Svakako prestižni i cenjeni američki filmski studio A24, sada već sigurno vredan i krilatice mini-mejdžor studija, ta sigurna luka za stvaraoce i poklonike tamošnjeg nezavisnog filma jasnih umetničkih pretenzija, i zvanično je najavio da će u periodu koji, dakle, već krckamo naglasak staviti na serijske sadržaje i žanrovski snažnije i upadljivije profilisane projekte iz domena akcionih, triler i horor ostvarenja. Međutim, imajući u vidu viđeno u njihovom recentnom delu, filmu Ljubav i krvoroliće (izvorno – Love Lies Bleeding), reklo bi se da je gorenavedena planirana metamorfoza već neko vreme u toku. I da onda, kao konkretan dokaz i pragmatična ilustracija tih stremljenja, daje dovoljno rečite naznake šta u toj ravni ima rezona očekivati u filmskim letima pred nama.
Naime, Ljubav i krvoproliće na prvom ili drugom mestu jeste kvir romansa, i taj je njegov aspekt poprilično uzburkao rigidne i dokone duhove, ponukavši ih na javne i grlene ulične proteste pre nekih od festivalskih prikazivanja ovog ostvarenja; istina, uz druge dimenzije i podzaplete u sklopu te priče mi ovde sasvim evidentno jesmo u prilici da pratimo brzu evoluciju romanse između usamljene i otuđene mlade menadžerke lokalne teretane i strankinje koja se, nimalo neočekivano, iznenada pojavljuje u tom gradiću, a koja je, to je na prvi pogled kristalno jasno, zavisnica upravo od bodibildinga i teretana, te ostalih neumernosti i preterivanja koja su i tada, sredinom osamdesetih godina, vladale a i sada vladaju mestima kakve-takve utehe i kakve-takve razonode za neke od civila koji se traže na tom dugom i neizvesnom putu ka eventualnom otkriću smisla postojanja i bivanja na ovoj planeti. U tom pogledu, ovaj film scenaristkinje i rediteljke Rouz Glas, koja se pre par godina glasno i jasno preporučila vešto stilizovanim i oneobičenim arthaus hororom Saint Maud, delo je sasvim na svom mestu, u smislu da ostavlja posve ubedljiv utisak svedemo li ga, neznano iz kojih pobuda, na samo ili prevashodno tu dimenziju; devojačko-devojačka ljubav, proistekla iz, gle čuda, teške samoće i sasvim prirodne i u trenu razumljive potrebe za pripadanjem i bliskošću, što ovaj film, mimo tog kvir melanža, svrstava i među univerzalno pojmljiva filmska ostvarenja, ovde je prikazana upečatljivo, pri čemu je taj prikaz utemeljen u svedenom naturalističkom pristupu. S tim u vezi, Ljubav i krvoproliće Rouz Glas predstavlja i smislen i snažan doprinos savremenom kvir filmu razmahanijih prikazivačkih i autorskih ambicija (dakle, široko izvan uskih i teskobnih okvira samogetoizacije kojoj dobar deo autora filmova tog i takvog profila nepogrešivo i uporno teži), a osetan doprinos tom krajnjem sudu dala je Kristin Stjuart u još jednom sugestivnom prikazu samoće i nesnađenosti prvo na velikim, filmskim, festivalskim – ovaj film je imao premijeru u zvaničnom programu Berlinskog filmskog festivala, a potom i na bioskopskim platnima, a kanda će ubrzo i na manjim ekranima, tim uz internet ključnim svedocima opšte demokratizacije popularne kulture i pragmatičnijih vidova umetnosti i srodnih “proizvoda” današnjice. Naprosto, može se izreći ocena da je Kristin Stjuart u potpunosti zauzdala svoj glumački manirizam, manje ili više primetan i u sada već dobrano zaboravljenoj vampirsko-tinjdžerskoj filmskoj franšizi Sumrak, i u nezavisnim ostvarenjima ka kojima sve očiglednije teži – kao, recimo, u filmu Personal Shopper ili sasvim uspelom biopiku o nesrećnoj Džin Siberg – i taj manir je u međuvremenu kristalno artikulisan, a ova i dalje mlada glumica nesporno je kadra da na svojim plećima, i čak bez ikakvih primesa bučne razmetljivosti, iznese zamašnu bagažu prikaza suštinski apstraktnih, pa onda u samom startu i ne baš filmičnih duševnih stanja, što usamljenost, a u vezi sa tim i život na iznuđenoj osami, svakako jeste u čitanjima i viđenjima ovog brzopoteznog milenijuma.
Međutim, Ljubav i krvoproliće je i neonoar, pa još i retro šik i osvetničkog podusmerenja, na način koji pamtimo iz, na primer, rasnih i vrsnih dela Džona Dala, filmova Ubij me ponovo (Kill Me Again) i Red Rok Vest ili pak Vruće mesto (Hot Spot) u režiji Denisa Hopera, s tim što bi najpreciznija referenca i analogija u slučaju ovog drugog filma dugog metra pominjane Rouz Glas moglo da bude recentnije remek-delo ne samo savremenog američkog filma Cold In July (2014), reditelja Džima Makeja. Mada ne dobacuje do upravo navedenih visova tog pod/mikrožanra, Ljubav i krvoproliće pokazuje sposobnost da u domaćinskoj meri zadovolji i apetite poštovalaca tog soja filmova o slabosti kao nepremostivoj dominanti i barikadi ljudskih duša i umova; čini se da u tom pogledu na datosti neonoara ima podosta nepatvorene iskrenosti, pa onda i upečatljivosti, a ima tu i promišljene upotrebe, te onda i smislene i opravdane dekonstrukcije kanona na kojima taj žanr opstaje evo već pola veka. Jednostavno, Rouz Glas je upečatljiva u svom pohodu na arhitektoniku tog soja filmova jer je njeno viđenje motiva fatuma kao neumoljivog korektiva želja i stremljenja pojedinaca, manje ili više skućenih, manje ili više očajnih, ili možda manje ili više suštinski slabih i kvarljivih i/ili gramzivih, ovde osnaženo očiglednom verziranošću i dobrim instinktom kada je potrebno probrati šta uzeti i apostrofirati, a šta od baštine neonoara u izvesnoj meri i skrajnuti, pošto je na tom terenu, bez obzira na iskustvo i preteča i lično, ipak tako lako okliznuti se i potom promašiti izabranu temu. Tome znatno pomaže i tipski, ali u isto vreme i sinematičan i ubedljiv prikaz klaustrofobije života u malenom gradu / omanjoj široj zajednici. U tom smislu, Ed Haris, kao jedna od ikoničnih pojava manje ili više izražene amerikane, ovde predstavlja dostojan ekvivalent onoga što je njegov kolega Sem Šepard doneo “u miraz” pomenutoj savršenosti zvanoj Cold in July pre tačno deset godina.
Međutim, nije sve tako sjajno, jer Ljubav i krvoproliće povremeno odaje i utisak razglobljenosti, u smislu da je jasno da će se te isprva oprečne ravni priče u jednom trenutku nužno sjediniti, ali tako da pri tom spoju ima i nešto grubljih šavova, a upitna je i (načelno, naravno, sasvim legitimna) odluka autorke da ovu tipsku postavku oneobiči upravo uplivom naglašeno simboličkog i hiperbola, što, čini se, stupa u neizbežnu koliziju sa potenciranim verističkim ustrojstvom sveukupne priče i sa činjenicom da je, kao danak gore predstavljenom podžanru, ova povest ugurana u samo nekoliko vrelih, kobnih i verolomnih dana, što, reklo bi se, ne ostavlja previše prostora za hiperbolizacije i ostale primere dodatne estetizacije praktično u hodu. Ipak, ukoliko je, kada govorimo o delima koja u ovoj ili onoj meri potpadaju pod odrednicu umetnosti, pa pripadala ona i komunikativnijem odeljku iste, neophodno izvođenje nekakvog iole preciznijeg krajnjeg zbira, o ovom filmu je, a posebno imajući u vidu njegovu višestrukost i neporecivo poštovanja vredne domete koje je autorka na tom putu ostvarila, moguće, uz par ograda, izreći dovoljno nedvosmislenu preporuku za gledanje, naravno, što je i ako je ikako pre moguće, pre no što i ovaj film, poput brojnih drugih sličnih i otvoreno usmerenih ka zrelijoj i usredsređenijoj publici, hitro nestane i sa ovdašnjih kino repertoara.
