Pripreman i prvi put održan 1999/2000, dakle, u najmračnijem satu pred zoru (pad Slobodana Miloševića), Guitar Art Festival (dalje: GAF) svoje jubilarno, 25. izdanje drži opet u nadiru društvenog a posebno političkog života u Srbiji – nadajmo se, to jest, da nam neće biti još gore. Dotle, GAF je iz svog tradicionalnog februara posle pandemije izašao u proleće, no ni ovog puta dribling mu nije uspeo – odvija se uoči izbora, opet. Srećom, kao da mu to i ne smeta.
Pet dana festivala otvorio je u punoj dvorani KNU poznati gitarističko-bratski duet Serđo i Odair As(s)ad. Brazilska muzika je i inače zastupljena na GAFu, a ovaj decenijama uigrani tandem uz klasičarsko tumačenje folklora svoje zemlje, s lakoćom provuče poneku šansonu, džez-motiv i evergrin melodiju. Braća Asad već su učestvovala na GAF-u, kao i njihova znatno mlađa sestra Badi, a izuzetno retko imaju priliku da nastupe zajedno. I time je GAF stvorio još jedan dodatni, ekskluzivni kvalitet – izdanci Segovijine škole sarađuju s predstavnicom svetske muzike, jer Badi je imala sreću da se njen uspon podudari s “otvaranjem” globalne muzičke scene. Ona je u mladosti “iskočila” iz predvidivog muzičkog obrazovanja, svoju akustičnu gitaru počela da koristi i kao perkusivni instrument, i uz pevanje uvela razne vokalne efekte za koje ima naročiti dar. To je i njenu komercijalnu karijeru učinilo prepoznatljivom.
Badi Asad u svom delu demonstrirala je kantautorski rad i zavidnu sviračku tehniku, ali i takoreći beat box efekte – ritmičke zvuke proizvedene jezikom, ustima i glasom, te dodatno i vokalne efekte od oponašanja tropskih ptica do potpuno apstraktnih, ničemu nalik zvukova. (Pol Sajmon je za svoj prošlogodišnji album Seven Psalms mogao sve potrebno da objedini pozvavši Badi.) Svedočili smo čak i istovremenom pevanju dveju melodija, jedne kroz grlo a druge kroz nos! Tokom nekoliko zajedničkih numera, Asadi su kao trio “privukli” sestru klasičarskom izrazu, obogaćenom sambom i bojama njene amplificirane gitare, a za kraj Serđova Ninjo posvećena najstarijem, pok. bratu.
Sledeće večeri kao da se nastavilo “kuckanje” po rezonatoru, ali pre toga trebalo se probiti do MTS dvorane. Naime, lokalno govoreći, već duže od četvrt veka pod sloganom “Beograd je svet” mislili smo više o svetu, ne pretpostavljajući da bi mogli ostati bez Beograda, doslovno. Rušilačka koalicija Vesara-Šapica smrvila je Trg Nikole Pašića do samog praga dvorane, i davno pop-kulturno žarište naše prestonice – Bezistan – razvaljeno je u divlji parking turbo-lokala. Odlazak na GAF je upravo bekstvo od toga, a nastup odrastajućeg čuda-od-deteta Marsina u punoj MTS dvorani ujedinio je obične slušaoce, zagrižene ljubitelje i brojne mlade učesnike takmičarskog i obrazovnog dela ovog festivala.
Rođen 2000. u Poljskoj, Marćin Patrzatek prstima desne ruke pravi kristalno oštar zvuk, ali jednako munjevito i udara po telu svoje amplificirane gitare; nisu mu strani ni elektronika i orkestarski aranžmani. Kao pravi predstavnik svog naraštaja, probio se pobeđujući u TV-talent takmičenjima od 2015, u rodnoj zemlji pa Italiji i SAD, i naravno, pridobijajući milione putem društvenih mreža. Već iskusan, ipak je zadržao nešto od onog dečačkog šarma i gotovo zaraznog oduševljenja sopstvenim instrumentalnim bravurama, a brzina i preciznost su mu toliko neverovatni da morate doći makar samo da bi se uverili kako to sve odjednom uživo izvodi samo jedan gitarista.
Marćina su u većem delu jednoipočasovnog programa pratili osrednji bubnjar, bas-gitarista i el. violinista, a najatraktivnije su njegove solo-tačke i “ispadi” gde bend ne može da ga sledi. Sjurio je Albenizovu Asturias, Vitersovu Just The Two Of Us, Timberlejkovu Cry Me A River; kaprićo-mesečevu sonatu-nokturno-tokatu, i od Baha stigao do Betovenove Pete simfonije, verovatno najboljeg primera aranžmana i vurtuoznosti ove nove zvezde. Marćinove sopstvene kompozicije (Dragon, Bite Your Nails, na uspavanci zasnovana Baba Yaga) sasvim su prosečne, pre izgovor za gitarsku pirotehniku nego dela po sebi, a od rok-standarda, nažalost, nije izveo Kleptonovu Layla nego Kashmir Led Zeppelin. Stojeće ovacije i bis, naravno. Marćin je najznačajnije otkriće ove vrste još otkad nam je GAF približio Tomija Emanuela, i nadam se da ćemo imati prilike i svedočiti njegovom sazrevanju do muzikalnosti kakva odlikuje Tomija.
Posle još dva dana klasične gitaristike, jubilarni GAF završen je u terminu nedeljnog ručka, na beogradskom Trgu republike – “Koncert za rekord” okupio je stotine gitarista raznih uzrasta da grunu neke od najpoznatijih rifova i pesama rokenrola, a posebno prija što su i repertoarski i lično uključeni i domaći predstavnici (YU grupa, ElOrg, Piloti, Cukić). Ginis na stranu, nije ovo prevrat/pobeda urbanog duha, ali – Gitara nas je održala, njojzi hvala!
