Posle spektakularnog hapšenja policijskog generala Vlastimira Rođe Đorđevića postavilo se logično pitanje – gde ćemo ove godine na more.
Ovo je druga sezona kako živimo u zemlji koja zvanično nema izlaz na toplo more, tako da smo prinuđeni da se osolimo u inostranstvu. Rođa se, po jednoj verziji, nekoliko godina odmarao u Rusiji, ali je na kraju pod pseudonimom u predsezoni stigao u Budvu maskiran u građevinskog radnika. U tabloidima se pojavila i romansirana verzija gde Rođu policiji otkriva ljubavnica u zamenu za slobodu, jer je uhašena sa članovima duvanske mafije. Nekoliko pitanja nameću se sama gledaocima koji su poslednji put begunca videli kad je onomad skembalo Milanovića u Utjehi. On je tada pustio bradu (navodno sa tako maskirao i Rođa) i čučao u vikendici, al’ su ga provalili u lokalnoj piljarnici. Kako se čovek maskira u sezonca? Moraš da se nabilduješ, malo ti poiskaču žile, pocrniš delimično (ostaje belo ispod atlet-majice), tetoviraš žensko ime, nosiš rukavice, sekirče i zaprašiš se krečom i cementom. Možeš da furaš i šorc od isečenih farmerki. Znači, Rođa je argatovao za ruske investitore u Budvi, u deset sati je stajao u redu za pasulj, taj famozni topli obrok koji samo ljudi koji rade teške fizičke poslove mogu bez posledica da pojedu u to doba. Posle po pivkana pa ajd na poso.
Šlem ne mora, ovde ga nose samo ministri i to kad se polaže kamen temeljac.
Ono što je još luđa fikcija jeste teoretska mogućnost da je Rođa kao građevinac pripremao plažu Jaz za Roling stonse i Još veći prasak! Sa Lovćena vila kliče, dobro došo Džeger Miče, sad se cijeli narod pita hoće l biti Ričards Kita? To bi već bio zaplet dostojan Ladlama, za holivudski spektakl u kojem će statirati i najveći broj VIP posetilaca koji su izrazili zabrinutost za bezbednost voznog parka. Pojavio se praktičan problem parkiranja u hladovini, kao i kategorije publike – jer veliki broj đetića smatra da zaslužuje VIP tretman, makar u nivou Mika i Kita.
Pitanje letovanja tokođe je vezano za upis u srednje škole. Deca su polagala prijemne iz srpskog i matiša, ministar Lončar je promešao loptice i izvukao ispitne kombinacije i cirkus je počeo. Deca su lepo znala srpski, samo ih je zbunila akcentologija. Ruku na srce – i mene zbunjuje i to mesecima, jer imam utisak da se putem medija uporno forsira jedan tip akcentovanja na drugom slogu koji često zvuči blago rečeno smešno. Ova potreba da se akcentovanje uniformiše i standardizuje pomalo me podseća na purifikaciju jezika od bilo kakve raznolikosti koja karakteriše srpski jezik i nekoga asocira na prostor bivše SFRJ gde se srpski susretao sa komšijama i tako obogaćivao. Očigledno, ni deca nisu bila spremna da na prijemnom polažu akcente, pa ako neko otrese – ništa od letovanja.
Za kraj – iz dana u dan vidimo slike dobrovoljnih davalaca krvi na Trgu republike. Akciju su pokrenuli Institut za transfuziju krvi i B92, a građani su se fantastično odazvali. Tu nema velike filozofije – ako možete pomozite, osećaćete se dobro. Taj osećaj da ste učinili dobro delo predstavljao je i povod za akciju u kojoj je ORCA građanima na udomljenje nudila napuštene kuce i mace. U novinama ste mogli videti a u vestima čuti za monstrume koji maltretiraju životinje, pa je ovo možda još jedan način da se naše društvo učini humanijim.
Elem, predsednik Tadić je dao krv, svaka čast, a posle je naleteo na pult sa kucama i macama i usvojio mače. OK, lep gest dostojan predizborne kampanje, saznali smo da se maca zove Micika i da danas živi u Predsedništvu. Iako je gospodin Tadić formalno učinio human gest i simbolično podržao akciju, dakle stekao je imidž Predsednika – prijatelja ljudi i životinja, prepuštanjem brige o mačetu drugima, praktično je obesmislio ideju. Usvajanje napuštene životinje i njeno pretvaranje u kućnog ljubimca jeste čin u kojem pokazujete spremnost da preuzmete odgovornost i brigu o živom biću, da ste odgovorna osoba koju ne vode impulsi tipa – gle slatka maca, joooj što je medena. Micika bi morala da se pojavljuje na konferencijama, da se vere po ramenima Tadiću ili da mu prede u krilu dok vodi razgovore.
Ako nisi spreman na takav odnos sa mačetom, onda ga ne donosiš kući nego mu odneseš malo hrane i ostaviš ispred zgrade.
U protivnom ono postaje privremeno raseljeno mače u kolektivnom centru koji se zove Predsedništvo. Ova politička omaška sa Micikom, kao i svaka omaška, prema psihoanalitičkoj teoriji, otkriva površnost ovdašnje političke prakse i može da bude dobra škola ne samo za gospodina Tadića.
