Kao i u svemu drugom, vojnik se od normalnog čoveka razlikuje i diskurzivno: samo se, naime, u soldatskom sado-mazo žargonu može ići, recimo, „na“ Zagreb ili „na“ bilo koji drugi grad; ja sam, recimo, neizbroj puta u životu išao u Zagreb i iz njega, ali niti sam se kadgod peo na Zagreb niti sam silazio sa njega… Manj’ ako se ne računa to što sam se peo na Sljeme (da pijem belo kuvano vino u Planinarskom domu Željezničar, pa da mi tako i na vr’ brda bude sve Ravno Do Kosova…), odakle se Zagreb vidi kao na dlanu, barem u retkim trenucima kad nije obavijen savskom magluštinom. No, šta ćete, militarni jezik ima svoje specifičnosti, kao prirodni odraz osebujnog mentalnog poretka koji važi u tom apartnom SM svetu – nije li se, uostalom, ako se dobro sećam, i u Hašekovim Doživljajima dobrog vojnika Švejka stalno klicalo „Na Beograd!“? Glupost, za razliku od groma, ne bira gde će da udari.
ĆETEN HALVA: Blago uromanjena ratnomemoarska knjiga beogradskog istoričara i pisca-entuzijaste Nebojše Jovanovića Idemo na Zagreb (PiP, Zagreb 2002) u svom se prvom, ćiriličnom životu zvala Dnevnik sa rezervistima (Čin, Beograd 1998), ali je njen hrvatski izdavač ispravno procenio da je naslov koji joj je nadenuo em atraktivniji, em bolje odražava duh ovog delceta, mada se u njoj na taj Zagreb na kraju ipak nikako ne stiže, pa radoznalci ostaju prikraćeni za saznanje kako se to inače radi – mislim, to pen(e)t(ri)ranje na grad… Možda bi trebalo da pitaju veselog Edičku Limonova, kad izađe iz zatvora. No, krenimo ipak od (pret)početka. Jovanovićeva knjiga Dnevnik sa rezervistima prošla je kroz srpsku književnu javnost posve nezapaženo, tj. sasvim u skladu s vlastitim dometom, kao jedan od karakterističnih, razložno „nevidljivih“ produkata one priknjiževne konfekcije koja svake godine izrodi i po više stotina smarajućih egzemplara romaneskne, pripovedačke i pesničke makulature namenjene isključivo brutalnom zatiranju preostalog šumskog fonda na svetu. Onda se, međutim, rezervista, istoričar i pisac jedne lične ratne (i)storije na Frankfurtskom sajmu sreo sa zagrebačkim izdavačem Josipom Pavičićem, šefom „nakladničke kuće“ koja uglavnom proizvodi i distribuiše hrvatsku paradomoljubnu makulaturu, i nakon kraće međupatriotske rasprave poklonio mu primerak svoje knjige. Pavičić je, lucidan kakvim ga je (hrvatski) Bog (Mars) dao, pročitavši knjigu zaključio kako bi to mogla biti Nova Tržišna Bomba među njegovom uobičajenom publikom – karakterističnom po tome da knjige čita samo u krajnjoj iznudici – i tako su život & priključenija jednog lozničkog rezerviste iz 1991. dobili novi naslov i osvanuli u hrvatskim knjižarama, uz prilično gromopucatelnu medijsku promociju. Rezultat nije izostao: knjižuljak se, kažu, prodaje k’o ćeten halva, a ratni veteran Jovanović je u Hrvatskoj dobio svojih petnaest minuta slave. Doduše, relevantnija kritika je knjigu isfronclala i sahranila: najpoznatiji kritičar mlađe generacije Robert Perišić piše tako u „Globusu“ da je roman, doduše, „relativno pismen“ (o toj „relativnosti“ nešto kasnije), ali da je opterećen interpretacijom istorije koja je, „kako je to s nacionalističkim povijestima već slučaj – patetična, agresivna i glupa. Sadržaj povijesti: ‘mi’ smo uvijek žrtve i nitko ih ne voli. Čitanje romana, pak, ponešto olakšava Jovanovićev poluartikulirani antimilitarizam. Sve to zajedno je, dakako, posve kontradiktorno, no to nas nije iznenadilo. Imamo otprije sličnih iskustava, jer i naši su proslavljeni ratni ‘dnevničari’ prilično kontradiktorni. Mobilizirani junak ovog štiva, dakle, jest i nije za rat. Mislim, on jest za rat, ali je sve to, brate, nekako loše organizirano. Dakako, on zna da su oni, povijesno gledano ‘potpuno u pravu’, ali kako stvar ide ukrivo pojavljuje se u pripovjedačevu umu nekakav zijev… I tako, iz tog zijeva uma rađa se u kontekstu ratne proze u Hrvata i Srba – takozvana ‘refleksija’. Ona se dade sažeti u rečenicu: Ne zna više čovjek što da misli… Uh. Potom se autor hrabro odlučuje da misli ‘i ovo i ono…’.“
LE LE I KU KU: Perišić je ovde, bojim se, više nego u pravu. Jovanovićeva je knjiga nesigurno organizovani solilokvij iliti dosadnjikavi katalog standardnih nacionalno–osvesceni–bucko–lazmisla banalnosti, prošaran zanatski jedva korektnim, reportersko-„sitnorealističkim“ reminiscencijama na ratovanje jedne jedinice srbijanskih rezervista po Baniji i Kordunu u jesen 1991, jedinice koja se vrzmala oko Karlovca i „merkala“ Zagreb, ne znajući zapravo ni šta radi, ni šta traži, ni za čije babe zdravlje. A najmanje kako i kada će sve to da se završi. Čitalac, međutim, zna kako se to slavno vojevanje završilo: baš onako kako mu je od prvog trenutka bivalo i zapisano u zvezdama: nema te države ili nacije koju, načelno, ne možete u ratu pobediti, ali niko još nikada nije dobio rat ni protiv geografije ni protiv elementarne logike… Knjiga je inače, što veli Perišić, „relativno pismena“, ali nije lišena nekolikih vrhunskih bisera, među kojima me se posebno dojmilo pisanje „južnoprugaškog“ uzvika lele razdvojeno na slogove: le le! Bez ze za nja!
Jovanovićevo svedočenje ima stanovitu dokumentarnu (ne i estetsku) vrednost, i ne čini se da se pisac, u tom narativnom sloju, služio bilo kakvim licemernim strategijama zabašurivanja: rat izgleda baš onako blentavo kako rat izgledati mora, naročito onaj koji se ne vodi u ime bilo čega suvislijeg od nekoliko „velikodržavnih“ i „svenacionalnih“ floskula, a čak se i s njima ne misli baš preterano ozbiljno… No, belaj nastaje kad postane jasno – a to biva vidljivo već na prvim stranicama knjige – kako piščeva „kritička distanca“ i ne ide dalje od stanovite razočaranosti što se s tim Velenacionalnim Floskulama u osnovi i ne misli ozbiljno, dakle, što taj i takav rat nije dovoljno sistematičan u svojoj istorijsko-vrednosnoj anahronosti i intelektualnom kretenizmu! Pisac, narator i građanin Jovanović, čini se, neutešno traga(ju) za Idejom Rata koja bi nadahnula njihova patriotska srca – nakon čega bi se valjda i na taj misteriozni „Zagreb“ moglo poletno jurišati, jer sve je, braćo, u Prihvatljivom Objašnjenju! – a umesto toga naleće samo na zbrku i pometnju jedne „komunističke“ vojske u stanju rasula. Za njega ta žalosna slika stvari, pak, nije nešto imanentno, nekakva nužna posledica besmislenosti ovakvog ratovanja za plemenske međe, i to duboko u trbuhu druge države: ne, koren je njegovog spora s neposrednom ratnom stvarnošću u tome što se u njoj ne nazire jasna Ideja Vodilja; kad bi je, pak, bilo, pisac, narator i građanin ne bi imali nikakvih „načelnih“ prigovora na to što ih je neko dovukao na Baniju… Tja, dobro, i to je u neku ruku dokumentarna stvar, zar ne? Jer, ako ćemo pravo, prozaično naratorovo kvazifilozofiranje uistinu poprilično odgovara uobičajenoj slici vrednosnog rasapa kakav je dominirao glavama mnogih ljudi u Srbiji u to vreme, te je tako i njegova rastrzana retorika svojevrsno dete-mutant nastalo ukrštanjem „Odjeka i reagovanja“ sa „Ravnogorskom čitankom“, uz poneki osvežavajući proplamsaj šarmantno nenačelnog, dupezaštitnog „poluartikuliranog antimilitarizma“… „Politički“ se samopozicionirajući, Jovanović će u nekoliko intervjua ponosno naglasiti kako je „nacionalista/patriota i monarhista“, i ovo je samorazumevanje znakovito i za sam (vrlo skromni) ishod njegovog autorskog napora. Naime, čovek koji sebe danas mrtav-ozbiljan definiše kao „nacionalistu i monarhistu“ nije „politički nekorektan“ ili šta-ti-ja-znam-šta, nije, dakle, nikakav striktno „politički“ džigi-bau, nego je pre svega neizdrživo banalan: posedovanje i javno ispovedanje ovako trivijalnih „ubeđenja“ uistinu je zabrinjavajući estetski fenomen, nepogrešivi detektor Lošeg Ukusa, sastavni deo petparačkog parasveta kojem ravnopravno pripadaju gobleni sa bukoličkim motivima, jelenski rogovi od plastike, tanjiroliki Pozdravi iz Vrnjačke Banje, daljinski upravljači u celofanu ili šustikle na televizorima… Otuda i ova knjiga ne sadrži ništa „skandalozno“ u ključu, recimo, ratnoentuzijastične kuršum-proze Mome Kapora, Miroslava Toholja ili Nebojše Jevrića; jedini „skandal“ koji ona proizvodi sama je njena Mlakost Duha, kao verni odraz jedne Epohalne Zbunjenosti od koje se, uostalom, tih godina naveliko, pandemijski patilo i po frontovima, i duboko u pozadini… Razrešenja, dakle, nema, a kamoli one čuvene „katarze“: Martin na Zagreb, Martin iz Zagreba, ništa pametniji nego što je bio pre polaska na put, osim što je – što opet korespondira sa Srednjim Stanjem Duha u okruženju – ono bezglavo jurišanje u grozničavoj potrazi za kičastim ideološkim fantazmom Srbijetine zamenjeno (nakon što je isprašeno po turu i stražarno sprovedeno do Drine) rezigniranim i uvređenim uzdisanjem nad Srbijicom, sa sve njenom rumenom dinastijicom i zdravopatrijarhalnom domaćinskom tradicijicom… Baš kao ono u kosmosu, kad Crveni džin implodira i pretvori se u svetložućkastog zvezdanog patuljka! Možda jednom neko, za promenu, i nabode pravu meru.
ORUŽANA BRATIJA: Ako je sama Jovanovićeva knjiga, dakle, lišena zanimljivijeg tekstualnog „štofa“ bilo koje vrste, njen ekscentrični Novi Život u ratnoveteranskom okruženju Druge Strane fenomen je koji vredi notirati: eto, nakon „bratimljenja dezertera“ – o kojima ni Pavičić i društvo ni Jovanović ne misle ništa dobro – prisustvujemo i posleratnom međeđem grljenju ratnika koji, oh, iskazuju toliko kolegijalnog razumevanja jedni za druge! Pa tako Jovanovićevu knjigu u Zagrebu tronuto promoviše Slobodan Praljak, propali režiser i general Hrvatske vojske, pripadnik tvrde prohadezeovske desnice i ratnik zaslužan za rušenje Starog mostarskog mosta. Da se zarozaš od ganutosti! Skupili se Momci i Dečki pa se milo gledaju – možda će i zagangati, Bog te! – i prosto se nekako osećaš suvišnim u tom radikalno muškobanjastom društvu, u okruženju te Oružane Bratije… A Josip Pavičić (jedan od pouzdanih hadezeovskih kulturtregera u devedesetim), u predgovoru zagrebačkom izdanju Jovanovićevih ratničkih uspomena, zamera hrvatskim FAK-ovcima što su išli u Beograd (a ne na Beograd, ne?), dok se Jovanović, pak, ne bi izjašnjavao o Vladimiru Arsenijeviću, jerbo ipak je to jedan dezerter… I ceo je taj granginjol, all together, dragi moj Petroviću, nešto što je bilo „za očekivati“, odavno je pisano kako će svi ti likovi jednom ponovo pasti jedni drugima na rutave grudi i intenzivno „razmenjivati iskustva“, a ipak, kad sve to vidiš, nekako te prenerazi i porazi stepen sluzikaste raspištoljenosti svih tih delija, pa poželiš da se na prstima udaljiš, da ne remetiš jednu delikatnu Ratničku Intimu.
