Bussum, Holandija, 2004.
Nekada davno u Beogradu postojao je oblik života koji se zvao CEP (Centar za urbano planiranje), živahna, kreativna i inteligentna grupa mlađih arhitekata, ali i sociologa i svakakvih. Izdavali su sasvim neobičnu štampanu stvar (danas bi se reklo: fanzin) „Komunikacije“ i uopšte bavili su se stvarima daleko ispred svog dosadnog real-socijalističkog doba. Dvojica Miša, po jedan Đorđe, Vlada, Rubi, Ela, Natalija; neka mi ostali oproste. E, sad, taj jedan Miša, Miloš Bobić to jest, otišao je na vreme u Holandiju da odande za nas piše „Vremena uživanja“. Osim toga postao je i važan profesor i autor mnogih članaka i dve učene knjige, od kojih je jedna upravo izašla u Holandiji. Naslov je Između oštrica, a knjiga se sasvim CEP-ovski i Bobićevski bavi ljudima u gradu, jer ljudi grad jesu, a grad zidine, da parafraziramo Crnjanskog.
Miša Bobić odabrao je od svih stvari da istraži onu varljivu i psihološki veoma važnu crtu koja u gradu razdvaja javnu od privatne sfere: kako se ta granica uspostavlja; kako se vizuelno i fizički manifestuje; kako se pokreće tamo i natrag zavisno od doba dana, dana u nedelji, vrste kraja u kome se živi itd.; gde je psihološki kućni prag, jednom reči.
Možda je neko primetio fenomen dugačkih drvenih klupa pored ulaza u neke novobeogradske solitere – ako ih, tih klupa, još ima, na njima predveče, leti, sede penzioneri i penzionerke. Moji pradeda i deda sedeli su u Banatu na klupi ispred kuće takođe, jer tuda prolaze ljudi od kojih čovek svašta pametno može da čuje. Kažu i da je čiča Kant celog života tako sedeo na klupi u Kalinjingradu i razgovarao sa prolaznicima; zato nikada nije ni otišao iz svog grada, nije bilo potrebe. Okolnost da čovek živi u gradu ne smanjuje potrebu za druženjem, za sedenjem ispred kuće, gledanjem kroz prozor (setite se panonskih isturenih prozora, schaufenstera, kroz koje se vidi i ko dolazi sokakom). Miša Bobić istražuje tu istu ljudsku potrebu na nekoliko primera stambenih aglomeracija u Holandiji, Engleskoj i SAD i pokušava da izvuče pouku: kako ljudima olakšati da uspostave upravo tu providnu i interaktivnu granicu između privatnog i javnog. U knjizi on varira svoj imperativ: urbanizam odozdo, za ljude; ne odozgo i protiv ljudi. Problem nije nimalo lak: kako u budućem urbanom planiranju predvideti i ostvariti ono što se u normalnim, vekovima taloženim gradovima javlja kao proizvod iskustva i prakse. Neke invarijable, nepromenljivi zahtevi, ipak postoje i najveća vrednost ove knjige je u tome što ih istražuje, definiše i predlaže kao merila budućim graditeljima gradova. Tri četvrtine planirane urbane izgradnje u Holandiji, na primer, jeste stambena gradnja; slično je i u drugim zemljama.
Primećeno je da arhitekti i psihijatri mnogo vole da pišu, mada profesionalna i druge frustracije sve više utiču i na druga zanimanja… Miša Bobić uspeo je, međutim, da napiše ovu knjigu tako da se čita sa zanimanjem i glatko, na jednom veoma robustnom engleskom jeziku koji ne skriva Bobićev stil, čak ni sintaksu. Posebna vrednost ove knjige su mnogobrojne i izuzetno kvalitetne fotografije, mnoge od njih Bobićevih ruku delo. Bez tih slika knjiga bi vredela upola manje, jer upravo one objašnjavaju o čemu je reč.
Svakako bi trebalo to prevesti s engleskog: knjiga jeste velikog formata i lepo opremljena; bila bi skupa, ali bi vredelo – zbog nas ovde i budućnosti našeg urbanizma.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
