Malo pozorište „Duško Radović“ ima 75 godina

Malo pozorište „Duško Radović“ u sredu puni 75 godina. Slavljenik je za svoju publiku na poklon  priredio besplatne programe u  subotu i nedelju, a među njima i predstave „Čudne ljubavi“ i „Malu školu rokenrola“.

Na početku brošure koja je objavljena tim povodom, Đorđe Kosić je podsetio da je „Duško Radović je povodom trideset godina pozorišta, godine 1969, napisao tekst pod nazivom „Sledećih 30 godina“, gde Malom pozorištu želi uspešnih sledećih 30 godina i primećuje da bi gledaoci prvih predstava već mogli da imaju unuke. Danas, unuci tih unuka bi već mogli da imaju svoje unuke, a Duškovih 30 godina ne samo da je prošlo, već smo tačno na pola puta ka – trećih trideset godina!“

Ovako je bilo nekad

Otvoreno je 1949. godine inicijativom Božidara Valtrovića, pionira lutkarstva i prvog direktora pozorišta. Tada se zvalo „Pozorište lutaka“.

Foto: Promo

Đorđe Kosić piše da početak nije bio lak: nije bilo stručnih kadrova, lutkarska literatura u Srbiji gotovo da nije postojala, a uslovi za rad bili su više nego skromni. Po sećanju rediteljke Marije Kulundžić, u ovakvom prostoru se sve odvijalo, u hotelu „Palas“:

„Bio je to nekadašnji bar Hotela. Sala je bila mračna, zagušljiva i hladna. U jednom uglu proscenijuma nalazila se velika gvozdena peć kojoj smo se u početku radovali, jer smo na njoj mogli da ogrejemo ruke i ispečemo po koji kesten, no, uskoro smo iskusili i njene loše strane. Kada zbog vetra odžak ne bi dobro povukao, dim bi se vraćao pravo na scenu. (…) Nije nam bilo lako, no, tešili smo se da je svaki početak težak. I bilo nam je lepo, jer smo imali svoje pozorište lutaka.“

A danas je…

Tako je bilo nekad, a danas je Malo pozorište „Duško Radović“ smešteno u ulici Aberdareva broj 1, u samom srcu Tašmajdana. Prostor za igru je, srećom, odmakao od početaka – namenski građena zgrada poseduje savremene scenske i tehnološke kapacitete, a sistem za grejanje više ne vraća dim na scenu.

Foto: Promo

U prethodnih 75 godina, Malo pozorište „Duško Radović“ prolazilo je kroz razne faze; od svojih početaka kao lutkarsko pozorište, transformisalo se u kompleksnu instituciju koja uključuje različite forme i stilove. Prvobitno negujući samo marionetske predstave, pozorište je postepeno širilo svoje delovanje i uvodilo nove forme kao što su ginjol, japanske javajke, teatar senki i crni teatar.

Repertoar se proširio i na predstave sa živim glumcima, uključujući monodrame, balete i mjuzikle, kako za decu tako i za odrasle. Program je uključivao dela domaćih autora, kao što su Duško Radović, Aleksandar Popović i Ivo Andrić, ali i stranih autora poput Hansa Kristijana Andersena, Terija Pračeta, Roalda Dala, Roberta Valsera…

Sećanja

Malo pozorište i danas nastavlja da osvaja publiku različitih uzrasta predstavama i učešćem na međunarodnim festivalima, stvarajući bogat i raznovrstan pozorišni opus. Sve duža istorije pozorišta takođe znači da je nemoguće izdvojiti najznačajnije predstave a ne ogrešiti se o nekoga, pa u nastavku nudimo jedan takav neizbežno nepotpun izbor.

Foto: Promo

Sećanja na zgode i nezgode tokom svih ovih godina su nebrojena. Za primer, biramo jedno: sećanje Sandre Vujinović, sekretara glumačkog ansambla, o gostovanju „Radovića“ u Hrvatskoj “devedesetih, posle rata.“

Mora hrvatski pisac

Zvali su je iz Splita i pitali „da li mogu da pošaljem tekst, da neka naša predstava gostuje na Marulićevim danima.  Ali – mora da bude hrvatski pisac. Ja kažem, imamo predstavu Lažeš, Melita Ivana Kušana , da li možda može to? Ona kaže: ’Pa to je najpoznatiji dečiji pisac kod nas!“

Kad su došli, rekli su im da se drže zajedno, da se ne odvajaju. „Odemo da vidimo scenu – ljudi se drže po strani, strogo rezervisani. Neka, mislimo se – samo da odigramo sve okej, nek se oni drže kako god hoće. Međutim, sutradan, svi su nam pomogli oko tehnike. A pred predstavu, počeli su da pričaju sa nama. ’Ja sam završio fakultet u Beogradu, da li poznaješ tog i tog? Pozdravi ga!, možeš li ovo pismo da poneseš, molim te?’ i tako dalje.“

Predstava prođe fantastično. „I posle toga, ljudi se druže kao da se znaju sto godina. Slavilo se celu noć. U osam sati ujutru dolazi jedna grupa, pevaju, grle se i ljube. Pa smo se skupili svi, tako polupani i neispavani, i krenuli za Beograd. Eto, to ti je pozorište — izbriše sve ružno. Ostanu samo lepe stvari.“