Melanholično-poročni sešn

Tako vam je to s (dočekanim) dugim čekanjima: ili se pokaže da su se u potpunosti isplatila, ili shvatiš da si čekao dugo nešto što nije trebalo čekati ni kratko, ma ni sekunde. Kako u životu tako i u, da prostite, umetnosti. Pet dugih godina prošlo je od one 2007. kada se pojavio prvi sasvim „oficijelni“ album Goribora (nakon nekoliko total underground izdanja za „Slušaj najglasnije“), i taman što su se već i najstameniji poklonici pokolebali u uverenju da će dočekati i njihov drugi regularan album, kadli evo ga; tačnije, Evo je banja (Dancing Bear, 2012)! I to duplog, na dva CD-a, u ukupnom trajanju od cca 85 minuta, kao kakav film iz zlatne epohe bioskopa. Bajdvej, „dvosmislenost“ naslova može vam razložno delovati kao dosetka na pučkoškolskom „hormonalnom“ nivou, no radi se o lokalnom borskom fazonu koji u kontekstu ovog tmastog, atmosferičnog albuma ima puno, štono bi se reklo, poetičko opravdanje. Što, opet, ne znači da je St-u i ekipi do bilo kakvog opravdanja bilo stalo: ne možeš praviti ovakvu muziku, a ič mariti za to šta će o tome misliti svi oni „nadobudni ali ne i budni, agresivni ali ne i hrabri“ mudroseri i hipsteri…

Najpogrešnije bi bilo prosto upoređivati Evo je banja s prethodnikom, pa onda, kao, meriti koji je „bolji“, gde je više pesama koje će vam se trajno nastaniti u glavi, srcu i ostalim delovima vaše telesno-duševne geografije. Prethodni Goribor album neka je vrsta kompilacije jednog desetogodišnjeg perioda, eksplozivni, fascinantni sažetak ranih plodova jednog velikog i sasvim osebujnog dara koji je – album, naime – redefinisao mnoge pojmove i merila vrednosti na post-YU sceni. Utoliko je taj album dobrim delom svojevrsni „best of“ usred karijere – nešto kao kad Stounsi izdaju Rolled Gold, mada su pred njima još decenije… Kako god, bio je to nuklearni udar po efektima i značaju srodan onome koji je, u jugoslovensko vreme, izazvao Šarlo akrobata izdavši Bistriji ili tuplji čovek biva kad. Naravno, oba ta udara mnogi su spokojno prespavali i othrkali, ali isključivo na svoju štetu.

Iako je nastajao dugo i u ne baš srećnim i sređenim produkcijskim okolnostima, Evo je banja pri prvim preslušavanjima deluje kao da je posledica jednog dugog, sporog, ali neprekinutog sešna podeljenog u šesnaest poglavlja/pesama jer ga je tako lakše progutati. Album, drugim rečima, više od prethodnika funkcioniše kao celina, delo s „glavom i repom“, Aleksandar Stojković St još više pripoveda (i šapuće i sikće i mrmlja i viče i sve što treba…) i još manje „peva“ nego ranije, tekstovi su mu, ako je to uopšte moguće, još više intimistički, introspektivni, gorko-melanholični i nerazmetljivo poročni, mada, kada se tu i tamo osvrne oko sebe i napiše kakav lapidaran „društveni komentar“, čuvajte se: taj će u dva-tri stiha pojesti sve one raspričane repere, razvikane pankere i ostalu boraniju što se zaludno trti uzduž i popreko ovdašnje Scene! Muzika je, pak, ne toliko proširenje koliko produbljenje područja borbe još davno definisanog (mada, s definicijama nikada dovoljno opreza!) kao srećan i zgromljujuće moćan ukršt psihodeličnog bluza, trip-hopa i raznih drugih opakih rokenrol derivata.

Na novom albumu Goribor još više liči na aktuelno mu koncertno izdanje, jer pesme su podugačke, mnogo je džemovanja, borski četverac pušta stvar po stvar da se razvija po sopstvenim zakonima, a ne po zakonima umirućeg pop-muzičkog tržišta, što će reći da St-ova poezija dobija onoliko udobnu i široku muzičku košuljicu kakva joj je i potrebna da bi slušaoca vozila do daske, na najbolji mogući način. Dario Grgić je, u nadahnutom prikazu ovog albuma, odlično primetio da su Goribor jedan od najmoćnijih „sobnih bendova“ današnjice. To „sobni“ ni u ludilu ne znači da nisu sjajni na koncertima – naprotiv, boljih od njih, kad su od volje, danas nema bar između Atine i Minhena – nego nešto sasvim drugo: da se sva snaga ovog poetskog i muzičkog kovitlaca najbolje doživljava u samotnim, izolovanim, „sobnim“ uslovima. Ovo dodatno naglašava i koliko je Evo je banja uistinu album a ne tek skup „singlova“, tačnije jutjub spotova, kako to danas neretko biva; zato se on odupire pukom, uzgrednom konzumiranju, tražeći više, a dajući najviše: kristal čiste, ranjive ljudske lucidnosti, upakovan u zvuk koji pomera sve u vama, čak i ono za šta niste ni znali da postoji; hm, to naročito! Ova „slepljenost“ albuma kao prirodne celine ipak ne znači da nema mesta za „nosive“ pesme, uveliko već koncertne favorite, kakve su Burle, Moje misli, Ti i ja, Uzalud se budiš ili Ljubavi moja.

Ne znam kuda se može dalje od ovoga; verovatno još dublje, pa ko izdrži. U međuvremenu, Evo je banja je tajna šifra posvećenika u „drugu muziku u drugačijoj kuhinji“, što bi rekli Buzzcocks. To je sat i po neprekinutog, nežnog i brutalnog i iznad svega ljubavnički strasnog goriborskog zagrljaja, kao lozinke ispunjenosti duha, duše i tela. Jedinstveno, izuzetno, bez pandana, konkurencije ili naličja, uzora, dušmana ili epigona, u dobrom smislu reči ne(pr)ocenjivo.