Mani mast bi fani

„Drago mi je da se festival vratio u ‘stari’ Kazino!“, izjavio je gitarista Džon Skofild pozdravljajući publiku pred nastup u prostoru gde su ispisane neke od najuzbudljivijih stranica istorije džeza u Evropi. Nekoliko dana ranije, na velikoj sceni u Auditorijumu „Stravinski“, Dip Parpl je imao čega da se seti uz Smoke On The Water – himnu hard roka inspirisanu požarom u studijima Mountain, na snimanju albuma Frenka Zape i Mothers of Invention.

Šesnaest dana gotovo čistog džeza u Kazinu Barijer, plus po dve večeri džeza i bluza u „Stravinskom“ i tri noći elektro-džeza u Sali Majls Dejvis bilo je dovoljno da se posle više od jedne decenije vrati „stara“ publika na obalu jezera Leman. Prethodnih sezona Montreux Jazz Festival (MJF) lagano je nestajao iz kalendara „džez pravovernika“, a ovaj potez organizatora – koji su se uželeli „finog“ društva uprkos visokim ulaganjima u teško isplative programe – treba pohvaliti i podržati. Malo statistike govori u prilog njihovoj hrabrosti: Auditorijum „Stravinski“ ugostio je 37 bendova za 61.000 posetilaca, Sala „Majls Dejvis“ 53 sastava za 23.000 posetilaca, a Kazino čak 45 izvođača za „samo“ 16.000 gledalaca. Poseta u „Stravinskom“, dakle, finansira ostale programe, kao što programi u Statehallu pomažu ostala dešavanja na North Sea Jazz Festivalu.

Centralni događaj 38. MJF-a bio je višednevni boravak Karlosa Santane, koji je jednu raniju ideju iz ćaskanja sa direktorom festivala Klodom Nobsom raširio na tri programske večeri, politički-obojene konferencije za novinare i promocije humanitarnih akcija organizacije koju vodi sa suprugom Barbarom. Osim što je održao koncert sa svojim bendom, gostovao je na bluz večeri – svirajući po nekoliko numera sa svakim od učesnika (Bobi Parker, Klarens „Gejtmaut“ Braun, Badi Gaj) – i izveo monumentalni program „Hymns for Peace“ – u društvu najdražih džez prijatelja (Vejn Šorter, Herbi Henkok, Čik Korija, Džon Meklaflin, Ravi Koltrejn… ) Ni na koncertu nije izostala kritika današnje američke administracije, što je publika „podržala“ glasnim zvižducima upućenim svim svetskim gospodarima rata.

Džon Meklaflin je nastupio i sa obnovljenom „indijskom“ formacijom Shakti – u društvu originalnog člana grupe Zakira Huseina i trojice klinaca. U pozi lotosovog cveta na šarenom tepihu, kvintet je stvarno hipnotisao publiku jednoličnim ritmovima i oskudnim melodijskim frazama, pa poveo na fantastično putovanje po Dalekom istoku. A samo sat kasnije, na istoj sceni svetlucale su šljokice na korsetima plesačica u ekipi Brajana Ferija. Bolestan, engleski pop šarmer je bio prinuđen da prepolovi program (pa ipak smo čuli Slave To Love, Love Is A Drug, Avalon, Don’t Stop The Dance i Let’s Stick Together, uz nekoliko jazz standarda), a Nobs se potom izvinjavao publici koja se taman razigrala.

Skofildov program u društvu Stiva Svoloua (bas) i Bila Stjuarta (bubnjevi) bio je jedan od najkvalitetnijih u celokupnoj ponudi ovogodišnjih letnjih festivala. Predstavio nam je zanimljive nove kompozicije (album EnRoute) i majstorski razmenjivao duge improvizacije sa veoma motivisanim kolegama. Takođe nastupajući u Kazinu, saksofonista Ravi Koltrejn je dokazao da izrasta u pravog sledbenika slavnog oca, potpuno zaslužujući društvo poznatih ritmičara (Luis Perdomo – klavir, Loni Pleksiko – bas, Bili Hart – bubnjevi).

Pobednici takmičenja mladih muzičara su Antal Pustai (gitara, Mađarska), Robert Botoš (klavir, Mađarska) i Ana Serafinska (vokal, Poljska). Očigledno, istok Evrope je u modi, a članovi tri žirija (u kojima dominiraju američki umetnici) bili su dovoljno smeli da prepoznaju talenat iz zemalja koje su retko zastupljene na glavnim programima velikih festivala. Popodnevni susreti s novim licima, zajedno s noćnim zabavama u tzv. Montreux Jazz Clubu, zaokružuju desetak sati dobre muzike dnevno – pružajući posetiocima priliku da se pošteno umore, ukoliko žele da uhvate sve što im se nudi. Pa čak i da zaigraju uz hitove sastava ABBA, u džez tumačenju tromboniste Nilsa Landgrena i njegovih Fank junit. In the richman’s world…