Počelo je u baru hotela „Palas“ kao lutkarsko pozorište. Danas ima svoju zgradu, na Tašmajdanu i malo je samo zato što mu tako piše u nazivu. Za rođendan, Malo pozorište „Duško Radović“ poklanja publici besplatne predstave
Malo pozorište „Duško Radović“ u sredu puni 75 godina. Slavljenik je za svoju publiku na poklon priredio besplatne programe u subotu i nedelju, a među njima i predstave „Čudne ljubavi“ i „Malu školu rokenrola“.
Na početku brošure koja je objavljena tim povodom, Đorđe Kosić je podsetio da je „Duško Radović je povodom trideset godina pozorišta, godine 1969, napisao tekst pod nazivom „Sledećih 30 godina“, gde Malom pozorištu želi uspešnih sledećih 30 godina i primećuje da bi gledaoci prvih predstava već mogli da imaju unuke. Danas, unuci tih unuka bi već mogli da imaju svoje unuke, a Duškovih 30 godina ne samo da je prošlo, već smo tačno na pola puta ka – trećih trideset godina!“
Ovako je bilo nekad
Otvoreno je 1949. godine inicijativom Božidara Valtrovića, pionira lutkarstva i prvog direktora pozorišta. Tada se zvalo „Pozorište lutaka“.
Đorđe Kosić piše da početak nije bio lak: nije bilo stručnih kadrova, lutkarska literatura u Srbiji gotovo da nije postojala, a uslovi za rad bili su više nego skromni. Po sećanju rediteljke Marije Kulundžić, u ovakvom prostoru se sve odvijalo, u hotelu „Palas“:
„Bio je to nekadašnji bar Hotela. Sala je bila mračna, zagušljiva i hladna. U jednom uglu proscenijuma nalazila se velika gvozdena peć kojoj smo se u početku radovali, jer smo na njoj mogli da ogrejemo ruke i ispečemo po koji kesten, no, uskoro smo iskusili i njene loše strane. Kada zbog vetra odžak ne bi dobro povukao, dim bi se vraćao pravo na scenu. (…) Nije nam bilo lako, no, tešili smo se da je svaki početak težak. I bilo nam je lepo, jer smo imali svoje pozorište lutaka.“
A danas je…
Tako je bilo nekad, a danas je Malo pozorište „Duško Radović“ smešteno u ulici Aberdareva broj 1, u samom srcu Tašmajdana. Prostor za igru je, srećom, odmakao od početaka – namenski građena zgrada poseduje savremene scenske i tehnološke kapacitete, a sistem za grejanje više ne vraća dim na scenu.
U prethodnih 75 godina, Malo pozorište „Duško Radović“ prolazilo je kroz razne faze; od svojih početaka kao lutkarsko pozorište, transformisalo se u kompleksnu instituciju koja uključuje različite forme i stilove. Prvobitno negujući samo marionetske predstave, pozorište je postepeno širilo svoje delovanje i uvodilo nove forme kao što su ginjol, japanske javajke, teatar senki i crni teatar.
Repertoar se proširio i na predstave sa živim glumcima, uključujući monodrame, balete i mjuzikle, kako za decu tako i za odrasle. Program je uključivao dela domaćih autora, kao što su Duško Radović, Aleksandar Popović i Ivo Andrić, ali i stranih autora poput Hansa Kristijana Andersena, Terija Pračeta, Roalda Dala, Roberta Valsera…
Sećanja
Malo pozorište i danas nastavlja da osvaja publiku različitih uzrasta predstavama i učešćem na međunarodnim festivalima, stvarajući bogat i raznovrstan pozorišni opus. Sve duža istorije pozorišta takođe znači da je nemoguće izdvojiti najznačajnije predstave a ne ogrešiti se o nekoga, pa u nastavku nudimo jedan takav neizbežno nepotpun izbor.
Sećanja na zgode i nezgode tokom svih ovih godina su nebrojena. Za primer, biramo jedno: sećanje Sandre Vujinović, sekretara glumačkog ansambla, o gostovanju „Radovića“ u Hrvatskoj “devedesetih, posle rata.“
Mora hrvatski pisac
Zvali su je iz Splita i pitali „da li mogu da pošaljem tekst, da neka naša predstava gostuje na Marulićevim danima. Ali – mora da bude hrvatski pisac. Ja kažem, imamo predstavu Lažeš, Melita Ivana Kušana , da li možda može to? Ona kaže: ’Pa to je najpoznatiji dečiji pisac kod nas!“
Kad su došli, rekli su im da se drže zajedno, da se ne odvajaju. „Odemo da vidimo scenu – ljudi se drže po strani, strogo rezervisani. Neka, mislimo se – samo da odigramo sve okej, nek se oni drže kako god hoće. Međutim, sutradan, svi su nam pomogli oko tehnike. A pred predstavu, počeli su da pričaju sa nama. ’Ja sam završio fakultet u Beogradu, da li poznaješ tog i tog? Pozdravi ga!, možeš li ovo pismo da poneseš, molim te?’ i tako dalje.“
Predstava prođe fantastično. „I posle toga, ljudi se druže kao da se znaju sto godina. Slavilo se celu noć. U osam sati ujutru dolazi jedna grupa, pevaju, grle se i ljube. Pa smo se skupili svi, tako polupani i neispavani, i krenuli za Beograd. Eto, to ti je pozorište — izbriše sve ružno. Ostanu samo lepe stvari.“
Narodno pozorište ima nov Pravilnik o radnoj disciplini koji se od prethodnog razlikuje samo po članu kojim se definiše kazna zbog javnog izražavanja političke opredeljenosti. Kazna je otkaz
Jelena Gvozdenac Martinov direktorka Narodnog muzeja u Zrenjaninu, odlučila je da likovnim umetnicima oduzme prostor Galerije. Bez objašnjenja. I to u vreme dok je Zrenjanin prestonica kulture
“Samo u završnoj fazi ‘trke za Trst’, od 1. ožujka 1945. do završetka operacija, Jugoslaveni su imali oko 2000 mrtvih i ranjenih. Impresivna je i količina naoružanja: 366 topova, 622 minobacača, 80 tenkova, haubica i oklopnih vozila, te 4184 mitraljeza i puškomitraljeza. Četvrtom armijom zapovijedao je general Peko Dapčević, a među vojnicima su bili i oni koji će kasnije ostvariti važne karijere, poput Milke Planinc i Većeslava Holjevca”
Upravo stoga što je bio, ili se znao nametnuti, kao odjek zajedničke ideologije (kako u “karađorđevićevskoj”, tako i u Titovoj Jugoslaviji), Andriću je bilo “dozvoljeno” odabrati kome i kako pripada. Jednostavno je bio osoba takva kova i stoga mu je kao “zajedničkom jugoslavenskom duhovnom blagu” uspje(va)lo biti “i njihov i naš”, što Desnici, također klasiku hrvatske i srpske, dakle jugoslavenske, ali nedvojbeno i svjetske književnosti, nije bilo dozvoljeno
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
