Lud i luđa

Marta Skot je osuđena progoniteljka, a Doni Dan je njena žrtva. U to nema sumnje. Sve počinje kada punačka i sredovečna Marta, bez prebijene pare i vidno utučena, uđe u pab u kojem Doni radi, a on se sažali na nju, časti je čajem i bude ljubazan i pažljiv. Marta se zaljubi u Donija (ali se Doni ne zaljubi u Martu) i kreće intenzivno da mu šalje poruke i mejlove, potom i da ga opseda fizičkim prisustvom, a kada stvari, očekivano, zapnu, svoju mahnitu energiju okrenuće ka Donijevim prijateljima, devojkama, momcima, roditeljima. Uz to, ume i da pobesni, a kada Marta pobesni to nije ni lep ni bezopasan prizor. Ima je svugde i na svakom mestu, a Donijev život, koji ni pre Marte nije bio predivan, odlazi u vražju mater. Doni će potražiti i pomoć policije, ali, ispostaviće se, nije sve to tako jednostavno, te ni policija – a engleska policija je, dodajmo, jako jedna pažljiva policija koja radi u interesu građana – ne može lako da se izbori s proganjanjem na ljubavnoj bazi, naročito ako progonjeni ne uspeva da pruži dovoljno ubedljive dokaze o tome da je reč o proganjanju (iako, još jednom, nema sumnje da je baš o tome reč). U seriji koja se vodi kao komedija ima, naravno, i komičnih i duhovitih i zgodnih momenata – u stvari je sve komično – ali je, uprkos tome, veoma teško smejati se, čak i smešiti se. Pravo rečeno, prilično je sve to neprijatno i to ne samo za nesrećnog Dona, već i za gledaoce. Razlog nesmejanju i nelagodi nije samo u tome što nas Marta podseća na Eni Vilks (Keti Bejts), medicinsku sestru iz filma Misery koja nezahvalnom Polu Šeldonu (Džejms Kan) svako malo lomi noge kako bi ga zadržala u krevetu jer joj se on, Pol, baš sviđa. Postoji tu nešto dublje i zanimljivije što ovu seriju čini vrhunskim delom. Kada se malo odmaknemo od shematskog prikaza – Marta progoniteljka, Doni progonjeni – stvari ne stoje baš onako kako bi nam se na prvi pogled mogle učiniti, a da u svemu tome nema ničeg ni tajanstvenog, ni nepoznatog, čak ni neočekivanog.

foto: promo

Silna je filozofsko-psihološka literatura napisana o odnosu dželata i žrtve – ima tu i impresivnih tekstova, poput Sartrovog – u kojoj pisci pokazuju da se između mučitelja i mučenog uspostavlja nekakav odnos. Ovde bi odmah valjalo otkloniti moguće nesporazume: nije reč o podeli krivice (žrtva naprosto nije kriva), niti o podeli odgovornosti, naročito u ekstremnim slučajevima. Martino proganjanje Donija jeste ekstremno i ničim se ne može opravdati. A opet, da li se, makar u ovom slučaju, može povući jasna granica između društveno neprihvatljivog ponašanja i krivičnog dela? Čak i da je Marta mentalno bolesna – što bi, na jednoj ravni, objasnilo njeno ponašanje (ponaša se kao luđakinja zato što jeste luđakinja) – ostaju u toj jednačini progonitelj-progonjeni dve vrlo uočljive nepoznate: da li Martu smatramo uopšte ljudskim bićem i šta je, kog đavola, sa žrtvom, Donom, koji se, recimo bez okolišanja, ponaša jednako ludački kao Marta, samo što njegovo ludilo nije tako vidljivo i tako eksplozivno. Ili, drugim rečima, daleko od toga da je besprekorno, Donovo ponašanje ipak ne izlazi iz okvira društvene prihvatljivosti, ali će gledalac, ne jednom, uporediti Martino i Donovo držanje i, ne jednom, pomisliće da je Don luđi od Marte.

Don je odlučio da je stendap komičar (ne da će postati komičarem, nego da to već jeste), s tom odlukom u glavi i s namerom da uspe, pun entuzijazma, dolazi u London iz provincije, ali je jedan od njegovih problema i to što uopšte nije smešan. Ne samo da su njegovi nastupi dosadni nego su i mučni u svojoj neduhovitosti. Njegov će se entuzijazam vrlo brzo sudariti sa takozvanom stvarnošću, ali će veliki snovi nastaviti da ga opsedaju. Jaz između mogućnosti i stvarnosti neretko stvara vrlo prepoznatljiv psihološki model u kojem se odsustvo talenta pravda neimanjem prilike da se talenat ispolji, te se problem prebacuje na nezahvalnu stvarnost, dok neispoljeni talenat gubi orijentire, utapa se u nesolidnost (izneveriće svakog do koga mu je stalo) i odaje se fantazijama od kojih je opasnija samo stvarnost. Oslabljenog odbrambenog sistema, Doni će se uvaliti u gadne nevolje i prepustiti ništa manje gadnim likovima, izgubiće svaku vrstu identiteta koji ga je koliko toliko držao na okupu – transseksualna Teri koja kao da je, u svojoj neodoljivosti i razboritosti, izbegla iz filmova Pedra Almodovara, te Donijeva košmarna veza s njom, jedno je od čvorišta ove serije – i takav kakav je upravo će u Marti pronaći oslonac. Preokret je, malo je reći, potpun.

foto: promo

Doni, dakle, nema nikakvo uporište ni u čemu i ni u kome, najmanje u sebi. A Marta ne samo da ga bezrezervno obožava upravo onakvog kakav je – a nije nikakav, jasno je – nego mu je posvećena s ubistvenom lucidnošću. U izuzetnoj sceni kada Doni shvata da će njegovu seksualnu blokadu otkloniti samo seks sa Martom (na koju, inače, masturbira), Marta će, usred seksualnog čina, potpuno ozbiljna i savršeno koncentrisana, izgovoriti: “Mali irvase, neko te je povredio.” Marta o Donu zna više i zna bolje nego što Don zna o sebi samom. Zato je Martina ljubomora, zapravo, shvatljiva. Ona vrlo usredsređeno mrzi svaku ženu s kojom je Don u vezi. Možemo, naravno, s punim pravom, da razmišljamo i pričamo o ljubomori, možemo (ponekad i moramo) ljubomoru da gušimo (kao što gušimo krike lica uronjenog u jastuk) služeći se svim mogućim trikovima (ili ćemo umreti), možemo da se pitamo da li je ljubomora dostojan osećaj ili ne, ali ako smo ikada voleli onako kako Marta voli Donija (do gubljenja razuma, dakle) – a pre psihijatrijske procene, moramo najpre odgovoriti na pitanje smatramo li Martu ljudskim bićem? – onda, barem tu, Martu možemo da razumemo. Don nedvosmisleno odbija Martu i tu bi, u civilizacijskom kontekstu koji deli najveći broj ljudi, trebalo da bude kraj priče. Osim što nije. I osim što Donovo odbijanje, nedvosmisleno na rečima, nije nedvosmisleno i u postupcima. A Marta, luda kao mesec i nasilna u govoru, vrlo precizno hvata sve dvosmislenosti i vrlo precizno ih artikuliše. Najzad, Marta će, ništa manje, založiti život za svoju ljubav. I to možemo, ako nas mrzi da se upuštamo u stvari koje nas se ne tiču, da pripišemo njenoj poremećenosti i sve će biti u redu. Ali ako smo izdvojili vreme da pogledamo Malog irvasa i ako nismo izgubili onu vrstu osetljivosti koja nas svemu uprkos kvalifikuje za ljudski rod (za bolji njegov deo), ne možemo posle ove male i briljantne serije da ostanemo isti kakvima smo bili pre nego što smo je odgledali, zadržavajući pritom vrlo jasnu svest o tome da progonitelj i progonjeni ne dele, niti mogu da dele, jednaku odgovornost.