Mak

Ima tome bezmalo 39 godina.

Hajduk Aleksandra Petkovića na zatvaranju Filmskog festivala u Puli. Prepuna Arena, ushićenje u publici povodom prvog mi igranog filma, bez nagrada, ali publika nas voli.

foto: milovan milenković

Petko mi u gužvi govori da se nađemo u restoranu Delfin za pola sata, tu sam, dvoje veselih i govorljivih meni neznanaca sa ushićenjem prenose utiske o filmu i mojoj i Lekinoj ulozi u njemu, sedimo dugo, smejemo se i radujemo uspehu. Sutradan mi Petko pri polasku za Beograd kaže: „Jesi video kako se Maku i Bojani dopao film!!!“

Zanemeo sam, nisam znao da je to on.

Par meseci kasnije, Bojana me zove telefonom, pita: „Da li bi ti igrao u…???“

U avionu sam, slećem u Stokholm. Aerodrom, odvoze me u ekipu. Upoznajem producenta – Šveđanin, Bo Jonson, okreće se Maku: „Zar smo morali njega da dovodimo iz Jugoslavije, pun je Stokholm momaka svetle kose?“

Mak ko iz topa: „Morali smo, on je došao da bismo ga ofarbali u tamno!“

Farbaju me u tamnokestenjasto.

Mak je zadovoljan, smeška se zagonetno. Mala kreativna podvala!!!

Mak me nakon prvog dana snimanja sa majmunima zapošljava da radim sa radnicima koji zidaju scenografiju, „da naučiš malo da nosiš sekiru“. Učim to sa sekirom i nastavljamo da gradimo scenografiju Zanzibara.

Snimamo, radnici sa scenografije su šokirani da jedan od njih eto igra naslovnu ulogu u filmu. A ja igram: „Montenegro name is a joke, I am from Kragujevac, Srbija.“

Ređaju se genijalne misli i ideje najslobodoumnijeg čoveka koga sam upoznao, mnogo smeha i zadovoljstva, tek stižemo do oficijelne selekcije u Kanu, Kroazeta, crveni tepih, beli rojs, Erland Josefson, Suzan Anspač, Bora Todorović – sve nas je okupio Mak!!!

Ne spavamo, čekamo kritike u zoru sa prvom štampom u hotelu Karlton. Superlativno, živimo svoj san, u koji odlazimo sa prvim zracima sunca jednog majskog jutra osamdesetih.

U Americi nas vole, u jednom trenu ulazimo u 10 najgledanijih filmova, prepoznaju nas na ulicama grada Čikaga, traže autograme, igramo u bioskopu ispred koga je ubijen Dilindžer – kultno mesto. Mak mi kaže: „Formula je da živimo u Jugi, a da pravimo filmove koje izbacujemo u svet da taj svet vidi šta imamo da mu pokažemo – a imamo najbolje!“ Ostavljaju nas da budemo tamo, agenti, agencije – slušam Maka, volim svoju zemlju kao i on, iako ga ona nije baš volela.

Godinama kasnije, Mak i Bojana nas skupljaju u Golan globus produkciji, snimamo u, tada još uvek, Jugi – Simon Kalou, Alfred Molina, Lindzi Dankan, Gabrijel Anvar, Erik Stolc, Rade Šerbedžija, Tanja Bošković i ja – Škofja Loka pa Zagreb – Manifesto. Slušamo neiscrpne izvore ideja i duhovitosti, pratimo genijalnost, zaljubljeni u svoj posao koji nam on omogućava.

Simon i Molina, od tada pa nadalje velike anglosanksonske zvezde, traže susret sa mnom i Radetom – imaju samo jedno pitanje: „Zašto nam ovaj reditelj posle kadra ne kaže da smo dobri? Zašto nas ne pohvali?“

„A je li vam rekao da ste loši?“, pita Rade.

„Ne!!!“

„Onda znači da ste dobri, zar ne?“

„Enjoy Makavejev, he is unique!!!“, smešim se njihovoj zdravoj glumačkoj sujeti i naivnosti. Mak nas je učio da budemo zdravi a ne sujetni, a pre svega nas je naučio slobodi.

Devojčica, ili bar tako izgleda, Gabrijela Anvar nakon Manifesta odlazi u Holivud, sa Paćinom postiže planetarni uspeh u čuvenom Miris žene tangu, i sada već više nije devojčica. Mak mi kaže ali sa blagoupitnim osmehom na licu: „Video sam Gabrijelu u El Eju, kaže da je vezuju divne uspomene prve ljubavi i noći pod zvezdama za Škofju Loku.“

„Mak, nisam ja, spavao sam te noći mirno u jednokrevetnoj sobi.“

„Hm, ko li je to bio?, ljubopitljivo će naš genije. Tu misteriju nije rešio, iako onu mnogo veću koja je ušla u sve svetske filmske enciklopedije, jeste.

Par godina kasnije na Festu viđam Erika Stolca, priča mi o svom holivudskom uspehu nakon Manifesta, svi ga zovu, agenti, pune ruke posla, intervjui svuda i u svakom časopisu, hvala, Mak – ne kaže dobro se zarađuje, kaže: „Uostalom, znaš i sam kako je to?“

„Svakako“, sa osmehom ironije gledamo se Mak I ja.

Samo par godina kasnije…

Noć topla, zvoni telefon oko 2.00. Mak!!!

Zove na novi film??? U ovo doba, volim ga, ali da li je luuuud?

Svojim karakterističnim prozuklim glasom uzbuđeno kaže: „Idemo na Gazelu, tenkovi!!!“

Nalazimo se na nadvožnjaku gde Omladinskih brigada preseca kolonu sivih monstruoznih grdosija koje urlaju na putu ka izgubljenoj zemlji, ratu i životima koji nestaju u izmaglici mešavine smrada nafte i rastopljenog asfalta. Oko nas ljudi sa trobojkama sa petokrakom, neki sa kokardama, neki sa karanfilima, osmesima, suzama, neki sa ozbiljnošću koja znači kraj – kao njegovo lice, prvi put sam ga tada video baš tužnog, njega, Bojanu. Kada se buka stišala i masa krenula da se razilazi, slučajni prolaznik u tri sata izjutra nam dobaci: „Pogan narod, nijedna generacija bez rata!“

Samo par godina kasnije…

Rat nam lomi živote, dok ih drugima oduzima.

Petak, oko podne.

Telefon – Mak.

„Jel’ možeš u ponedeljak u Berlin, da snimimo jedan film?“

Zid je pao pre samo par meseci, ostaci komunizma i te ikonografije su nepoželjni, eto nas na buvljaku kod Brandenburške kapije, kupujemo uniformu ruskog oficira, oblačim je i ostajem u njoj naredne tri nedelje vozeći malu korsu iz rentakara i svog genija u njoj od objekta do objekta koje nalazimo vozeći se kroz nekad podeljeni grad koji pokušavamo da spojimo. „Ich bin ein Berliner“, urlam, po Makovoj zamisli, sa ramena najvišeg spomenika Lenjinu na svetu kome odrubljuju glavu i zakopavaju na nekoj deponiji u predgrađu Berlina. (Prošle godine su je otkopali jer su shvatili da se možda radi o umetničkom delu jedne epohe – Mak je to znao pre 25 godina.)

„Šta snimamo sutra?“, pitam ga nakon provedenog dana na ramenu idejnog vođe komunizma.

„Ne znam, smislićemo“, kaže Mak.

Na narednom festivalu u Berlinu počasno prikazan upravo taj film, van konkurencije, ali sa osvojenom nagradom kritike za najbolji film international FIPRESCI Berlin – Gorila se kupa u podne!!!

Šta ispričati o Maku a ne reći ono što svi znamo? A ne znamo ništa ili bar jako malo. Moje su skice asocijacije na jedno vreme provedeno sa njim za koje, ljubomoran na sebe, mislim da je najvrednije, najinspirativnije i najduhovitije vreme da je moglo potrajati bar malo duže. Jedna naša uvažavana doktorka koja je kao i Mak morala da zbriše iz ove sredine kaže da je ljudski organizam tako stvoren da bi mogao da živi i normalno finkcioniše 150 godina, a da smo mi, ljudi, kao sredina učinili sve da taj život skratimo. Mak je dakle otišao tek negde iza polovine svog trajanja na ovoj planeti. Dalo bi se očekivati od njega još toliko genijalnih stvari koje ne bismo razumeli, ali kojima bi budućnost morala da se divi.

Kao što se danas divimo njegovom Pečatu, njegovom „fikusu u pakpapiru“, njegovoj crnoj mački na nagom Evinom telu, njegovom žumancetu koje se preliva međ dlanovima Milene, Ljube Moljca i Jagode Kaloper, njegovom brodu sa Marksovom glavom što luta amsterdamskim kanalima i izboru za mis najlepšeg polnog organa u kom tutnje Nijagarini vodopadi. Divimo se i njegovom Bori – Alexu Rosinjolu sa čačkalicom međ zubima dok muva izgubljenu Amerikanku, ludimo za plesom devojke „I spent last summer in Dubrovnik fucking foreigners and learning good manners“ koju je ne slučajno nazvao Tirke Honolulu, a ona naga pleše sa tenkom koji na mestu gde stoji topovska cev ima falus koji toliko toga sam za sebe govori, divimo se borbi da Mak sačuva spomenik tvorca komunističke ideologije, kao trag istorije koju smo bar mi ovde navikli da brišemo i izbrišemo.

E Maka nam nećete izbrisati. Iako većinu ovih, u par reči opisanih scena iz njegovih filmova u ovoj nam zemlji ne možete videti jer prosto kopija nema, jer mi prosto živimo za godinu u kojoj živimo, jer mi zaboravljamo, jer nama nije važno, ipak Maka nam nećete oteti. I nemojte biti ponosni na Maka jer je on naš. Ništa niste učinili da bude naš i zato je on bio i ostao svoj i onih malo ljudi koje je voleo i koji su tu ljubav umeli da uzvrate kao njegovi odveć malobrojni prijatelji kojima je uvek mogao da se javi i koji bi sa njim rado proćaskali o duhovitoj sudbini tragikomičnog čovečanstva.

A to je bilo par kućnih prijatelja – od skromnog skrovišta cirkuskog vagona njegove mladosti, preko omanjeg stana u novobeogradskim kazamatskim blokovima, preko razdragane buke pod pariskim prozorom u Rue du Seine, do porodičnog mesta okupljanja gde je jedinio bilo logično da majstor filma živi – u Ulici Čarlija Čaplina. Ti su malobrojni prijatelji osvežavali njegov duh a on njih činio plemenitijim i radosnijim svojom pojavom, osmehom, neverovatnim pričama i svojim karakterističnim glasom.

U neminovnoj depresiji iznuđene dugogodišnje emigracije, hranio se i živeo od svog rada koji mu je ova sredina zabranila, i nikad to nije porekla i nikad se svojom akcijom nije postarala da tu nepravdu ispravi. (Istini za volju, za vreme svog mandata ministra kulture Dragan Kojadinović je na susretu kome sam prisustvovao rekao: „Gospodine Makavejev, kako mogu da pomognem, želite li nešto da radite, snimite, napišete? Staćemo iza toga…“)

Mak je bio slika materijalne skromnosti a riznica duhovnog bogatstva, nije posedovao ništa, a imao je sve što drugi nemaju, ma kako i koliko imali. Imao je Bojanu. Pa onda Bojanu i opet Bojanu. Pa onda Branka Vučićevića, Željka Žilnika, Petka, Pegu, Rašu Popova, Kopolu, Bertolučija, imao je Milenu, Gagu, Evu Ras, Mikotu, Vendersa, Pintera, Tirketa, Šlendorfa, Šijana, Formana, Gorana, Anitu, Milutina, Ramba…

Imao je svetlost koja je i mene međ ovih par imena ni sam ne znam kojom suludom srećom obasjala.

I od nje živim.