Filip Višnjić, Beograd 2003.
Dobrodošli u veseli pakao p(r)oezije! I nemojte misliti da iz njega možete bezbedno izaći koristeći svoju šerlokholmsovski neumoljivu Zdravu Pamet, kaogod iz lavirinta u kakvom časopisu za enigmatičare-entuzijaste: biće da ovde važe sasvim luiskerolovski naopaka pravila igre, to jest u onoj meri u kojoj ih ima, odnosno u meri u kojoj je pisac dozvolio pravilima da mu svojom „pravilnošću“ kvare Igru. A onog atipičnog pakla što se smatra, radi se, dakako – samo bez onoga „r“ u zagradi – o sintagmi koja direktno i bez krzmanja upućuje na po-etiku Vojislava Despotova, na neumrlog, dakle, dobrog duha vertikalnog Ujvideka i mernu jedinicu razuzdane, hedonističke mašte u savremenom srpskom pisanju, a što sve kanda mora imati neki tajni link s faktom da se jedan od maketnih „likova“ nove Blaškovićeve prozoidne groteske (prozeske?) zove Ladislav Despot…
Okej, a sada sredina malo napred, tj. rikverciramo sa neke moguće, konvencionalnije postavljene „sredine“ priče o knjizi ka njenom „najlogičnijem“ početku: tri stotine šezdeset i pet strana četvrtog romana Lasla Blaškovića Madonin nakit ugrubo je podeljeno u četiri podugačka solilokvija četvorice naratora (plus dramsko-poetski rasplet, kao zaigrani piščev doprinos veštom metažanrovskom orgijanju) čiji se životni putevi isprepliću i razilaze uzduž i popreko po romanu i (para)istorijskom vremenskonm rasponu od prerane smrti Josipa Broza preko pada Berlinskog zida do notornog NATO-bombardovanja nekako s proleća 1999. i njegovog sablasno-farsičnog appendixa u vidu totalnog pomračenja sunca od 11. avgusta devedeset i devete, kada su ulice, šorovi, sokaci i drumovi gradova i sela zemlje Srbije opusteli, a značajan deo Nebeskog Naroda bar nakratko poverovao da mu je konačno došao kraj, da će razgoropađena Zvezda napokon učiniti sve ono oko čega su se nećkale i prenemagale druge nebeske i zemaljske sile… Enivej, Joakim Blašković, Andreutin Striber (još jedan od onih karakterističnih parablaškovića razasutih sveudilj po Blaškovićevoj prozi!), Verim Mehmetaj i narečeni Ladislav Despot konačno se „združuju“i suočavaju u zatvoru otvorenog tipa, odnosno zatvorskoj bolnici u Petrovaradinu, kamo su dospeli zbog raznih slučajnih ili posve bizarnih ogrešenja o zakon, i odakle slušaju bombaške detonacije u „normalnom“, „spoljnom“ svetu, upadljivo luđem i svinjarijama sklonijem od onoga iza rešetaka lokalnog Pržuna za popravljive tipove. Umesto patetično-epske slike Ničim Izazvane Kataklizme, i to pusto ne-magično bembanje – kao literarno već svojski isceđeni motiv – provedeno, hm… pod senkom zmaja (blagodaram, Pisarev!) više nekako nalikuje na dosta jadnu simulaciju, loš teatar, „pedagošku“ inscenaciju ekskluzivno za zatvorenike, okasnelu vežbu ONO i DSZ… Prava kataklizma zatvoreničkog mikrosveta ionako dolazi docnije, dok ceo kontinent blene u traljavo pomračeno sunce, dok Herojska Srbija džedži iza spuštenih žaluzina, a zatvor, avaj, biva razvaljen velikom poplavom!
Prethodne su dve-tri rečenice samo su Skicine Skice Skica onoga što se u novog Lasla B. „dešava“: svi su naratori zapravo skloni izobilnim i neizbrojnim skakanjima u svim pravcima – da se podsetimo još jednog novosadskog ludiste – i njihove sumasišavše ili pak na-um-s-mukom-popevše priče i prisećanja ševrdaju po novosadskim Limanima i sličnim lokacijama, u trebljenju i ukrštanju pijanih i zaludnih erotskih izleta, detinjih nezarastljivih rana i ranih jada, sitnosatnih pesničkih lutanja, lupanja i tamburanja u bircuzu „Forma“ – kao nimalo slučajno izabranom simboličkom izvoru i utočištu Blaškovićevih napora u ovoj knjizi – i u prebiranju po kojekakvim Opštim Mestima (dragim ili bolnim, ali svakako povučenim kroz Blaškovićev ironijski filter) lokalne, nacionalne i globalne mitologije, od mesnih šank-poeta preko besmrtnih diktatora do popkulturnih vedeta a la Bruce Lee, zaštitnik slabih i nemoćnih, junak bioskopa i dečačkih snova iz vremena oko Titove smrti, dakako onih snova koji još nisu postali vlažni… Laslo Blašković u Madoninom nakitu – a pomalo baš na tragu poznijih Despotovljevih proza – uspeva da zamrsi teško razmrsivo narativno klupko, u kojem ćete „promašiti ceo fudbal“ ili brzo odustati od čitanja ako krenete da ga „strejtaški“ razgonetate; u pravu je, naime, Zoran Paunović kada piše da se u ovoj knjizi „Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu bolje no ikada ranije“. E sad, sve drugo je stvar ukusa: meni, čemu kriti, zeru više prija onaj Blašković iz Svadbenog marša i Mrtve prirode sa satom, ali u ovom slučaju to valjda uistinu više govori o preferencijama čitača nego o (aktuelnom) dometu spisatelja: Madonin nakit u osnovi zadržava i razvija vrline svojih prethodnika, samo što L. B. ovaj put zamašnije pušta pesniku na volju. Paunović, svestan toga, uočava ovde i „melanholični cinizam u kojem se, kao kod Kiša, oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen“. A Kiš ovde nije spomenut slučajno: uz papa-Despotova, upravo je pisac „Peščanika“ jedan od onih s kojima se Blašković(ev pripovedač) u Madoninom nakitu najviše poigrava, kao kakav nadareni i namerno pomalo blazirani razmetni sin, koji u jednom momentu čak svadljivo uočava kako su valjda i neki drugi ljudi, zaboga, imali oca, kako valjda i neko drugi može da piše o detinjstvu i tako tome, a da se to ne gurne odmah pod sveogrćući kišovski šinjel…
I kada se u bircuzu „Forma“ označi fajront, kada konobar Red izvrne stolice na stolove, ostaje još samo da se podvuče crta: Madonin nakit je složeno i zahtevno, ali razuzdano i vedro (u ključu onog „veselog pakla“, dakako!) piščevo razračunavanje sa demonima Istorije, sa sablastima vremena i mesta (jednog tobožnjeg „malog grada“ pod Tvrđavom na Dunavu, grada u kojem se „svi poznaju“, i sve je nužno nekako incestuozno) i umešno proigravanje granica kompaktnog i čitljivog proznog iskaza u posve nekonvencionalnom registru, a ipak na bezbednoj udaljenosti od Dosade koju ume izazvati određena vrsta samosvrhovitog eksperimentisanja. Madonin nakit je, dakle, hm… knjiga smrti i razonode (thanx, Kopicl!) koja će bogato nagraditi čitaoca koji joj bude ravan, a oni u slabašnijoj formi će možda brzo početi da gube dah pred blaškovićevskim preobiljem i brzinom, pa će tražiti od njega da ode u boks, gde će zadihano zavapiti „Skidaj gumu, Laslo! Skidaj gumu, Laslo“!
Ta di ću vrelu gumu dirat, čoveče?!
