Nenad Rizvanović: Sat pjevanja
Profil, Zagreb 2009.
Mama i tata su oduvijek bili zajedno, tako se vidjelo i iz časopisa, no to „oduvijek“ bio je neki neshvatljiv komad vremena, tako dug da više uopće nisu razgovarali, već su razvili zamorni neverbalni sustav, koji se raspadao samo kad bi mama poželjela oponašati nešto nalik obiteljskom životu, što bi kasnije uvijek ispijala kao najgorči lijek.
Građanin, kritičar i urednik Nenad Rizvanović odavno se odselio iz rodnog mu Osijeka, ali pisac Nenad Rizvanović bogme nije, a valjda i neće uskoro. Kao i u prethodnim njegovim beletrističkim ostvarenjima, i u romanu Sat pjevanja Osijek je centralno mesto zbivanja, main stage, koji se može tu i tamo napuštati, ali mu se na kraju ovako ili onako vratiš… Čak i kada si Nino Kosta, svetski poznata lakoglazbena faca koja je život i karijeru započela u Osijeku, a onda na dosta misteriozan način otperjala u beli svet.
Muzika je uvek bila veoma važan motiv Rizvanovićevih proza (o tome da je ispisao mašala esejistike na pop-rok teme da se i ne govori) i bitan deo identitetskog samoodređenja njegovih junaka, no to je baš u Satu pjevanja dodatno izraženo, na više načina i nivoa. Najpre, njegovog glavnog protagonistu Ota Olenjuka, petnaestogodišnjeg blago introvertnog i smotanog osječkog klinca koji je malko zakasnio za punk i new wave (centralni tok radnje smešten je u 1983), ali svoje uporište u svetu odraslih svejednako traži u svakovrsnoj „progresivnoj“ muzici, tako različitoj od svega u čemu se guši njegova okolina sa svojim klasikalno građanskim ukusom, upravo čarobna muzička otkrića, od onih i onakvih kakva su samo u toj životnoj dobi moguća, suštinski određuju, formirajući jedan pogled na svet. Prvo istinsko slatkobolno ljubavno iskustvo takođe će započeti od uzajamnog muzičkog prepoznavanja, a završiće se… Ne, neće se završiti nikada: takva se iskustva nikada ne završavaju, još manje prevazilaze, nego se nose sa sobom i uz sebe i u sebi dok te ima, na ovaj ili onaj način. U jednom je, dakle, bitnom svom sloju ovaj nežni, setni i nepretenciozni „muzički“ romančić love story u kojoj se Holden Kolfild ukršta sa Banetom Bumbarom. Što, naravno, znači da je SP takođe i bildungsromančić, knjiga svakojakih Otkrovenja: od ljubavnih i erotskih, preko muzičkih i filmskih, pa do (hm) slučajno iščeprkanih saznanja o bližnjima, saznanja koja unose čudan nered u do tada čvrsto zakovan Poredak Stvari u jednom mladom životu. U drugom ključnom sloju, ovo je knjiga o poroznosti i nepouzdanosti one vrste identiteta u koju obično volimo najčvršće da verujemo: znam li uistinu sve ključno o sebi, o tome ko sam, šta sam i „čiji“ sam (doslovno i simbolički), ko su i šta su zapravo moji roditelji, da li je onaj deo njihovih života kojem sam prisustvovao zapravo samo Tužni Treći Čin, a da se ono što je zapravo važno odigralo negde drugde i nekada ranije i sa nekim Trećim, a da ja o tome ništa ne znam, niti ću ikada pouzdano znati? Ili je sve to samo prenapregnuto konfabuliranje jednog preosetljivog pubertetlije?
Tekst ovog romana kratak je i prozračan, i bilo je prilično rizično ukrstiti na tako „skučenom“ prostoru jednu, recimo, klasično realističku priču o odrastanju sa reminiscencijama na intrigantnu karijeru famoznog Nina Koste, odsutno-prisutne paraočinske figure koja funkcioniše kao svojevrsni identitetski katalizator za jednog klinca u potrazi za samim sobom. Usput, kroz lik Nina Koste Rizvanović ispisuje omaž celoj jednoj epohi i kulturi, svemu onome što je činilo zlatno doba „zabavne muzike“, na lokalnom i globalnom nivou. No, ono gde je Nenad R. kao pripovedač najjači (opet) je porodični mikrokosmos, likovi „običnih“ slavonskih roditelja i dece, djedova & baka, svih tih anonimnih subjekata svakodnevice i rubnih objekata Velike Istorije koja grmi i seva negde daleko iznad njihovih glava, ali će poneki udar groma ipak i njih da zakači, ovako ili onako. Zato su i u Satu pjevanja najbolje one stranice u kojima je Oto od pisca pušten da bude naprosto onaj ko istražuje sebe, svoju devojku Natašu i svoje roditelje, čudeći se svakom novom saznanju, jer ono samo usložnjava stvari, udaljavajući nas od razumljivog odgovora na naizgled tako jednostavno pitanje koje stalno postavljamo i sebi i bližnjima: „ko si ti uopšte“?
U Beogradu je medijsku i javnu pažnju okupiralo Narodno pozorište, pa se ne primećuje da ostala pozorišta ove sezone imaju po jednu do dve premijere, a to je tačan pokazatelj položaja kulture u ovoj Srbiji
Emisija „Ode ponedeljak“ Dejana Cukića skinuta je sa programa Radija 202 zato što je ovaj muzičar odnedavno u penziji
Upravni odbor je odlučio da ne produži ugovore za tri emisije rađene kao inostrane franšize kako bi napravio mesta za nove projekte, dok Vladimir Kecmanović više neće uređivati Kulturno-umetnički program
U Muzeju devedesetih izložba logotipa i vizuelnih identiteta Jugoslavije „Yugo.logo“ vraća u vreme kad je dizajn oblikovao svakodnevnicu
„Mala Frida“ je četvrta premijera Malog pozorišta „Duško Radović“ ove sezone. Ostala beogradska pozorišta su realizovala jednu do dve
Kako se na vatri podmetnute paljevine ocrtala mafijaška priroda vlasti? I zbog čega ne prestaje režimska odmazda nad Milomirom Jaćimovićem
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
