Ljubav kao odbrana

Kad god, posle uobičajeno dugih pauza, Lenard Koen objavi novi album, među javno izgovorenim kritikama nađu se i one kojima nije cilj da njegovu novu muziku eventualno okarakterišu kao nedovoljno dobru (što je, naravno, legitimno), već su tu i one nedobronamerne kojima je zadatak da ništa ne razumeju.

Takvih nekoliko stiglo mi je pod ruku iz (Koenove) kanadske štampe. One su me podstakle da na drugačiji način sagledam predmet njihovog delimično uvredljivog tona.

Reč je, dakle, o Koenovom jedanaestom studijskom albumu Dear Heather. Postoji još nekoliko albuma snimljenih uživo, nekoliko „Best Of“ albuma, ali i nekoliko na kojima su njegove pesme ali u novim aranžmanima i u izvođenju nekih od najvećih, najavangardnijih i najalternativnijih imena svetskog rokenrola istovremeno.

Za ovaj poslednji album naročito su važne dve činjenice koje, doduše, jesu izvan muzike. Prva je da je Koen posle albuma The Future iz 1992. godine proveo više godina u zenbudističkom manastiru na planini Boldi (Kalifornija) i da su uticaji tog ozbiljnog povlačenja iz javnosti i svakog oblika uobičajenog života produžili svoje pipke i na sledeći album, Ten New Songs (2001), ali i na ovaj, još vrući Dear Heather. A sa rigidnim životom zen iskušenika se ne da šaliti. Ta vrsta osamljivanja bila je, bar po meni, nešto za šta sam mnogo godina ranije bio siguran da je Koenova neminovnost. Odavno je tražio neku vrstu životnog zaokruženja: s početka sedamdesetih bio je iskušenik u istom manastiru i to – kod istog učitelja, rošija Kjozan Đošu Sasakija. Jedina promena posle skoro četiri decenije bile su rošijeve godine: sada je imao preko 90! Tako stižemo i do druge činjenice: Tihi (Đikan, Koenovo monaško ime) napunio je sedamdeset godina.

Godine verovatno nisu opravdanje za (dobru ili lošu) umetnost, a svakako nisu presudne za posmatrače – neznalice, ali valja se prisetiti koliko je rok ili pop muzičara u ovom času aktivno u svojim sedamdesetim?

Hoću da kažem, ne treba tražiti previše od ovoliko godina. Dakle, glas mu je opor, pomalo izlizan od upotrebe, melodije u pesmama su sve svedenije, sve je manje instrumenata, čuveni ženski vokali nisu oni iz najboljih dana (kada ga je pratila Dženifer Vorns ili Džuli Kristensen i Perla Bataja, pa i negdašnja i sadašnja Šeron Robinson), ali sve ovo je, ipak, još uvek tu! Uz neke osobenosti, poput vidljivijeg deljenja ploče sa drugima: stihove koji je otvaraju ispisao je lord Bajron, neke od pesama su posvećene dvojici po njega najuticajnijih pesnika, Kanađanima Irvinu Lejtonu i A.M. Klajnu, tekstovi potiču od više različitih koautora, aranžmani i izvođenja prepušteni su drugima na više mesta, a tu je i jedna tradicionalna pesma.

Reči su ono po čemu je Koen najpoznatiji i u čemu je najbolji. I u tome ni sebe ni druge nije ni sada izneverio. Od reči se nikada nije branio; naprotiv, njima se služio kako bi se odbranio od života. Koliko ga je ljudi, još davno, nagovaralo da se pojavi kao izvođač sopstvenih pesama, umesto da se zadovolji verzijama Džudi Kolins. Možda i jeste pravično što ga je upravo ona doslovno naterala da se dva puta zaredom popne sa njom na binu (onako kao Roman Polanski u svom Stanaru kada dva puta uzastopce izvršava samoubistvo). No, sve to nije bilo Koenovo prenemaganje: od tada pa nadalje (do današnjih dana) on uporno za sebe govori da je tekstopisac za muziku, a ne muzičar. Vrlo verovatno da je kritika koju trpi s vremena na vreme upravo dokaz da je Lenard Koen pojava (kao i Bob Dilen i Alen Ginzberg) koja pomera granice i, uz to još, to čini skoro pola veka.

Dovoljno sam vremena proveo sa ove sve tri ikone modernog doba da bih mogao da tvrdim i iz ličnog iskustva kako je reč o izrazitim individualnim posebnostima koje smemo nazvati i osobenjaštvom. Ali, ovakvoj vrsti uslovne devijacije mora se praštati jer uz sebe donosi plodove talenta koji su, ne zaboravimo, namenjeni Drugima. Ono što ovakvi umovi stvore iz najsebičnijih kreativnih razloga, postaje vlasništvo miliona. Koen je zasigurno i najskromniji od sve trojice; čak je često unižavao sopstveni značaj a za svoj život je govorio da se nimalo ne razlikuju od mnogih drugih. Svoje dileme voleo je da podeli: bio sam svedok (dugog) nastajanja pesme Aleluja. Slušao sam u njegovoj grčkoj kući 1981. godine jednu od njenih prvih verzija u zamisli, na jednom njegovom petovetnom gramofonu (recimo, kao Toska), koji mi je dočaravao ideju eventualne upotrebe jevrejskog hora. Pesma se pojavila četiri godine kasnije na albumu Various Positions, a Bob Dilen je na njenom primeru pokušao da prokomentariše kako Koenove pesme sve više postaju molitve. Nije bio u pravu: to i jeste Koenov metod da nešto očigledno – upravo zbog očiglednosti – nije ono za šta se izdaje. Pesma se oslanja na biblijsko, sadrži i takve stihove (Staću pred Gospodara Pesme/Ni sa čim na jeziku osim Aleluja) koji podsećaju na psalme, ali ne može se reći da je ovo samo religiozna pesma. Bog (Pesme) je i „kralj koji vara“, a onda Koen stiže na svoju vrstu ispovedanja: Nisam mogao da osetim pa sam probao da dodirnem, gde se religioznost izjednačava sa seksualnošću. Dilen ga je pitao koliko mu je vremena trebalo da napiše ovu pesmu, a Keon mu je rekao „tri ili četiri godine“. Slagao ga je, skrativši vreme, „samo“ za koju godinu.

Sva sreća da ima mnogo jasnijih primera (obrnutih slučajeva) u kojima je Koen koristio religiozni rečnik za isključivo ljubavne pesme. To je činio kada se obraćao bilo kojim božanstvima; hrišćanskim, jevrejskim ili budističkim. Uostalom, kada bi postojalo proglašenje prvog među jednakima u ljubavi, Koen bi zasigurno poneo naziv Borca (a možda i Tvorca) za ljubavna prava.

Koenov put do pesme/ploče toliko je dug da je ponekad na ivici mazohizma. Sećam se svih njegovih primedbi na pesme za ploču I’M Your Man, koje mi je u njujorškom studiju na „of Brodveju“ izgovarao puštajući već snimljene trake koje je stalno iznova remiksovao i dodavao nove elemente. To se događalo u februaru 1984. a ploči je „dozvolio“ da se pojavi tek 1988! Da nemam pri sebi njujorške verzije ovih pesama (koje mi je on lično i preda mnom u studiju snimio), ne bih ni sebi poverovao.

Zadržao je humor, cinizam i samoironiju (onog tipa „rođen sam sa zlatnim glasom“), ali i setu koja prodire u kosti. Prošavši isključivo tzv. čiste književnosti (pre prve ploče 1968. već je iza sebe imao objavljene četiri knjige poezije i oba – kultna – romana), mogao je da se formom, zgusnutošću ili rasipništvom reči poigrava u tekstovima koji su sada imali zadatak da budu deo celine. No, koji god oblik da je izabrao, nije prestao da u muzici bude pisac. Primeri najnovijeg pomeranja u pisanju koje je primenio na poslednjem albumu, zenovskog su nasleđa. Stihovi pesme po kojoj ime nosi i ceo album posvećeni su apsolutnoj lepoti koju je Lenard celoga života izučavao, a prekalio u manastirskoj osami. Ceo tekst ima samo pet stihova (na tragu je japanske tanka pesme, prethodnice haiku poezije). I ovde, kao i uvek, „njegova“ lepota ima i lično ime:

Draga Hiter
Molim te prođi opet kraj mene
Sa pićem u ruci
I nogama sasvim beli
Od zime

Poezija je Koenova sudbina. Kada na ovoj ploči koristi reči još jednog kanadskog pesnika (Frenka Skota), on očigledno odabira onu pravu, tešku poeziju kojom bi se, da je potpisuje svojim imenom, izuzetno ponosio:

Iz gorke potrage srca
Požurivani strašću i bolom
Uzdižemo se da odigramo veće uloge…

No, evo citata njegove pesme Morning Glory sa ovog CD-a koja je samo još jedna strana potrage za prosvetljenjem i smirenjem:

Bez reči ovoga puta? Bez reči. Ima vremena kada se ništa ne može učiniti. Ovoga puta. Da li je to cenzura? Da li je cenzura? Ne, to je isparavanje. Da li to vodi nečemu? Da. Idemo niz prolaz. Da li on vodi negde? U vrt. U zadnje dvorište. Hodamo od puta ka dvorištu. Da li se krećemo ka… U zadnjem smo dvorištu… neki transcendentni trenutak? Skoro da je svetlo. Tako je. To je. Da li se krećemo ka nekom transcendentnom trenutku? Tako je. To je. Šta misliš, hoćeš li uspeti da ga postigneš? Da. Šta misliš, da li možeš da ga postigneš? Da, moglo bi da se dogodi. Sav sam se pretvorio u uši. Sav sam se pretvorio u uši. Oh, jutarnja lepoto!

Pretpostavljam da bi retko koji čitalac u ovom tekstu lako prepoznao kolonu zen monaha koji pred kraj noći uvijeni u svoje odore i uvučenih vratova, kao vojnici, brzim hodom osvajaju prohladnu zoru, uz glasno prštanje šljunka kojim je posuta staza. Taj zvuk pod nogama daje im ritam i privid odlučnosti pod kojim se postavlja stotinu pitanja o sopstvenoj suštini. Zbog takvih pitanja Koen je i bio u toj koloni.

Ovo sve sam upotrebio kako bih album Dear Heather približio tumačenju (ne opravdavanju) koje nije uobičajeno za muziku. Ali, za muziku Lenarda Koena jeste. Možda i zato da bih još jednom potcrtao znanu istinu da ljudi – pojave to i jesu upravo zato što nemaju potrebu da ikada podilaze publici i javnosti. Uostalom, toliko puta je toj istoj javnosti on lično govorio o tome da on samo predstavlja sebe onakvim kakav jeste i da je maltene slučajnost to što takav zanima i druge. Zajedno smo bili u više različitih situacija u kojima je ovo bilo dokazivao; štaviše, često sam njegove privatno upućene reči i postupke doživljavao kao da ih obznanjuje javnosti – toliko su bile originalne da su zasluživale da ih čuje što više ljudi. Jednom sam mu (1988. u Beču) čak rekao da imam utisak da kada sa mnom razgovara kao da je rečenice unapred zapisao u hotelskoj sobi, naučio ih napamet i onda ih isporučio u razgovoru. Slatko se smejao. I on i ja smo znali da najvažnije istine do kojih smo odvojeno i/ili zajedno dolazili, nikada naglas neće biti izgovorene. Ne zato što se kriju, već zato što je to nemoguće. Doduše, neke ne treba ni otkrivati jer su samo vaše. Osim kada stignu sasvim blizu (opštoj) istini:

Srce mi je u obliku posude za prošnju.

Kada vam to kaže najveći poznavalac ljubavi, sete i osame u svojoj sedamdesetoj godini života, onda vam mora biti jasno šta taj život zapravo jeste.