležena međusobnim animoznostima i žeđu za ličnim profitom. Forma borbe je možda nešto finija, budući da junaci razmenjuju „molim lepo“ i „hvala lepo“ čak i dok zabadaju nož protivniku. Kostimograf oblači većinu aktera u besprekorno skrojena odela, a što je kroj savršeniji i štof plemenitiji, to je akter spremniji na trgovinu uverenjima.

Rasplet komada razočarava jer Bernhardijev defanzivan stav nije u skladu sa njegovim prethodno prikazanim karakterom. Bernhardi odbija da na bilo koji način bude uvučen u stranačke borbe i insistira na tome da mu je jedino stalo do obavljanja svog lekarskog poziva. Iako socijaldemokrati, koji nisu bili antisemiti, hoće da izdejstvuju njegovu rehabilitaciju, Bernhardi ne želi da se pokreće novi sudski proces u kome bi bilo dokazano da je prethodno osuđen na osnovu lažnog svedočenja, i odustaje od pisanja knjige u kojoj bi razobličio denuncijante. Bernhardijev pad Šnicler donekle ublažava tako što ne dozvoljava da Bernhardijevi protivnici profitiraju, što između ostalog znači da Ebenvald ne postaje direktor klinike. Stanje se u izvesnom smislu vraća na početak; ništa nije razrešeno.

ANTIISLAMIZAM: Stari majstor režije Diter Gizing, poznat po izbalansiranim postavkama klasika, odustaje od neposrednog osavremenjivanja komada. Najopipljiviji znak da nas se komad tiče jeste neonska cev koja se proteže kroz celu dužinu blještavo bele scene i završava u prostoru publike, u loži na drugoj galeriji. I dok pratimo šta se pre sto godina dešavalo sa Jevrejima, nameću se asocijacije na današnje mehanizme projektovanja frustracija većinskog stanovništva na manjinsku grupu, pre svega na Turke, a zatim i ostale gastarbajtere. I danas nije reč o tome da Austrijancima preti stvarna opasnost od domaćih Turaka, već o političkoj zloupotrebi latentnih strahova ekonomski ugroženog donjeg sloja domaćeg stanovništva, koji je gubitnik sistema. Na prošlogodišnjim izborima u Beču, grad je bio oblepljen plakatima Štraheove slobodarske partije, na kojima je agresivno širena mržnja, tako što su suprotstavljani „zavičaj“ i „islam“, „zvonici“ i „mudžahedini“, sve do rasističkog slogana „Previše stranog ne prija bečkoj krvi“. Propagandni materijal uključivao je i strip u kome dete praćkom izbija oko jednom Turčinu, a krstaški vitez ga hvali. I druge austrijske partije ne prezaju od instrumentalizacije stranaca da bi skrenule pažnju od glavnih uzroka socijalnog raslojavanja i da bi očuvale vlast.

Još jedan aspekat je poučan: ovaj komad podseća Austrijance, koji se pretežno vide kao žrtve fašizma, da su dve nekadašnje velike partije, nemački nacionalisti i hrišćanski socijalisti, još pre Prvog svetskog rata više ili manje radikalno zastupale antisemitizam. Budući da se danas povlače paralele između „antiislamizma“ u Evropi i nekadašnjeg antisemitizma, Šniclerov komad nas podstiče da se zapitamo kakve bi posledice ovakav razvoj mogao imati za pedeset godina.

IGRA ISTINE: Kako u srcima ljudi danas deluje islamofobija, pokazuje komad Siročad u režiji Remina Greja (poznatog po postavkama u londonskom pozorištu Rojal kort), koji se trenutno može videti u bečkom Šaušpilhauzu. Pisac komada Dejvid Keli nova je zvezda britanskog pozorišta, a uz Sajmona Stivensa trenutno je najigraniji britanski pisac na nemačkom govornom području. O čemu je reč u ovom višestruko nagrađivanom komadu? Brat upada uveče nenajavljen kod sestre, koja sa mužem uz romantičnu večeru upravo proslavlja vest da je zatrudnela. Slavlje će biti prekinuto – brat je okrvavljen i pometen. Drama je usmerena prema otkrivanju istine šta se te večeri dogodilo bratu, pri čemu razobličavanje bratovih laži i odgovarajući psihološki obrti prolaze kroz nekoliko ciklusa: na početku se čini da je brat pomogao čoveku koji je ležao okrvavljen na ulici, zatim da je taj čovek zapravo napao brata i da je bio Arapin, da bi se na kraju pokazala istina: brat je na ulici napao slučajnog prolaznika samo zato što je bio Arapin, odvukao ga u garažu njegovog prijatelja neonaciste, i tamo ga brutalno mučio. Igra istine i laži praćena je višestrukim međusobnim manipulacijama. Brat svojom prividnom bespomoćnošću stavlja na probu osećanje građanske dužnosti supružnika, a žena stavlja muža pred izbor između solidarnosti sa porodicom ili sa Arapinom. Iako su svi akteri drame tokom rasprave svesni da jedan čovek sedi vezan u garaži i da bi svakog trenutka mogao umreti od posledica krvarenja, oni ne samo da ne odlučuju da slučaj prijave, a čoveka odvedu u bolnicu, već se žena ne libi da uceni muža prekidom trudnoće u slučaju uskraćivanja pomoći bratu. Ova dvojica tako ostavljaju Arapina povređenog na ivici šume, pošto su mu prethodno uz zastrašivanje izmamili obećanje da slučaj neće prijaviti policiji. Zajedničko prljanje ruku biće na kraju ipak na izvestan način kažnjeno: odnosi između aktera drame kvare se i nepopravljivo kidaju.

Uprkos slabostima ove drame, koje prevashodno leže u neuverljivosti muževljeve kapitulacije pred argumentima svoje žene, Keliju polazi za rukom da prikaže veze između socijalnog raslojavanja, krize vrednosti i nasilja. Brat, koji je kao i sestra odrastao bez roditelja, nalazi se na dnu društvene lestvice, dok se sestrin socijalni položaj promenio udajom; njen muž je bratov idol, zato što je „uspeo“, što pripada višoj srednjoj klasi. Bratova dezorijentisanost i moralna pometenost u vezi su sa nestabilnim identitetom države, koja je poput maćehe, jer ne nudi pozitivne identifikacijske modele. No, država nudi model neprijatelja, pa su nove žrtve neonacističkih fantazija muslimani, koji deluju kao projekciono platno za sopstvene frustracije. U osnovi resantimana prema pripadnicima muslimanske vere, sugeriše Keli, nije zapravo nespojivost demokratskih vrednosti i islama, već mehanizam kompenzacije.

Sablastan je kontrast između iracionalnosti strahova i prividno racionalnog traganja za rešenjem konflikta, ton koji podseća na sednicu upravnog odbora. Moralnost srednje klase nije ništa viša od one na nižoj društvenoj lestvici; umesto griže savesti imamo lične interese i strah od gubitka socijalnog statusa. Umesto emocija, na jednoj strani postoji fuck!, a na drugoj sorry, koje moderni čovek rutinski odrađuje dok u njegovoj unutrašnjosti čuči pritajena zver.