Naslov Okamenjeni princ sugeriše, bez mnogo dileme, bajku za decu. Kada se, međutim, pogleda predstava ovog naziva, koja je nedavno premijerno izvedena u Malom pozorištu „Duško Radović“, onda samo drugi deo ove pretpostavke može da se sačuva. Reč je, zaista, o predstavi za decu i mlade, ali se ona teško može odrediti kao bajka, bar kada se ima u vidu uobičajeno shvatanje ovog žanra. Komad Okamenjeni princ švedskog pisca Heninga Mankela nastao je prema autobiografskoj knjizi istog naziva, čiji je autor Eldgar Jonson kao mladić proveo nekoliko godina u psihijatrijskoj ustanovi. Svesrdnim zalaganjem jedne terapeutkinje, Jonson je uspeo da izađe iz samoizolacije, integriše se u spoljni svet i počne da radi kao – psiholog. Ovakva građa ni najmanje ne odgovara našim predstavama o pozorištu za decu kao prostoru za idilično-bajkoviti prikaz stvarnosti, ali je zato u potpunosti u skladu sa zapadnim shvatanjem, po kome ova vrsta teatra ima i tu (pedagošku) ulogu da razvija kod dece etičku senzibilnost za društvene probleme.
Komad obuhvata širok vremenski raspon, od junakovog rođenja i ranog detinjstva, preko odvajanja od majke i prvih znakova bolesti do boravka u psihijatrijskoj ustanovi i prekretničkog susreta s terapeutkinjom. Značenjski i etički lajtmotiv, kojim se predstava i završava, nalazi se u dirljivoj i poetičnoj tvrdnji da na celom svetu ništa nije manje od nevoljenog deteta; to, drugim rečima, znači da se junakova sudbina, njegovi psihološki problemi i mučna bolnička odiseja, posmatraju kao posledica nevoljenosti, toga što ga je majka odbacila. Ludilo je drugo ime za manjak ljubavi… U oblikovanju biografske građe, Mankel se nije rukovodio zahtevima klasične dramaturgije, tako da je komad strukturisan kao dramska poema, kao poetska ispovest glavnog junaka.
Ovakva dramska forma prizvala je i odgovarajući pozorišni izraz. Danski reditelj Mark van der Velden gradio je predstavu na preplitanju narativnih i mimetičkih delova. Samo dvojica glumaca, Goran Jevtić i Ivan Tomić, igrali su sve likove (i poneki predmet) i to tako što su naizmenično pripovedali o njima ili ih predstavljali. To preplitanje je bilo dosledno i kontinuirano, a prelazi između predstavljanja i pripovedanja, ili između dve uloge, odigravali su se iznenada, nekad oštro a nekad meko, ali uvek vrlo brzo, u deliću sekunde. Dešavalo se da glumac počne pokret u jednom liku, a završi ga u drugom, ili da se uloga promeni, a da položaj i držanje tela ostanu nepromenjeni. I u mimetičkim prizorima – onda kada se igraju uloge – glumci su zadržavali nešto od pripovedačkog, epskog stila: njihovi likovi nisu bili karakterno ili tipološki izdiferencirani, već su pre bili „pokazani“, gotovo nacrtani u nekoliko oštrih i svedenih poteza. Po pitanju izvođačkog stila mogle su, doduše, da se primete razlike između glumaca: Tomićeva igra je bila stilizovanija i više epska, a Jevtićeva elaboriranija i više dramska. Ovi uvidi ne predstavljaju vrednosni sud, jer su oba pristupa legitimna, a pri tome i nisu bili toliko različiti – reč je o nijansama.
Predstava se igra s ograničenim brojem gledalaca koji su smešteni na pozornici. Prostor je organizovan kao arena (scenograf Juli Forkhamer): glumci su okruženi sa sve četiri strane, što stvara još bliži i ubojitiji kontakt sa ovom i inače vrlo intimnom i bolnom pričom. U nekim trenucima glumci sedaju u gledalište, što takođe doprinosi povezivanju publike i scenske radnje, a može da se shvati, ako se prepustimo slobodnijem tumačenju, i kao zauzimanje distanciranog, posmatračkog položaja, tipičnog upravo za praćenje pacijenata u psihijatrijskoj ustanovi, ali i za teatar koji od gledalaca traži stav i angažman. Središnji deo prostora rešen je minimalistički, sa svega nekoliko predmeta (stolica, ćebe, kamen…); njihovom stalnom i višenamenskom upotrebom, gradi se dinamična, maštovita i metaforična scenska igra… Elegičan prizvuk scenskoj igri davala je i muzička pratnja, koju je, na harmonici, realizovala Svetlana Savić.
U programu nailazimo na neobičnu formulaciju („balkanska verzija originalne švedske predstave“), tako da se, na kraju analize, otvara dilema da li je Okamenjeni princ originalni projekat Malog pozorišta „Duško Radović“, ili je reč o svojevrsnom rimejku spomenute švedske predstave. Rešenje ove „dileme“ nije od presudnog značaja (rimejk je legitiman postupak), već je bitno to što ova predstava, dovodeći stvaraoce iz Danske i Švedske, menja naše ustaljene poglede na pozorište za decu i mlade. Pored društvene i etičke, predstava vrši i estetsku „senzibilizaciju“, jer suočava mladu publiku s drugačijim, metaforičnim i zahtevnim scenskim jezikom… Socijalno i umetničko osvešćivanje, da ne kažem emancipaciju, treba započeti na vreme.
